Вимблдон: Сва лепота „малих мечева” и како сам предахнуо

Ивана Јоровић
Натпис на слици Ивана Јоровић

Да, сјајно је гледати Ђоковића на Централном терену, али и на малим теренима може да се ужива у тенису - и предахне.

Био је понедељак, око пола девет ујутру, када сам први пут крочио на трибине Централног терена Вимблдона.

Невероватан призор, заиста га треба га видети барем једном у животу - толико историје, толико великих мечева.

Од тог дана стигао сам да ту одгледам укупно два и по сета Ђоковића, што је такође било невероватно.

Међутим, није све у том Централном терену.

На пример, у уторак поподне отишли смо да гледамо Ласла Ђереа, на терену број пет, који је управо то - терен.

Нема трибина, нема безбедносне провере при уласку, нема карата - само вас ограда дели од зеленила и двојице тенисера.

„Видећеш, овде је супер јер се апсолутно све види", рекао ми је колега Саша Озмо у једном тренутку.

И заиста је тако, види се готово свака емоција играча, свако мрмљање себи у браду и сваки покушај охрабривања.

Све оно што се не види када меч гледаш са трибина, а камоли преко телевизора.

Стајали смо тако поред траве и гледали Ласла како се бори.

После бурне недеље, вуцарања кофера по метроу и тражења смештаја, па онда још бурнијег понедељка са хаотичним првим даном, тада сам први пут после доста времена - барем на тренутак - био сасвим миран.

Вимблдон, човече, прошло ми је кроз главу.

Натпис на слици Извештач ББЦ-ја Слободан Маричић са колегама из српских медија

Терени, стадиони и оно нешто између

Прва недеља турнира је и даље у току, тако да се тенис по цео дан игра широм комплекса, на свих 18 терена.

Централни, као и терени један и два, резервисани су за највеће звезде и њихове противнике.

То значи да је за њих потребна посебна карта, коју није тако лако купити ни због цене, ни због реда на стероидима.

Мечеве на осталим теренима може да гледа свако ко је купио карту за читав комплекс - која је 25 фунти током прве недеље турнира - и на њима ствари функционишу по принципу ко се први запљуне.

„Нема резервација", једноставно пише на огради сваког терена који има неку врсту трибина, а ту има доста варијација.

На пример, терени пет, шест, девет и десет их немају уопште, 14, 15, 16 и 17 имају по три реда столица, док на терен 18 већ може озбиљна публика.

Иначе, управо су ту Изнер и Моу 2010. одиграли најдужи меч у историји Вимблдона - трајао је три дана, укупно 11 сати игре.

Око улаза на терене са трибинама се често створи гужва, јер људи чекају да неко устане, не би ли сели на то место.

То, наравно, није могуће кад год ти хоћеш, него само на паузи у игри, да публика не би сметала играчима, па је зато паметно доћи раније на почетак тих мечева.

Натпис на слици Све вам је ту на дохват руке

Акредитација

Док ово пишем један од најзанимљивијих мечева турнира играју Надал и Кирјос, а ја нисам тамо.

Зашто? Играју на Централном терену, а ја тамо не могу да уђем.

Да, имам новинарску акредитацију, али суштински спадам у људе са картом за читав комплекс.

Додуше, успео сам некако да се умувам да гледам Ђоковића, а касније и Типсаревића против Андерсона на двојци.

Зато сам одгледао доста мечева осталих наших тенисера на „малим теренима".

„Удари лоптицу! Удари је", бодрила је себе Ивана Јоровић, током меча са Алисон Риске, на терену 14.

Пошто сам седео одмах до траве видео сам да су обе тенисерке на једном делу терена имале проблем са бубом, мувом или неким сличним летећим створењем, којег су пре сервиса морале да терају рекетом.

„Идемо, борба, борба", додала је Ивана нешто касније.

Тако је и било, поражена је, али после заиста велике борбе.

Нешто раније је на терену био и Ласло Ђере, којег је Џон Милман лако савладао, а делује као да је Ђере у неком тренутку потпуно одустао од свега.

Зато је тог уторка, у првом колу, после велике борбе савладао Италијана Гвида Андеоција.

Занимљив детаљ догодио се на том мечу - девојчица која додаје лоптице кренула је да Ђереу дода пешкир и испустила га тачно пред његове ноге.

Подигла га је брзо, али се на њеном лицу после тога видео такав ужас и страх, да је то невероватно.

Та деца су као припадници специјалних снага, без било какве емоције на лицима сви стоје у истом ставу - по сунцу или ветру, није битно - обављајући задатке као роботи, тако да сваки покрет буде исти.

Она је погрешила и у очима јој се видело да је престрављена.

Знам, видео сам - био сам одмах до терена и уживао.

Барем на тренутак.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk

Више о овој причи