Суперга: Највећа трагедија италијанског фудбала

Славна екипа Торина из 1947. године Image copyright Getty Images
Натпис на слици Славна екипа Торина из 1947. године

Када се Бил Ливсли вратио кући из школе сачекала га је мајка и рекла му: "Изгледа да се десила авионска несрећа".

Олупина авиона завршила је на брду Суперга, у предграђу Торина, неких 700 метара иза цркве која доминира панорамом града.

Истражитељи су међу стварима и бројним телима идентификовали и 31 члана фудбалске екипе Торина, која је доминирала италијанским фудбалом одмах после Другог светског рата. Зато је ова екипа и добила назив Велики Торино.

Био је. 4. мај 1949. године и Торино се налазио пред освајањем пете узастопне титуле првака Италије. До краја сезоне остале су четири утакмице, а екипа се тог кобног дана враћала из Лисабона где је одиграла пријатељску утакмицу са Бенфиком.

Цела екипа је погинула, укључујући тренера Ернија Ербстајна, мађарског Јеврејина који је успео да побегне нацистима, као и његовог сарадника, Енглеза Леслија Ливслија, бившег фудбалера Манчестер јунајтеда који је претходно преживео чак три авионске несреће. Ливслијев Били, са почетка приче, тада је имао 11 година.

Страшна вест брзо се проширила градом, а до вечери је за трагедију сазнао и Сауро Тома, одбрамбени фудаблер који због повреде није отпутовао у Лисабон. Када је изашао на улицу навијачи су га заустављали на сваком кораку.

Image copyright Getty Images
Натпис на слици Олупина авиона који је ударио у зид катедрале на брду Суперга

Пре него што је преминуо 2018. у 92. години, Тома је рекао: "Био сам осуђен да живим, док су моја браћа погинула".

Авион је због густе магле ударио у зид цркве на брду. Истрага је касније показала да је дошло до квара на навигационом систему авиона због чега је пилот мислио да је избегао брдо. Када је схватио шта се заиста дешава, било је касно.

Два дана после несреће пола милиона људи изашло је на улице Торина како би се опростили од погинулих фудбалера. Остали прволигашки клубови тражили су од челника италијанске Серије А да се Торину припише титула те сезоне. Како је саопштено тада - само је судбина успела да их победи. И ова екипа је ушла у легенду италијанског фудбала али не под именом Непобедиви, већ Бесмртни.

Следеће сезоне свака прволигашка екипа дала је Торину по једног играча. У сезони 1949/50 титулу је освојио градски ривал Јувентус, а Торино је био шести. После несреће Торино је још само једном био првак Италије, у сезони 1975/76, а укупно имају седам Скудета.

Трагедија Суперга заузима важно место у клупском идентитету, то је својеврсно наслеђе које никада неће бити заборављено. Сваке године хиљаде навијача се окупља на месту несреће, а овог пролећа биће обележена 70. годишњица. И Бил Ливсли ће овај пут присуствовати церемонији.

Први пут је био на церемонији пре десет година, а не може тачно да објасни зашто није долазио раније.

"Дуго сам говорио себи - сад ћу да одем. То стварно дугујем оцу", рекао је Ливсли за ББЦ Спорт.

Image copyright BBC Sport
Натпис на слици Меморијална плоча са именима настрадалих

Пре десет година Ливсли се два пута пешке попео на брдо и спустио назад у град. Суперга се налази десет километара од центра Торина, пут је кривудав и Ливсли је "одрао ђонове" ципела.

Ја сам се састао са њим у Енглеској, где и живи. Док полако пада мрак, причамо и испијамо кафу у дневној соби куће. Бил сада има 80 година и делује као срдачна особа тог веома хладног поподнева у јужном Јоркширу док се присећа времена када му је дом био у Торину.

Ходник његове куће делује као својеврсна галерија, а на фотографијама су његов отац Лесли у дресу Донкастера и Манчестер јунајтеда, као и деда Џо док је бранио за Шефилд јунајтед и Арсенал.

Лесли се са супругом и сином преселио у Италију 1947, а претходно је био тренер у холандском клубу Хераклес Алмело. Имао је и понуду Олимпика из Марсеља, али ју је одбио.

Енглески тренер се прикључио шампионској екипи. Торино је био први италијански клуб који је освојио "дуплу круну" 1943. године, пре него што је уследила двогодишња такмичарска пауза у фудбалу због Другог светског рата. Тај Торино и даље држи три рекорда у италијанском фудбалу.

У сезони 1947/48 Торино је постигао 125 голова на 40 утакмица, а имао је рекордну гол разлику - 92.

Ова екипа до трагедије шест година није изгубила утакмицу на домаћем терену, а победа од 10:0 над Алесандријом у мају 1948. остаје најубедљивија у историји Серије А.

Image copyright Getty Images
Натпис на слици Валентино Мацола је одиграо 12 утакмица за репрезентацију Италије

Велике заслуге за то „златно доба" Торина има председник Ферућио Ново који је довео неке од најбољих италијанских фудбалера попут Валентина Мацоле који је постао и капитен репрезентације.

Нова је трагедија потпуно сломила, а он је чак и суну дао име по Мацоли.

