Петра Квитова: Неочекивани напад ножем и немогући повратак на терен

Petra Kvitova Image copyright Getty Images

„Плакала је и говорила да је гадно исечена, да ју је неко напао, окупана је крвљу и шта сада да ради."

Мирослав Черношек препричава телефонски разговор који је водио ујутро 20. децембра 2016. године. Са друге стране везе била је двострука вимблдонска шампионка Петра Квитова.

Она је у стан пустила неког ко се представио као мајстор за бојлер и, док му је била окренута леђима, он јој је ставио нож под грло. Док му се опирала, одсечени су јој нерви у палцу и кажипрсту леве руке којом игра тенис, а остали прсти су јој били гадно повређени. Кажипрст је остао да виси само о кожици.

Квитова каже да је имала среће да остане жива. Лекари су јој дали мање од 10 одсто шансе да ће поново играти тенис.

Она је оповргла те прогнозе и вратила се на турнире само пет месеци касније и од тада је освојила осам шампионата, а у јануару је стигла у финале Аустралијан опена.

„Одувек сам знала да сам борац на терену, али нисам знала да сам још већи борац ван терена", каже Чехиња за ББЦ Спорт.

Ова двадесетдеветогодишњакиња налазила се прошле године међу великим фаворитима за освајање Вимблдона и имала је добру шансу да доспе на прво место ранг листе.

Радим Зондра је у марту прошле године осуђен на осам година затвора за напад на Квитову, али он негира је учествовао у томе и уложио је жалбу на пресуду.

Од успаваног моравског месташца Фулнека у источној Чешкој Републици, где се људи сећају „девојчице на бициклу са рекетима на леђима", до града Простејова, где се напад одиграо, посећујемо разна места и сусрећемо људе који су обликовали тенисеркину репутацију као једне од најљубазнијих особа у женском тенису.

А она нам прича како јој се живот заувек променио у неколико секунди.

У време шпица у градићу Простејов - на педесетак километара од Брна, другог највећег града у Чешкој Републици - исто је као и у било које друго доба дана.

Можда је температура од 32 степена Целзијуса све успорила, али нико никуд не жури, пред штандом за сладолед се створио ред, људи уживају у пиву под сунцобранима и саобраћај се лагано помера.

Делује мирно и безбедно.

То вероватно умногоме објашњава зашто је Квитова тамо живела у обичном стану, уместо у чуваном ВИП комплексу.

Капија црвено-жућкастог блока у ком је имала стан у приземљу отворена је и једино очигледно обезбеђење је слика да постоји видео интерком систем.

Реч „психопата" исписана је спрејом на бетонски зид који окружује блок, а стара сива излизана тениска лопта лежи на земљи неколико метара од главног улаза.

Сива суседна бетонска зграда садржи продавницу душека, паб и салон лепоте, а остатак краја мешавина је стамбених блокова из времена комунизма и живописних спратних кућа.

Image copyright Getty Images

„То није крај у ком живе богати, није место на ком бисте очекивали да живи неко као Квитова", каже Микал Цагала, телевизијски водитељ из Простејова који је извештавао о суђењу.

„То је нормалан крај са просечним грађевинама. Одувек сам сматрао да је Простејов веома безбедан град и велико је изненађење да је тако нешто могло да се деси у тако мирном градићу у недођији. Нико то није очекивао."

Нико то не очекује у читавој земљи као целини - чешка стопа криминала за 2016. годину показује укупно 5.050 пријављених насилних злочина - што подразумева све, од кафанских туча до најозбиљнији напада - а било је пријављено 1.630 пљачки.

Упоредите то са више од милион пријављених насилних злочина у Енглеској и Велсу током истог периода.

„Петра Квитова нашла се на погрешном месту у погрешно време", каже Черношек, директор тениског клуба из Простејова који је финансирао почетак њене каријере и остао близак са њом.

А није чак ни требало да буде тамо.

Измена плана у последњи час довела је до тога да је, уместо да са Черношеком отпутује на догађај у Брну, одлучила да тамо пође сама.

Док се спремала да крене, неко је позвонио на вратима и човек јој је рекао да је дошао да погледа бојлер. Касније је на суду испричала да га је пустила унутра зато што је очекивала допинг тест.

„Замолио ме је да пустим топлу воду и у том тренутку ми се нож нашао под грлом. Зграбила сам га с обе руке", рекла је током видео сведочења у нуспросторији суднице у Брну како не би морала да гледа оптуженог.

„Ухватила сам сечиво левом руком. Успела сам да га преотмем, пала сам на под и свуда је било крви."

Квитова је рекла нападачу да мора хитно у болницу и питала га да ли жели новац. Она каже да је отишао након што му је дала 10.000 круна (350 фунти) - отприлике пола просечне чешке месечне нето плате.

Потом је назвала Черношека, који се налазио у колима на путу за Брно.

