РЕМ се присећа албума „Monster“: 'Нисмо желели да постанемо мајмун који плеше'

Девети албум групе REM, Monster, најзахтевнија је плоча овог бенда и највише је од свих поларизовала публику.

Кад се албум појавио 1994. године, бенд је био на врхунцу популарности, захваљујући акустичној лепоти и изразитој нежности њихове претходне две плоче: Out of Time и Automatic for the People.

Али чланови групе нису могли да се скрасе. „Желели смо да побегнемо од тога ко смо", изјавио је гитариста Питер Бак. И зато су се ратосиљали старог звука уз помоћ арсенала гитара и педала с ефектима, снимивши један од најчуднијих рок албума деведесетих.

Утопљен у мрачну дисторзију, на албуму Monster певач Мајкл Стајп пише о људима који су злокобни, опсесивни и очајн. „I need a chance, a second chance, a third chance, a fourth chance", певао је он у песми Strange Currencies, безнадежно покушавајући да убеди особу у коју је заљубљен.

Снимање албума нашло се у сенци свађа унутар бенда после којих се фронтмен осетио повучено и дистанцирано, док су смрти његових пријатеља Ривера Феникса и Курта Кобејна неизбежно унеле атмосферу мртвачког покрова у саму музику.

Али ако је REM-ова новооткривена жестина изненадила љубитеље који су их открили преко опчињавајућих мелодија у песмама Losing My Religion и Everybody Hurts, њих то није обесхрабрило - бар не испочетка.

Monster је дебитовао на месту број један и у САД, и у Великој Британији, продавши се у више од шест милиона примерака. Али врло брзо је постао стални инвентар продавница половних издања и одељака са попустима, док је један новинар препричао своју седмогодишњу борбу да се реши нежељеног примерка албума.

Последњих година, међутим, албум је доживео ренесансу међу критичарима; а продуцент Скот Лит се вратио оригиналним мастерима како би продуцирао нови микс албума, изабравши нове вокалне верзија и раскрчивши (део) буке, у жељи да баци ново светло на бендово најнесхваћеније ремек-дело.

Пре него што се делукс издање албума нађе на полицама, Мајкл Стајп и басиста Мајк Милс сели су са ББЦ-јем да се присете снимања чудовишта по имену Monster.

Питер Бак је рекао да сте на албуму Monster желели да будете „другачији бенд". Због чега?

Мајк Милс: Примарна мотивација била је турнеја. Знали смо да ћемо ићи на турнеју први пут после пет година и желели смо да снимимо плочу која ће бити забавна и релативно лака за свирање уживо. Само смо желели да производимо много буке.

Кад га погледате 25 година касније, да ли је албум постигао ваше циљеве?

Мајкл Стајп: Свиђа ми се. Знате, направио бих неколико измена. Ту су две песме за које мислим да су предуге, али био је то прилично храбар покушај да се поново пронађемо у том времену и да урадимо нешто гласно, безобразно и панкерски. Задовољан сам њим.

Демо снимци на делукс издању су чистији и директнији од финалних миксова. Кад сте одлучили да мало запрљате све?

Мајк Милс: Држали смо се на пар плоча етике која је гласила: ако напишемо песму која превише звучи као REM, онда она отпада. Неки од тих демоа звучали су сувише као песме REM-а и зато на крају нису завршили на плочи.

Је ли то била тешка одлука? Кладим се да је издавачка кућа желела да се те песме објаве.

Мајк Милс: Више и од тога, ни ви не волите да се одричете добрих песама... А ја сам знао да су то добре песме. С друге стране, коришћење тих песама би нашкодило нашем властитом циљу, тако да смо их бацили.

Мајкл Стајп: Нисмо желели да постанемо мајмун који плеше. То нам никако није било у плану. Нисмо желели славу, нисмо желели новац, желели смо да будемо витални креативни бенд, а то је утицало на све наше одлуке.

Како је нови звук утицао на текстове?

Мајкл Стајп: Увек сам реаговао на оно што ми момци дају и покушао да подигнем лествицу. Кад би ми дали нешто што је стварно раскошно и шашаво, написао бих Shiny Happy People или Get Up. Кад би ми дали нешто истински мрачно и тужно, написао бих Country Feedback. Покушавао сам, дакле, да одговорим на музику.

Истовремено сам узимао много од бендова као што су U2 и Nirvana, да будем сасвим искрен. Они су се бавили рок музиком и идејом рок музике. Уместо да буду у њеном средишту, искорачили би уназад и гледали је са другачије позиције. Сви смо сматрали да је то добра позиција за REM.

На које текстове сте и даље поносни данас?

Мајкл Стајп: На већину. Никад не причам о песмама које не волим, зато што је то можда нечија венчана песма. Али King of Comedy, можда сам могао да убацим мало више тога у њу и учиним је јачом.

Mајк Милс: Сумњам да је то било коме песма за венчање.

Мајкл Стајп: Надам се да није [смеје се].

Писали сте из визуре жене у песми Tongue. Како је то испало?

