Оскар 2019: Шта пише у Зеленој књизи, водичу за Афроамериканце

Махершала Али и Виго Мортенсен

Аутор фотографије, Getty Images

Потпис испод фотографије,

Лик пијанисте тумачи Махершала Али, док Виго Мортенсен глуми његовог шофера

Афроамерички џез пијаниста Дон Ширли је 1962. године кренуо на путовање по југу Сједињених Држава. Његов шофер и телохранитељ је био белац Тони Лип.

Кренувши на пут са Менхетна, у Њујорку, музичар и његов сапутник су се ослањали на малу зелену књигу, како би безбедно возили кроз неке од најподељенијих делова Америке у јеку расистичких тензија које су потресале земљу.

Настала 1936. године као памфлет на десет страна, Зелена књига црног мотористе садржала је списак хотела, ресторана, барова и бензинских станица на којима су афроамерички путници били добродошли. До 1950. године се број страна повећао на 80, а у књигу су убачене и рекламе.

Ширлијева и Липова прича је поново испричана у драми Зелена књига, награђеној Оскаром за најбољи филм. Лик пијанисте тумачи Махершала Али, док Виго Мортенсен глуми његовог шофера.

Али топла прича о њиховом пријатељству у први план ставља узнемирујуће питање - зашто је Афроамериканцима потребна књига упутстава како би безбедно путовали сопственом земљом?

Аутор фотографије, Wikimedia Commons

Потпис испод фотографије,

Зелена књига је објављивана у периоду од 1936. до 1967. године

Сеграгација

У време у ком је смештена радња филма, расна сеграгација је још увек била на снази у државама на југу САД, захваљујући нечему званом Закони Џима Кроуа. Џим Кроу је лик из народне песме о радницима на плантажама на југу Америке.

Иако је ропство на југу укинуто 1860. године, након Грађанског рата, локални и државни закони су примењивали правило „раздвојених, али једнаких" - којим је црно становништво одвајано од белог, стављајући тако Афроамериканце на саму маргину друштва.

За афроамеричке путнике, путовање током периода сеграгације је било додатно отежано.

Алвин Хол, афроамерички водитељ, каже да је у најбољем случају било непријатно, јер су бели власници локала одбијали да услуже црне путнике, поправљају им аутомобиле или им понуде смештај.

У најгорем случају, путовање је могло да буде опасно по живот „уколико бисте ушетали у погрешан бар у погрешном месту", изјавио је Хол у документарној емисији Зелена књига, емитованој на ББЦ радију прошле године.

Аутор фотографије, Getty Images

Потпис испод фотографије,

Одвојена чесма за „обојене" људе, 1938. године

„Библија" против нетолеранције

Због тога је поштар из Харлема Виктор Хуго Грин 1936. године дошао на идеју да се међу колегама распита за места на којима афроамеричке породице могу бити услужене без страха.

Зелена књига је садржала списак хотела, ресторана, барова и бензинских станица и представљала је, према Гриновим речима, „покушај да се тамнопутим путницима пруже информације које ће им помоћи да избегну невоље и потешкоће".

Књига је убрзо постала „Библија за сваког тамнопутог путника током 50-тих и 60-тих година", каже историчар Гречен Саливан Сорин.

Алвин каже да су Афроамериканци били „физички угрожени" на путовањима у доба сеграгације у Америци.

Зелена књига је постала каталог уточишта и толеранције у нетрпељивом и нетолерантном свету."

Аутор фотографије, Getty Images

Потпис испод фотографије,

Дон Ширли

Нада за лепшу будућност

Зелена књига је објављивана сваке године између априла и маја и према подацима Смитсонијан магазина, продато је око 15.000 примерака сваког издања.

Виктор Грин је водич из 1948. године представио уз речи „Доћи ће дан, у блиској будућности, када овакав водич неће бити потребан".

„Тада ћемо ми, као раса, имати једнаке услове за живот у Америци."

Умро је 1962. године, а Зелена књига је објављивана до 1967. године, три године након усвајања Закона о грађанским правима.

Али да ли је објављивање обустављено прерано?

Аутор фотографије, Getty Images

Потпис испод фотографије,

Афроамерички путници, истерани са станице за белце у Мисисипију

Са водичем у руци, Алвин Хол је путовао од свог родног града, Талахаси на Флориди, преко Алабаме, Мисисипија, Тенесија и Мизурија.

Каже да се многи Афроамериканци још увек не осећају безбедно на путу.

Алвин каже: „Још увек се препоручује Афроамериканцима да буду опрезни на путу. Иако је Зелена књига престала да излази 1967. године, многе мудрости које је Виктор Грин покушао да утисне у ту књигу су и дан-данас важне."