Климатске промене: Да ли је довољна једна Грета Тунберг да нешто промени

Infographic

Да ли су индивидуалне акције бесмислене? Хајде да не околишамо: најпростији одговор мора да буде „да".

Размислите - какву разлику може да направи једна особа ако се одлучи за питу од сочива уместо за јагњећи котлет, ухвати аутобус уместо да седне у кола или одустане од лета млазњаком уколико других 7.699.999.999 људи на Земљи не мрдне прстом?

То је обесхрабрујући закључак који поставља очигледно питање, оно за које сам сигуран да вам је већ пало на памет: зашто се уопште трудити?

Управо сам то питао шеснаестогодишњу климатску активисткињу Грету Тунберг. Уместо да одлети на састанке о климатским променама у Њујорку, Тунберг се одлучила да Атлантик пређе тркачком јахтом.

Сећате се тог бродића, оног са плавом кофом за каку?

Натпис на слици Грета Тунберг са ББЦ новинаром

„Поента је да се промени начин размишљања. Кад престанете да летите, то не смањује само ваш властити угљенички отисак, већ и шаље поруку другима око вас да је климатска криза стварна и помаже да се мало погура политички покрет", рекла ми је док смо се љуљушкали у заливу Плимут Саунд.

То је добар одговор и објашњава зашто је ова тинејџерка са кикама привукла пажњу читавог света.

Мој одговор је стога можда био мало непристојан: „Дакле, покушавате да натерате нас остале да се осећамо кривим?"

„Не", одговорила је она сталожено и објаснила да не мисли да је на њој да говори људима како да живе. Њена властита уверења морају да руководе њеним властитим понашањем.

„Не летим због огромног утицаја авионског саобраћаја по особи на климу."

Image copyright Reuters
Натпис на слици Тунбег је једрилицом стигла у Њујорк

Признаје да је она посебан случај. "Многи људи слушају шта ја имам да кажем и појављујем се много у медијима и стога вршим утицај на много људи, па имам већу одговорност зато што имам већу платформу."

Раније је покушавала да присуствује конференцијама преко видео линка али то не оставља једнако снажан утисак. „Мислим да је утицај много већи када смо ја и многи други млади људи заиста присутни."

И судећи по пажњи јавности коју добија, у праву је.

Али будимо искрени, ви нисте Грета Тунберг. Чак и ако ваше одлуке почну да се шире, па крену да утичу на неколицину људи, ваша одлука да једете мање меса и смањите термостат за који подеок није гласни позив на узбуну који ће натерати свет да смањи емисију угљеника, зар не?

Зашто би онда појединци требало да предузимају кораке?

Image copyright AFP
Натпис на слици Плава кофа за фекални отпад

То је питање за филозофа. Његов посао је да се ухвати у коштац са расправама о томе која начела треба руководе вашим понашањем. И нашао сам правог човека за то. Професор Питер Сингер са Универзитета Принстон у Сједињеним Државама је описан „најутицајнији живи филозоф на свету" у часопису Њујоркер.

Сингер себе описује као стручњака за практичну етику и врло је недвосмислен по овом питању. Он просто не мисли да сви треба да предузмемо нешто, али тврди да постоји веома снажна морална обавеза због које бисмо ипак морали.

„Мислим да је то један од већих моралних изазова 21. века, можда и највећи", каже он. „Ако не предузмемо нешто, угрожавамо сваког ко живи данас, али и будуће генерације."

Image copyright Getty Images
Натпис на слици Вегански бургери

Он каже да уколико не смањите индивидуалне емисије, то је као да сте узели булдожер и њиме прегазили усеве узгајивача хране у Африци. Кад бисте то урадили, сви би се сложили да је то погрешно, а гасови ефекта стаклене баште за које сте ви одговорни, имају потпуно исте последице, тврди он.

Чињеница да су те последице невидљиви гасови и да њихов утицај може да се осети у далекој будућности, не значи да је свакоме од нас допуштено да избегне моралну обавезу да учини нешто, инсистира Сингер.

Разлог за то је што наше право на слободу делања не обухвата слободу да наудимо другима.

Ево још једне метафоре. Замислите да постоји ограничење брзине у прометној шопинг улици и да неко каже: „Проћи ћу тамо гаса стиснутог до даске, али не брините, велике су шансе да нећу повредити никога."

Image copyright NASA
Натпис на слици Ураган Доријан

Не бисте рекли да је то у реду, тврди Сингер.

„Рекли бисте, не, немате слободу нити право да доведете друге у озбиљну опасност да буду повређени или да страдају.

„А то је управо оно што радимо када настављамо с истим нивоом емисије гасова са ефектом стаклене баште које емитујемо данас."

Он каже да чињеница да свако од нас игра само сићушну улогу у том процесу не прави ама баш никакву разлику; обавеза свих нас да деламо и даље стоји.

Кладим се да сви инстинктивно препознајемо да ови аргументи имају истинску снагу. Зашто онда већ не радимо више на томе да смањимо наше емисије?

Време је за увиде бихевиоралног психолога. Поздравите професорку Кели Филдинг са Универзитета Квинсленд из Бризбејна, у Аустралији.

Ми нисмо слободно мислеће самосталне душе каквима себе сматрамо, каже професорка Филдинг.

„Као социјални психолози знамо да на људе врло утиче оно што други раде, иако мислимо да није тако", објашњава она. „То је парадокс. Ми мислимо да одлуке доносимо сами, али је истина да се угледамо на друге када су у питању смернице о томе како треба да се понашамо."

Кад су у питању климатске промене, проблем је у томе што не добијамо сигнале који су нам потребни од пријатеља и породице или, ако ћемо право, од владе и компанија, каже она.

А опет, анкете показују да су људи из свих крајева света све више забринути због климатских промена.

Америчка анкета, објављена у јуну, илустровала је ту поенту веома убедљиво. Ројтерсова анкета је показала да иако 69 одсто Американаца жели да влада предузме „агресивне" кораке у борби против климатских промена, само је трећина спремна да плати додатних 100 долара да би се то и десило.

Оно што испитаници желе да кажу је следеће: „Јесте, постоји проблем, али није на мени да га решавам."

Али не очајавајте, каже професорка Филдинг. Рад бихевиоралних психолога сугерише да би требало да је могуће све те ствари окренути наглавачке.

Уколико су људима потребни сигнали других пре него што промене властито понашање, онда само треба да натерамо неке људе да почну да делају и други ће одмах почети да их следе, тврди она.

Што нас доводи на почетак нашег круга; све до Грете Тунберг и супербрзе јахте.

Као што сама Грета каже, наша дела су важна не због тога што имају материјалну тежину по саме климатске промене, већ због поруке која се шаље другима.

Натпис на слици Тунберг на броду

Оно што ви радите утиче на ваше пријатеље и породицу и помаже да се створи политички простор у ком владе и компаније могу да предузму нешто. То ће, опет, највероватније подстаћи друге људе и друге земље да учине нешто више.

А то се већ дешава. Ко би помислио да компанија која прави хамбургере без меса, може да вреди скоро четири милијарде долара; да ће најмоћнији нафтни картел на свету студенте који штрајкују због климе, прогласити „највећом претњом" по нафтну индустрију; или да ће климатске промене постати главна тема америчких демократских председничких кандидата?

Јесте, покушавам да кажем да постоји могућност позитивног зачараног круга. И да, то је разлог да сви будемо много већи оптимисти када говоримо о томе шта све може да се постигне.

Јер то је још једна важна поента коју треба запамтити. Климатске промене нису бинарне, јер није да се оне само дешавају или само не дешавају. Кључно питање за све нас је колико ће тачно климатских промена свет да искуси.

Већ смо присуствовали извесном степену отопљавања. Уједињене нације су нас позвале да покушамо да останемо испод повећања од једног и по степена.

Ево, дакле, о чему се ради: што више тога сви будемо предузимали, мање ће се наша клима променити а свет ће бити приступачнији за живот за све нас, наше потомство и остатак богатог живота на овој Земљи.

А због тога стварно вреди променити неколико аспеката начина живота, зар не?

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk

Повезане теме

Више о овој причи