Мајкл Стајп: Морао сам да се напрегнем. Никад раније нисам писао из те перспективе и уопште није било лако. И био је то веома тужан лик, који се нашао у великој замци и тужном положају.

Стих „Here I am, your last ditch lay" је посебно бруталан.

Мајкл Стајп: Суров је. А опет, мислим да сви препознајемо то стање или да смо се налазили у њему.

Већина песама је завршена у последњи час. Је ли то био напет период?

Мајкл Стајп: Увек је било тако. Момци су ми увек испоручивали много више материјала него што сам ја могао да напишем текстова. Текстови су заиста тешки. Певање је лако, мелодије нису проблем ни за Мајка ни за мене. Али написати текстове и смислити причу која све то обухвата је много посла. Нисам желео да забушавам.

Кад је Monster изашао 1994. године, Њузвик се запитао шта треба да се деси се REM распадне, а Мајк је рекао „још један албум".

Мајк Милс: Стварно сам то рекао?! Па, неке плоче је теже снимити него друге.

Снимање албума је велика забава, узбудљиво је, уме да очара и задовољи, али то је огроман посао и, у оквиру бенда, немају сви исту визију. Плус, покушавате да урадите нешто веома тешко, а то је да будете бољи него што јесте. Све вас то исцрпи и десило нам се неколико ствари током снимања овог албума које нам је отежало живот.

Не можете више да будете весела душа док снимате плочу и носите се са смртношћу властитих пријатеља. Било је, дакле, много спотицања успут, знате, искористили смо та осећања и учинили их делом плоче.

Let Me In, коју сте назвала посмртним словом за Курта Кобејна, најочигледнији је пример. На албуму, гитара је бесна и катарзична, али током година, на концертима, песма је постала мирнија и контемплативнија. Да ли то одражава процес оплакивања?

Мајкл Стајп: Апсолутно. Било је то тешко, катастрофално време за све нас. Али песма и начин на који је снимљена одражава тачно тај тренутак и какав је осећај био имати неког толико блиског ко је себи одузео живот. Било је то страшно.

Пре него што је умро, планирали сте да правите музику заједно, је ли то истина?

Мајкл Стајп: И да, и не. Смислио сам му пројекат да покушам да га ишчупам из пакла у ком се налазио. Знао сам да је много ценио REM и мене, и добио сам идеју за пројекат. Написао сам му писмо, послао му карту за авион, послао кола до његове куће да га покупи и одвезе на аеродром. Дали смо све од себе да покушамо да га извучемо из менталног стања у ком се налазио, али тај степен бола је био недодирљив.

Скот Лит је рекао да је желео да ремиксује Monster зато што је енергија албума остала „закопана испод гомиле наслаганих слојева". Да ли се слажете?

Мајк Милс: Кад се сад осврнем, мислим да је његов аргумент валидан. Не знам да ли би то била боља плоча да је нисмо урадили тако. Била би веома другачија. Свиђа ми се већина његових ремикса, не сви, али није у томе поента. Они нису прављени да мене задовоље.

Мајкл Стајп: Радили смо оно што музика и уметност раде најбоље: реаговали на времена. Продукција те плоче је управо оно ко смо били у том тренутку. Драго ми је да је Скот урадио ремиксе. Фасцинантно ми је да чујем песме тако сирове, али не верујем да би то било добро за REM у то време.

Ваш глас је много истакнутији у новим верзијама.

Мајкл Стајп: Много је гласнији и има много мање реверба, али немам ништа против. Веома волим свој глас.

Други диск делукс издања су углавном инструменталне нумере које су биле демои за Monster, али нису искоришћене. Је ли вам пало на памет да би неко могао да се појави и искористи их као основу за нове песме?

Мајк Милс: Свакако су добро дошли да то ураде, зато што бисмо ми били потписани као аутори. Али ако то ураде, само нека се постарају да буде хит!

После објављивања албума Monster, ишли сте на турнеју први пут после 1989. године. Како је било срести се са новом публиком коју сте стекли у претходних пет година?

Мајкл Стајп: Било је узбудљиво. Мислим, били смо на врхунцу и било је забавно имати треш, гламурозну, откачену презентацију са којом сте излазили на бину. Мајк је први пут носио голишава одела, а мислим да је то прва плоча на којој сам ја био ћелав. Дакле, били смо једна врло другачија зверка.

Знам да турнеја за REM није опција, али ускоро вам излази соло материјал. Хоћете ли га изводити уживо?

Мајкл Стајп: Не. Никако. Не занима ме. Хвала што питате.

Зар вам то не недостаје?

Мајкл Стајп: Наравно да ми недостаје. Али сада сам друга особа и то није нешто што ме занима.

Зарада од вашег сингла, Your Capricious Soul, иде Побуни против истребљења. Јесте ли гледали протесте у Лондону?

Мајкл Стајп: Заправо јесам. Прошетао сам се по Трафалгар скверу синоћ и било је апсолутно узбудљиво, та енергија и то усхићење. Оптимизам који сам тамо осетио не може ни са чим да се пореди.

Бокс сет за двадесетпетогодишњицу од изласка албума Monster биће објављен у петак, 1. новембар.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk