Изолација изнедрила јединствени шмек пекиншког рокенрола

Концерт бенда Метафора Image copyright Getty Images
Натпис на слици Концерт бенда Метафора пре шест година
Presentational white space

Људи ће вам рећи да је Пекинг град рокенрола.

Независни бендови из главног града Кине имају својствен, препознатљиво сирови звук, тврди ББЦ новинар Стивен Мекдонел - делом зато што су толико изоловани од остатка рокенрол света.

Дубоке црне „феију" патике притискају педалу с ефектима, укључују се бубњеви и гитаре, а маса тела почиње да се њише у ритму. Јефтино пиво, задимљене просторије, неиздржива бука; гужва, трошни амбијент, боемски живот… ово је музичка андерграунд сцена Пекинга.

Локални бендови су култни хероји у рупчагама старог града: млади људи из свих крајева Кине долазе у престоницу зато што се ту алтернативна музика схвата озбиљно.

Људи ће вам рећи да је Пекинг град рокенрола.

Image copyright Stephen McDonell
Натпис на слици ПК14 - „штреберска, кул, громогласна, енергична, поетска експлозија музике"

Овде, наравно, можете да чујете и изврсне симфоније и џез. Имате позоришне представе, плес и традиционалну кинеску музику као што је Пекиншка опера. Али локални независни бендови потичу из савремене Кине.

Они морају да пазе о чему певају и како певају. Пре неколико година, могло је да им прође више тога него што може данас.

Једне зимске ноћи, ту одмах до комплекса у ком обитавају врховне вође Кине, у простору који је у међувремену затворен, наступио је један панк бенд. У једном тренутку, између високооктанских песама, певач је повикао на енглеском: „Кинеска комунистичка партија је мафија!"

Простором је прохујало једно гласно „ууууууу" док су се људи смејали храбрости једне такве изјаве у јавности.

Само неколико стотина метара јужно од тог бара, читаву генерацију раније, Народноослободилачка војска извела је тенкове на улице да би 1989. године разбила студентске демонстрације. Политика је овде озбиљна ствар и може да вас ували у силне неприлике.

А опет власници музичких барова у Пекингу делују прилично блазирано на саму помисао да могу бити затворени или ухапшени због субверзивних текстова. Већина музичара чини се да врло добро зна границу онога што сме да се каже. Са тим су одрасли.

Они све време ходају по танкој црти - а кад пређу границу, то обично раде на паметан, увијени начин. Привући пажњу одређеним песмама и текстовима овде значи привући и пажњу власти. Тако вам је то у Кини.

Али овде већина музичара у ствари пева о љубави младих, сломљеним срцима, мамурлуку, улицама у којима живе, људима који им недостају.


Натпис на слици Мао Лајвхаус 2013. године - место је у међувремену затворено

Неки ће се питати по чему су то посебни Пекинг и његови бендови. Није да је тај град измислио рокенрол.

Е, па оно што је створило такозвани „пекиншки звук" била је изолација. Није да млади рокери Кине никад нису чули за Дејвида Боувија или Foo Fighters, већ је чињеница да просто врло мало страних бендова свира овде. Дакле, уколико се ложите на живу свирку, мораћете да гледате наступе кинеских бендова.

Налик, на пример, сиднејској музичкој сцени осамдесетих, креативност Пекинга наглашена је тиме што је удаљен и мање посећен.

Сам звук је сиров, мање исполиран, са гомилом ентузијазма и посвећености ничем другом до љубави према музици зарад ње саме.

Они знају да у Кини никад неће доспети на телевизију, ту их никад неће пуштати на радију. Њихови фанови слушају њихову музику само доласком на њихове концерте. Популарност се шири од уста до уста, а ових дана, наравно, и преко друштвених мрежа.

Натпис на слици Мао Лајвхаус 2013. године - место је у међувремену затворено

Овде влада осећање да су сви једнаки. Најпопуларнији бенд неће нужно бити главни наступ вечери. Редослед свирки често се извлачи из шешира, а сет листе умеју да буду потпуно насумичне.

Један власник бара рекао ми је да је званичник владе посетио његов локал и да је овог највише забринуло то што посетиоци немају где да седе. Он просто није могао да схвати зашто би људи желели да стоје током наступа. Можда је и боље што није дошао да из прве руке види масу испредс бине.

Image copyright Stephen McDonell
Натпис на слици Рики Сикс се пребацио са хеви метала на фанк - циљ му је да постане кинески Принс

Ипак, грађевинске дозволе и закони о дозволама за рад нашкодили су сцени - затварају се места за местом.

Све што вам је некада требало да имате локал за свирке били су простор, појачало и пиво. Више није тако. Сада вам је за то потребна права правцата дозвола, у време кад су градске власти решиле да протерају многа предузећа из кварта старих бочних уличица или хутонга.

Image copyright Stephen McDonell
Натпис на слици Сајлент спич свира у Скул бару

Вероватно највећа претња по пекиншку буку је, међутим, најамнина. Музичка сцена налази се углавном у старом средишту града, где су некада руинирани простори сада постали тражене, трендовске локације на оку компанија које обрћу велики профит.

Њима се супротстављају они који и даље ова места воде искључиво из љубави. Она и даље раде: Ју Спејс, Скул Бар, Даск Ту Дон… где бендови наступају уживо већину вечери.

Image copyright Getty Images
Натпис на слици Хел сити на Пекиншком панк фестивалу 2014. године

Сећам се првог пута кад сам уживо гледао бенд ПК14. Привукли би пажњу на било ком међународном музичком фестивалу. На кога су ме највише подсетили? Да ли на ране Talking Heads или Joy Division?

Заправо, ова штреберска, кул, громогласна, енергична, поетска експлозија звука била је само њихова, са кинеским текстовима који се извикују преко синкопираних бубњарских ритмова и реских гитара.

Ово не можете да добијете нигде другде: морате да дођете у Пекинг.

Надам се да ће потрајати.

Повезане теме

Више о овој причи