Џокер Хоакина Финикса: Можда је то уметничко дело, али да ли је насиље оправдано ★★★★☆

Joker
Натпис на слици Џокер

Кажу да људи данас иду у биоскоп само да би гледали распеване, расплесане компјутерски дотеране мултимилионске холивудске франшизе. Кажу да не може више да се заради на озбиљним, мрачним драмама. Кажу да за то служе бокс сетови на сервисима за стриминг. Златни дани филма су прошли. Кажу они.

Тако бар кажу.

Али ти што то кажу нису гледали Џокера, причу о настанку Бетменовог заклетог непријатеља, ког као косценариста и режисер потписује Тод Филипс. Наравно, звучаће вам као још један од оних акционих фантазијских епова пуних специјалних ефеката који успевају да потисну у други план све остало. То би чак могло да буде оно што људи који иду да га гледају и очекују од њега.

Али Џокер има толико заједничког са типичним суперхеројским филмом као што Чудесна жена има са Денисом напасти.

Џокер је Тројански коњ - мрачни уметнички филм прокријумчарен у неонски свет мултиплекса, маскиран као акциона авантура из ДЦ света.

То је занимљив потез Ворнера. Студио зна да публика воли акционе сцене са „Бум" и „Банг!", да очекује врцави дијалог и гомилу веселог надмудривања, а да се ЦГИ ту само подразумева.

Е, па у Џокеру нема ничег сличног.

Уместо тога, имате Хоакина Финикса коју му га је „дао" по Данијелу Деј Луису у веома спором, али убедљивом извођењу таквог интензитета и уврнутости, да ће Академија кад дође време за Оскаре или да преде од задовољства или потпуно да га одбаци.

Код мене је „радио посао".

Image copyright Warner Bros
Натпис на слици Хоакин Финикс као Артур Флек, „несхваћени човек ког живот упорно није мазио"

Финикс игра неприлагођеног аутсајдера Артура Флека, човека ког није баш сасвим напустила срећа, јер је никад није ни имао. Од малих ногу Артур пати од неуролошког стања које га приморава да се смеје као хијена у најнезгоднијим могућим тренуцима. Не забавним и заразним, већ смехом толико сувим и тешким да га физички тера на повраћање, а сви остали кад га чују осете мучнину.

А онда је ту и његова мајка (Френсис Конрој), коју воли и која воли њега, али, као што рекох, човек није баш рођен под срећном звездом.

Image copyright Warner Bros
Натпис на слици Артур се стара о крхкој мајци Пени (у тумачењу Френсис Конрој)

Артур Флек је чудак у свирепом, нетолерантном свету који нема времена за показивање саосећајности према рањивима.

Он живи у Готам Ситију који је отишао до ђавола - непокупљене кесе смећа дижу се у висине попут смрдљивих црних небодера, буџет за социјалну помоћ се укида, а масовни грађански нереди само што нису постали стварност.

Image copyright Warner Bros
Натпис на слици Артур покушава да се снађе у Готам Ситију, који је у превирању и не успева да пружи основне услуге својим грађанима

Да је Артур разуман, он био прихватио посао у библиотеци и гледао своја посла. Али Артур није разуман, он је склон самообманама и стога доноси одлуке које нису добре ни за њега, нити за било кога другог.

Он је лик који жели да стави осмех на лица других и тако током дана постаје кловн у најам, а током ноћи аматерски стендап комичар.

Нема саветника за посао на овој планети који би га усмерио у том правцу.

Image copyright Warmer Bros
Натпис на слици Хоакин Феникс је изјавио да је с времена на време „разумео Џокерову мотивацију", али би потом био „згађен" његовим одлукама

Финикс слика Артурово трагично понирање на начин који наизглед подстиче наше саосећање, али добро води рачуна о томе да га никад заправо не добије. Ми знамо да он није лик са којим желимо превише да се зближавамо. Иза његових очију крије се манијакална тама која је помало језива.

Он једино задовољство извлачи из гледања вечерње емисије Мареја Френклина, у коју сања да ће једног дана бити позван. Легендарног ТВ водитеља игра Роберт Де Ниро, обрнувши тако улогу коју је играо као Руперт Папкин у Краљу комедије, филму ком Џокер много дугује (баш као и Психу и Таксисти).

Image copyright Warner Bros
Натпис на слици Роберт Де Ниро игра Мареја Френклина, амалгам свих стварних ТВ водитеља укључујући Џонија Карсона
Image copyright Moviestore/Shutterstock
Натпис на слици Роберт Де Ниро као Руперт Папкин у филму Мартина Скорсeзeа Краљ комедије, који је утицао на Тода Филипса

Све у филму је песимистично.

Сунце никад не сија у Готам Ситију.

Класни рат кључа у позадини док медији појачавају тензију запаљивим насловима и неодговорним ТВ емисијама које посвећују простор погрешним људима из погрешних разлога. Елита живи у заштићеном мехуру без иједне бриге на овом свету, намерно несвесна мука кроз које пролазе други. Радња је можда смештена у ране осамдесете, али је то очигледно алегорија за оно што се дешава овде и данас.

Џокер је моћан филм.

Он је неколико галаксија удаљен од лаке забаве са цртанофилмским насиљем и домишљатим визуелним геговима. Нема ничег смешног у овој причи о човеку који жели да буде смешан.

То је тежак, озбиљан, и, на моменте, болно спор филм - готово бекетовски.

Није савршен.

Неколико мање важних епизодних ликова насликано је сувише танко да би били било шта више од „типских". И желите да оспорите неке од претпоставки и закључака које извлачи о проблемима менталних болести, све до централног питања: шта то претвара некога као што је Артур у Џокера?

Насиље је крваво и тешко за гледање, али сасвим валидно у погледу контекста и атмосфере филма.

Кажем ово зато што је Џокер филм који не само да доводи у питање културу у којој постоји општа доступност ватреног оружја, већ и зато што је део франшизе која се трагично повезује са последицама злочина почињених ватреним оружјем у стварном свету. Џејмс Холмс је 2012. године убио 12 људи и ранио на десетине других на поноћној премијери Тамног витеза у Аурори, у Колораду.

Image copyright European Photopress Agency
Натпис на слици Режисер Џокера Тод Филипс одговорио је на забринутост јавности да је филм сувише насилан питањем: „Није ли добра ствар насиљу приписати импликације стварног света?"

Расправа о уметности и животу, и вези између ова два је древна и савремена. Она ће наставити и треба да настави да се води.

Нисам мислио да је Џокер неодговоран или да угађа публици. Нити мислим да подстиче или позива на насиље.

Он размишља о њему, што и јесте задатак уметности.

Моја једина замерка је ознака да није за млађе само од 15 година, имајући у виду експлицитну природу неких сцена у жанру у ком би родитељи могли да очекују малко хумористичнији приступ.

Гледао сам разне опасне Џокере у животу, од Цезара Ромера до Хита Леџера. Сви су они унели нешто своје у ту улогу, али нико од њих није подарио лику рањивост и психозу очајног и очајнички тужног Џокера Хоакина Финикса.

Мислим да ће постати класик.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk

Повезане теме

Више о овој причи