Дечји рад и Нутела: Прави ли се чувени крем од лешника које беру најмлађи

Jar of Nutella Image copyright Getty Images
Натпис на слици Тегла Нутеле

Готово три четвртине лешника на свету долази из Турске, а њихов највећи купац је компанија Фереро, која производи Нутелу, намаз од чоколаде и лешника. Али лешнике беру углавном мигранти, међу којима има деце, који напорно раде за веома мале наднице.

Шта из Ферера чине како би се осигурали да њихов производ не почива на дечјем раду?

„Када кажемо лешник, за мене то значи беду - тежак је то посао", каже Мехмет Келечи док на леђима носи врећу тек сакупљених лешника тешку 35 килограма.

Око њега, високо на обронку једне турске планине, породица курдских радника миграната полако се креће између стабала лешника. Отац се служи дрвенoм мотком како би тресао гране изнад њихових глава; његова жена и деца сагињу се или чуче како би сакупљали гроздове лешника који у бледозеленим чаурама падају на тло.

Image copyright Reyan Tuvi
Натпис на слици Мехмет Келекчи носи врећу од 35 кг

Исцрпљујући је то посао, који се обавља отприлике десет сати сваког дана, на падини толико стрмој да је лако изгубити равнотежу.

Двојица радника, Мустафа и Мухамед, раде ту илегално. Један има дванаест година, други десет, што је далеко испод минималне дозвољене старости радника у Турској.

Ово представља уобичајен призор у августу, када је дуж обале Црног мора у Турској у току берба, која доноси 70% светских залиха лешника.

Image copyright Reyan Tuvi

Већина берача су сезонски мигранти са сиромашног југа и истока Турске, углавном Курди.

Званична надница коју су одредиле локалне власти износи 95 лира (13 фунти, 16 долара, 15 евра) дневно. Када се то прерачуна у сате, износ је нижи од званичне минималне нето зараде у Турској, која износи 2,020 лира месечно за радну недељу од 40 до 45 сати.

Али ова породица ће зарадити још мање - највише 65 лира дневно по особи, а највероватније тек 50 - након што плате провизију од 10% послодавцу који их је довео ту и путне карте од свог дома у Шанлијурфи и назад, као и кад покрију трошкове живота током одсуства.


Казим Јаман, сувласник воћњака, тврди да је противник дечјег рада. „Терају децу да раде као машине. Мисле само на то да што више деце запосле и остваре што већи профит."

Али он каже да већина узгајивача то прихвата - као и да он нема избора осим да плаћа децу, зато што њихови родитељи инсистирају на томе да она раде.

„Покушавам да их спречим да раде, али онда они кажу да ће отићи", тврди он. „Мајка и отац хоће да деца раде - и да их се плати."

„Тај ланац се мора прекинути", додаје он.

Image copyright Reyan Tuvi
Натпис на слици Казим Јаман, узгајивач лешника

Али како? У Турској постоји око 400.000 породичних воћњака кестена. Већина је мала, попут Казимовог, и простире се на тек неколико јутара. Многи узгајивачи, попут њега, не знају где завршавају њихови лешници.

На супротном крају често сложеног добављачког ланца налазе се познати турски и међународни произвођачи слаткиша као што је Фереро - италијанска породична компанија која производи Нутелу, Фереро Роше и чоколаде Киндер.

Фереро откупљује око трећине целокупног турског приноса лешника. Нужно је да то ради. Количина Нутеле коју годишње произведе тешка је колико и зграда Емпајер стејт, то јест око 365.000 тона.

На свом веб-сајту фирма Фереро, која не узгаја нити продаје лешнике, тврди следеће: „Утврђивање порекла је кључно за одржавање квалитета производње и производа."

Компанија намерава да до 2020. развије стопроцентно праћење порекла лешника. Међутим, тренутно, према њеном последњем извештају, који ће ускоро бити објављен, у стању су да прате порекло у само 39% случајева.

Испратите ли ланац продаје, постаће вам јасно колико далеко у томе мора да се иде.

Енгинај Акчај, који живи у Ордуу, граду на обали Црног мора који зависи од узгоја лешника, један је од више хиљада малих независних трговаца лешницима, познатих као манави.

Узгајивачи допремају свој производ у врећама и он их плаћа према квалитету - то јест кључном односу између тежине љуске и језгра - пре него што ће лешнике препродати фабрикама за прераду коштуњавог воћа или директним извозницима као што је Фереро.

Image copyright Reyan Tuvi
Натпис на слици Енгинај Акчај процењује однос љуске и језгра

Он, међутим, тврди да Фереро од њега не тражи информацију о узгајивачу од ког су стигли лешници, као ни о условима за рад на тим фармама.

