Девојчица која је присуствовала Кристалној ноћи

Рут (десно) са млађом сестром Еди Image copyright Ruth Winkelmann
Натпис на слици Рут (десно) са млађом сестром Еди

Пре 81 годину, нацистички прогон Јевреја у ноћи хаоса наједном је постао насилан. Та ноћ и наредни дан познати су као Кристална ноћ, илити ноћ сломљеног стакла - а још су живи људи који се тога сећају.

„Наш отац је те ноћи узео мене и моју сестру у наручје и рекао нам: 'Ово је почетак веома тешког периода и ми ћемо се потрудити да га преживимо'."

Рут Винкелман данас има 90 година, али изгледа много млађе. Очи су јој боје лешника док гледа ка небу изнад терасе старе јеврејске основне школе усред источног Берлина.

„Кад станем овде и погледам ка облацима, помислим да ме отац гледа и то је веома добар осећај", каже она.

Рут потом показује прстом преко кровова, ка куполама берлинске Нове синагоге, данас реконструисане и блиставе на сунчевом светлу, присећајући се дима који је видела како куља из ње кад су је нацисти запалили пре 80 година.

Она је 10. новембра 1938. године имала само 10 година. Дан је почео нормално, али док ју је отац возио у школу, присуствовали су узнемирујућим сценама.

„На путу до школе, виђали смо разбијене излоге и крхотине стакла свуда по улицама. А онда смо видели радњу преко које је неко исписао реч 'Јеврејин' и размазао Давидову звезду."

Image copyright Getty Images

Возећи се даље, видели су једног Јеврејина у црном капуту.

Држало га је неколико нацистичких јуришника и цртало му Давидову звезду на леђа. После тога су га претукли.

„Помислила сам: 'Мој отац је са мном и ништа лоше ми се не може десити', али био је то веома непријатан призор и ја сам се тресла."

Рут је имала свако право да буде уплашена.

Кад је стигла у школу, дежурни учитељ одвео је девојчице право у зборницу.

Image copyright Stefan Thissen
Натпис на слици Винкелман на крову некадашње школе

„Тамо смо чуле шта се током ноћи дешавало у Берлину - да су јеврејске радње уништене, а људи брутално убијени. Излози су свуда били разбијени, а речи 'Јеврејин' или 'јеврејска свиња' исписане су на многим местима."

„Сви смо били веома уплашени. И тога дана, по први пут откако сам кренула да похађам ту школу 1934. године, зачуле су се молитве. Била је то јеврејске школа, али не ортодоксна, не религиозна."

Девојчице су кроз школске прозоре покушавале да виде шта се дешавало на улици испод њих.

„Са места са ког смо гледале нисте могле да видите јуришнике, само њихове заставе - а они су викали и правили несносну буку. Заградили су улаз и исцртали свашта чак и по школи - Давидову звезду и речи 'Јевреј' и 'Јевреји напоље' и томе слично."

Image copyright Getty Images
Натпис на слици Синаgога у пламену у Фасаненштрасеу, Берлин

Нацистичка влада редовно је доносила законе који дискриминишу Јевреје, укључујући децу попут Рут, чији је отац Херман Џекс био Јеврејин, а мајка Ели протестанткиња која је прешла у јудаизам да би се удала за њега.

Нирнбершки закони су 1935. године постали правна основа за изопштавање Јевреја из јавног живота у Немачкој. Нацисти су бележили тачно ко је Јеврејин и у коликој мери - биле су то дефиниције које су за многе представљале разлику између живота и смрти.

Кристалне ноћи је подмукли прогон прерастао у отворено и крваво насиље.

Тога дана су Рут и друге девојчице морале да побегну преко школског поткровља, ходајући две по две преко туђих тавана док нису нашле пут до доле низ неке степенице и у задње двориште иза главне улице.

„Наши учитељи су нам рекли да идемо право кући зато што јуришници и даље могу да нас виде с места на ком су стајали. Страшно смо се плашиле."

Кад је коначно стигла кући, Рут је схватила да се не плаше само деца, већ и њени родитељи и деда и бака.

И они су видели дим како куља из Нове синагоге након што су нацистички јуришници провалили у њу, оскрнавивши записе из Торе и запаливши све што су тамо затекли.

Био је то један од неколико стотина јеврејских храмова нападнутих у Немачкој те ноћи, баш као и јеврејски домови, школе, болнице и више од 7.500 фирми.

Убијено је скоро 100 Јевреја, a око 30.000 јеврејских мушкараца ухапшено је и послато у концентрационе логоре.

Рут је схватила да се то дешава тек кад се вратила у школу, где је сазнала да је неколицина очева нестало - били су ухапшени или депортовани: прво пољски Јевреји, а потом и немачки.

Image copyright Ruth Winkelmann
Натпис на слици Рут и њена мајка Ели

Док седим са Рут уз шољу чаја у њеном удобном дому близу шуме у северном Берлину, она ми показује црно-беле фотографије породице и куће у којој је одрасла, у сличној пошумљеној улици северније од те локације.

Због Нирнбершких закона, родитељи њеног оца били су приморани да продају фирму за отпадно гвожђе, због чега је њен отац остао без посла. А потом су били присиљени и да продају кућу.

Касније су њени деда и бака и друга јеврејска родбина били депортовани. Петнаесторо њих је умрло; само је један преживео. Родитељи њеног оца умрли су од глади у концентрационом логору Терезин, у данашњој Чешкој републици.

Изненадно насиље у Кристалној ноћи урезано је у Рутино сећање.

„Кад се данас осврнем, схватам да сам тога дана одрасла", каже ми она. „Ноћ погрома одузела ми је детињство."

Она ми показује личну карту из времена нацизма означену печатом Ј, као Јеврејин.

Image copyright Ruth Winkelmann
Натпис на слици Рутина породица - њена мајка и млађа сестра (лево), њен отац, Рут и њена тетка

Сложени нацистички расни закони прогласили су децу као што су Рут и њена млађа сестра Еди "мешаном расом првог реда", јер иако је њихов отац Херман био Јеврејин, њихова мајка била је протестанткиња.

За нацисте она се и даље водила као „аријевка", упркос преласку у другу веру, због њене немачке крви.

Али због тога што су две девојчице биле регистроване као припаднице јеврејске заједнице, оне су проглашене Јеврејкама - Geltungsjuden. Касније су биле присиљене да носе жуту звезду на капутима и својим правим именима додају име „Сара".

Image copyright Ruth Winkelmann
Натпис на слици Име „Сара" додато је Рутином имену

У покушају да спасу децу, Рутини родитељи су се договорили да се разведу. Међутим, то је Рутиног драгог оца начинило још рањивијим. Он је депортован у Аушвиц 1943. године.

Рут је од оца добила четири разгледнице, послате из логора смрти. Чува их и дан-данас.

Сада једва читљиве, оне јасно показују да је последњи излив љубави оца према својој деци био да их заштити од ужаса концентрационог логора.

Она ми чита једну од њих: „Драге моје, добро сам. Како сте ви? Стигао ми је ваш пакет са хлебом, колачем и дуваном. Хвала вам много, то је било баш лепо од вас. Иначе, ту нема ништа ново. Пренесите честитке мами за рођендан. Воли вас и љуби ваш тата."

Image copyright Ruth Winkelmann
Натпис на слици Једна од разгледница коју је Рутин отац послао из Аушвица

Рутин отац био је заробљеник у Моновицу, делу Аушвица, где су затвореници били на принудном раду у хемијској индустрији. Радио је на некој скели кад га је неко гурнуо са ње.

Рут је сазнала да је њен отац одвезен док је био без свести, у комбију са смртоносним гасом, маскираним у амбулантна кола.

„Сви су мислили да се више неће пробудити, али то се готово сигурно десило", каже она. „Из архиве Аушвица много касније сам сазнала да није страдао све до јануара 1944. године."

У Берлину је храна за Рут, њену мајку и сестру постала крајње оскудна. Са 14 година, Рут је требало да буде послата на принудни рад. Све три су добиле позив од Гестапоа и замало су успеле да избегну депортацију.

Рутина мајка Ели одлучила је да је време да оне почну да се крију. Одабрала је дрвену шупу на комаду земље у јужном Берлину који је припадао члану нацистичке партије Леу Линденбергу, коме се она допадала.

„Нисмо се осећале безбедно у шупи, али било је боље од било које друге алтернативе, јер смо тамо могле да живимо као нејеврејке", присећа се Рут.

„Никад на капуту тамо нисам носила жуту звезду, иначе би се Лео Линденберг нашао у великој невољи. Комшијама смо рекле да је наш стан у Берлину уништен у бомбардовању. То је била довољно честа појава, тако да нико није постављао превише питања."

Image copyright Ruth Winkelmann
Натпис на слици Рут на одмору као мало дете

Живот у шупи био је суров - није било воде, струје нити грејања.

„Кад је температура напољу пала на минус 10, и унутра је било минус 10. А последња четири месеца живеле смо само на репи и овсеној каши", присећа се Рут.

Овсену кашу морале су да мељу од целог зрна, провлачећи га три пута кроз млин за кафу и потом га просејавајући. Требало им је пола сата да направе количине за три кашике.

Непосредно пред крај рата, Рутина сестра Еди умрла је од дизентерије. Али Рут и њена мајка су преживеле.

Касније се Ели удала за Леа Линденберга, који је тражио да његова поћерка прими хришћанство и Рут је на то пристала. Али она и даље око врата носи Давидову звезду.

„Променила сам веру из захвалности зато што је Лео ризиковао живот због нас", објашњава Рут.

„Али моја вера је увек остала двојна. Не могу рећи да сам Јеврејка, а не могу рећи ни да сам протестанткиња. Кад мало боље размислите, јудаизам је вера из које је проистекло хришћанство, корен те вере. Мислим да ако следим 10 заповести, не могу да будем лоша особа.

Мој отац то дефинитивно не би осудио, а његово мишљење ми је одувек било најважније. Ни моја мајка не би имала ништа против. Више него било шта друго, желела је да живим добро и да будем срећна."

Рут каже да ни и у најмрачнијим тренуцима није престајала да верује у Бога.

Натпис на слици Рут код куће, са Давидовом звездом

„То не значи да често идем у цркву", каже она, „али кад сам напољу у природи и имам све што пожелим, захвалим му се што и даље живим лепим животом. Не доживи много људи 90 година, још при том у релативно добром здрављу. Веома сам захвална Богу."

Она, међутим, више не носи Давидову звезду, након што је у подземној железници видела једног путника како откида полумесец са ланчића једне турске девојке.

Носи је само на породичним окупљањима и кад држи говоре - што ради често, упркос годинама.

За Рут је најважније повезивање са младима и преношење њене животне приче новим генерацијама.

„Најважније што желим да им пренесем јесте колико је тешко живети у демократији. Сви имају различито мишљење, а да би се изабрало оно најбоље потребни су велики труд и пажња", каже она.

"Али демократија је једини могући начин живота. Живот под диктатуром је немогућ."

Рут ме води до куће у којој је одрасла. У тротоар испред куће уграђена је мала углачана месингана плоча, величине коцке за калдрму. Зове се Stolperstein - камен спотицања - и на њој се налази име њеног оца и датум кад је убијен у Аушвицу. Она се сагиње да ми га покаже.

„За мене је ово начин да одам пошту оцу. Зато што, наравно, за њега немамо погребну плочу, нигде не постоји гроб. И кад год пролазим овуда, застанем на час - то је као да сам га накратко посетила.

Кад год дођем овамо, осећам се као да мој отац и даље стоји ту у дворишту и глача наше бицикле или ципеле читаве породице. То је волео да ради недељом ујутро."

Рут је проживела живот запањујуће лишен огорчености. Али да ли је брине успон крајње деснице у Европи, питам је.

„Наравно да ме брине", признаје она.

„Али надам се да је човечанство научило лекцију из нацистичког времена. Брине ме успон тих партија, али мислим да никада више нећемо доживети систематско истребљење као што је био холокауст."

Поново се срећем са Рут поред Нове синагоге, одмах иза школе где је први пут видела догађаје из Кристалне ноћи.

Крај улаза, поред наоружаних чувара који су сада стално присутни, налази се црна спомен-плоча исписана златним словима.

Она пролазнике подсећа на то да су нацисти синагогу запалили у ноћи 9. новембра 1938. године и да је она највећим делом уништена у савезничком бомбардовању 1943. године, након чега је поново обновљена.

Крупним словима при дну стоји: „Никад нећемо заборавити."

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk

Повезане теме

Више о овој причи