Ново није путовао са екипом у Лисабон јер се разболео. Поднео је оставку на место председника у лето 1953. године, пошто није успео да створи нови моћни тим Торина.

Иначе, 1950. године био је вођа италијанске репрезентација на Мундијалу у Бразилу. Азури су тамо путовали бродом, а не авионом.

Други кључни човек у стварању великог Торина био је Ерно Егри Ербстајн, мађарски тренер који је 1938. морао да се врати у родну Мађарску када је Бенито Мусолини увео антисемитске законе.

А у Будимпешти је успео да побегне из радног логора за време Другог светског рата. По завршетку рата се вратио у Торино наставио да ствара велику екипу.

Image copyright BBC Sport
Натпис на слици Фотографија шампионске екипе Торина

Тата је мислио да би сам могао да победи Хитлера

У томе је имао помоћ и једног тренера Енглеза. Лесли Ливсли је рођен 1911. године, а играчку каријеру морао да заврши раније због рата, а потом је одлучио да буде тренер.

Био је члан Кристал Паласа када се 1939. пријавио у Краљевско ваздухопловство. Био је додељен падобранцима, имао је својеврсну улогу организатора операција, често и дубоко иза непријатељских линија.

Једном приликом је авион у којем се налазио грешком оборен недалеко од Саутемптона. Била је то „пријатељска ватра", а сви су погинули осим Леслија.

„Био је тврд орах. Вероватно је мислио да сам може да среди Хитлера", казао је Ливслијев син Бил.

Током рата је Ливсли преживео још једну авионску незгоду, а затим је и као тренер младог тима Торина био учесник авионске несреће 1948. године.

Приликом слетања на аеродром поквариле су се кочнице, али је крило авиона закачило хангар, што је успорило пад и трагедија је некако избегнута.

Исте године је репрезентација Енглеске путовала у Торино на меч са Италијом.

Седморица фудбалера Торина наступило је за Азуре, а за Енглеску је бранио Френк Свифт који је касније као новинар погинуо у авионској несрећи у Минхену пратећи Манчестер Јунајтед.

Енглеска је убедљиво победила Италију са 4:0 у поменутом мечу, али тај пораз није нашкодио Ливслијевој репутацији.

Чак су поједини италијански медији касније писали да су играчи Торина тражили да Ливсли пређе из младог у први тим јер им се свидело како Енглез ради.

Image copyright Getty Images
Натпис на слици Детаљ са места несреће

Од мермерних подова до пољског тоалета

Као дечак, Ливслијев син Бил је често ишао на тренинге, поготово „кад изнервирам маму, па није хтела да ме гледа".

Умео је и Бил да трчкара за лоптом испред старог стадиона Филаделфија у Торину који је затворен 1963. године. У мају 2017. је поново отворен и служи за тренинге.

Бил признаје да никада није био талентован за фудбал, више је волео бициклизам. Два пута се такмичио у Трци око Британије.

Али, било је тренутака када се Бил питао - шта би било, кад би било?

Шта да је његов отац прихватио позив Олимпика из Марсеља или да је мајка остала у Италији.

„Она је сматрала да би требало да врати очеве остатке у Енглеску, да буде сахрањен поред браће и оца. Мени је жао што нисмо остали у Италији", истакао је Бил.

Каже да му је било тешко по повратку у Енглеску.

„Живели смо код баке близу Донкастера. Каква је то била промена. Од стана у Торину где смо имали мермерни под до куће која је личила на бараку за рударе", сликовит је Бил Ливсли.

Image copyright BBC Sport
Натпис на слици Поглед на Торино са катедрале Суперга

Његови родитељи су у Италији били познате личности.

„Ђани Ањели, будући председник компаније Фијат, био је татин велики пријатељ. Увек му је нудио аутомобил, али није желео да га узме. Тата је рекао да ауто чини људе лењима. Терао је играче да возе бицикле по граду".

Навикавање на енглеску школу такође му је било проблематично.

„Бакина кућа је била мала, без струје и купатила. Имали смо пољски тоалет, али сам се навикао. Онда смо добили одштету од авио компаније или клуба па су се ствари мало побољшале."

Додао је и да му је жао што није боље упознао оца.

Током моје посете брду Суперга време је било лепо и прилично ведро. У даљини су се видели врхови Алпа прекривени снегом.

Image copyright Getty Images
Натпис на слици Навијачи долазе са свих страна света да би одали почаст славној екипи Торина

Тешко ми је било да замислим како је све изгледало тог кобног дана када је мали авион тромоторац марке Фијат ударио у катедралу.

На месту трагедије је подигнут споменик. Навијачи са свих страна света већ деценијама долазе како би одали почаст славној генерације Торина.

Остављају шалове и друга навијачка обележја.

Некада је унутар цркве постојао и музеј пре него што је пребачен у већи простор у предграђе Торина, Груљаско.

Оно што је чудно да клуб Торино финансијски не помаже рад музеја. Да све буде још горе, некадашња управа Торина као да није марила за те својеврсне фудбалске реликвије, па је посао пао на леђа навијача и заљубљеника у фудбал.

Они чувају успомену на Велики Торино, и то не само онај један дан у мају.

Више о овој причи