„Дечји рад нема никакве везе с нама. Контролисање и надзирање тога спроводе држава и снаге реда."

Следећи у ланцу су мешетари попут Османа Чакмака. Он купује од трговаца и продаје Фереру и другим извозницима и произвођачима.

Он такође тврди да Фереро не тражи информације о томе ко тачно узгаја лешнике које он продаје.

„Ја их купујем, ја их продајем. У том тренутку је немогуће надзирати тоне лешника", каже он.

У вези с Ферером додаје: „Ако немају сопствене пројекте квалитетног узгоја, није могуће знати од ког тачно произвођача лешници стижу."

Image copyright Reyan Tuvi

Фереров репрезентативни Програм квалитетног узгоја, који је у Турској покренут 2012. године, нуди узгајивачима лешника бесплатну обуку за ефикасније технике узгоја, како би им се омогућила већа зарада - а притом они задржавају право да продају лешнике коме год желе.

На једној од показних фарми које је отворио Фереро агроном Гокхан Арикоглу показује како - уз побољшано поткресивање, наводњавање и контролу штеточина - једно стабло кестена може да изнедри гроздове од чак 21 лешника. На традиционалним имањима се најчешће виђају гроздови од по четири лешника.

Image copyright Reyan Tuvi
Натпис на слици Гокхан Арикоглу са гроздом од 10 лешника

Сарађујући делом са невладиним организацијама и другим агенцијама, Фереро такође подучава узгајиваче, раднике на фармама, послодавце, трговце, мешетаре и остале припаднике заједнице, као што су сеоске старешине, у циљу постизања веће одрживости сектора. То подразумева упознавање са правима радника, с посебним освртом на избегавање дечјег рада. Компанија се труди да у програме обуке укључи жене, међу којима су и узгајивачице.

Из Ферера тврде да је програм досад прошло више од 42.000 узгајивача. То значи око једне десетине од 400.000 узгајивача у Турској.

Колико, онда, компанија може да буде сигурна да лешнике не сакупљају деца?

Image copyright Getty Images
Натпис на слици Нутела садржи 13% лешника - међу осталим састојцима су шећер, палмино уље и кокос

Бамси Акин, генерални директор Ферерове фабрике лешника, изјавио је у једном од ретких интервјуа: „Ако откријемо да се до производа дошло на неетички начин, нећемо га узети. Ми кроз обуке испуњавамо нашу улогу у побољшању друштва... Али је ли систем у потпуности чист? Мислим да то у овом тренутку нико не уме да каже."

На питање о трговцу и мешетару који су за ББЦ изјавили да Фереро не поставља питања у вези са тачним пореклом лешника Акин одговара: „Не постављамо питања, али имамо начин да то надзиремо из другог угла... Пре него што је почела сезона, разговарали смо с њима [трговцима] и предочили смо им наше захтеве у погледу друштвене праксе."

Он тврди да Фереро зна имена посредника од којих врши откуп, те да може да понуди списак, „изузев оних имена која спадају у пословну тајну". Али и додаје: „Не могу да гарантујем да имамо имена свих узгајивача."

А када је реч о томе јесу ли тврдње о прађењу порекла на веб-сајту компаније тачне он тврди: „Фереро је увек искрен према својим муштеријама."

Image copyright Reyan Tuvi

На друму испод воћњака који гледа на Црно море, узгајивач Казим Јаман посматра дванаестогодишњег Мустафу како празни још једну тешку врећу лешника.

Он са жаљењем каже: „Пре неки дан сам видео оца како набацује врећу, веома тешку врећу, на рамена детета. Ја га питам: 'Шта то радиш?', а он одговара: 'Нека се мало навикне'."

Јаман каже да га је Фереро позвао да учествује у Програму квалитетног узгоја, али је он то одбио. Као и многи други узгајивачи, он припада старијој генерацији - у својим је шездесетим годинама - која подозриво гледа на промене.

Он каже: „Ланац се не може прекинути деловањем једне или две особе, али с временом ће се можда прекинути."

За то време, још једна породица курдских сакупљача уселила се у малену дрвену колибу без струје која ће током наредног месеца постати дом за шест људи - мајку, одраслог сина, две одрасле ћерке и двоје мање деце.

Image copyright Reyan Tuvi

Питао сам мајку, Ајсу, колико често једе чоколаду с лешницима.

„Лично је не волим", одговара она уз осмех. „Уз сву патњу и јад који ми доноси тај производ, не желим да је видим."

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk

Повезане теме

Више о овој причи