„Био је то шок", каже овај 71-годишњак. „Кад ме је Петра позвала, мислио сам да сигурно има проблема са колима."

„Позвао сам амбулантна кола, позвао сам полицију, позвао сам шефа хитног пријема", каже он.

Черношек је потом позвао водећег професора физиотерапије Павела Колара, који је предложио да прича са специјалистом за хирургију шаке Радеком Кебрлеом. Черношеков возач потом је одвезао Квитову 230 километара до Керблеове оперативне сале у Високе на Јизери.

„Ослабила је од крварења, али зато што је била тако храбра нико није знао колико је ситуација озбиљна све док није стигла у болницу", каже Черношек. „Мислили смо да је то крај њене тениске каријере."

„Да је пошла са мном, то се не би десило", додаје он са жаљењем.

Image copyright Reuters
Натпис на слици Квитова је саопштила убрзо после операције да може да помера шаку

Квитова је била подвргнута четворочасовној операцији, а лекари су је упозорили да би њена тениска каријера могла да буде окончана и да чак може да изгуби прсте.

„Кад смо видели слике, један прст висио је о кожици. Рекао сам да просто није могуће да се ова девојка врати у свет тениса", каже Черношек.

„Исказала је огромну менталну снагу, али је и веома талентована - да у себи није имала толико талента, никад не би успела да се врати. Повреда је била толико тешка да неки људи никад више не би држали ни оловку у тој руци, а она је морала да подигне тениски рекет."

Квитова је одржала конференцију за штампу само три дана после напада - с огромним завојем скоро до лакта - и већ је говорила да ради све што је у њеној моћи да се врати.

Речено јој је да ће морати да одмара минимум шест месеци, али пет месеци касније она је већ играла на Френч опену.

Са рехабилитацијом није стала чак ни у време оброка.

„Током вечере, неко из њеног тима би јој држао шаку и масирао је. Тих првих шест месеци, тако је било током сваке вечере - она би узела залогај пасте, а потом би јој неко измасирао руку", каже Черношек.

Она и даље није повратила 100 посто покретљивости руке а нема осећај у врху кажипрста и палца, али њена одлучност да победи никад није ослабила.

Квитова је одувек била одлучна. Од самог почетка.

У Фулнеку, Мари Валова показује неке обичне бетонске стамбене блокове - монтажне грађевине из комунистичког периода познате као „panelaky", које су јефтине, и по цени и по стилу. Одатле је, каже она, млада Квитова сваки дан возила бицикл до тениских терена.

То је пут дуг један километар, успут садржи мноштво калдрме и зграда лепих боја, а прелази преко градског трга, на ком ће неколико година касније она приказати своје вимблдонске трофеје.

У оно време, док ју је отац тренирао до њене петнаесте године, постојала су само два тениска терена. Сад их има још четири, плус зграда клуба коју је Квитова финансирала и светлећи знак на ком стоји да је то тениски клуб Петре Квитове.

Image copyright Reuters

„Други спортови нису били могући у Фулнеку - морала би да путује", каже њен отац Јиржи за ББЦ Спорт. „Желели смо само да се бави неким спортом, па смо одабрали тенис."

„Ниједном није рекла да не жели да иде - никад се нисмо свађали око тога. Била је послушно дете."

„Никад јој нисмо зацртали велике циљеве и никад нисмо мислили да ће постати толико славна. Она је само невероватан борац и никад не одустаје. Све је постигла напорним радом и издржљивошћу."

Упркос огромном успеху њихове ћерке, родитељи Квитове и даље живе у истом стану а њихови пријатељи говоре о скромним и непретенциозним људима - на веома сличан начин на који они на тениском терену доживљавају саму Квитову.

Стална успомена на Квитову за многе јесте одлучно дете које одлази на градске терене са шљаком.

„Сећам је се како с оцем вози бицикл кроз град са шест рекета на леђима", каже мештанка Габријела Клабацкова. „Видело се по њој да је рођена победница."

Валова је прилично сигурна да зна одакле јој то.

„Имала сам обичај да играм микс дублове с њеним оцем Јиржијем", каже она. „Нисмо често губили! Он не воли да губи."

Она каже да је град био шокиран нападом на Квитову, који је у оно време био честа тама разговора по пабовима, али да њен повратак није био никакво изненађење зато што је „она чешки лав" - животиња која се налази на државном грбу.

Квитова је јунакиња Фулнека - где су деца узимала шаку шљаке са терена само да би могла да кажу да имају „нешто на чему је Петра играла" - и само једна од двоје људи којима је додељена титула почасног грађанина.

Други је Џон Коменијус, филозоф и просветитељ из 17. века чије лице краси домаћу новчаницу од 200 круна.

Кад се Квитова нађе у неком великом финалу, становници се окупе да је гледају на великом екрану - уз скандирање и сузе често се пије добро чешко пиво.

Кад је освојила вимблдонску титулу 2011. године, у градски Дом културе нагурало се 150 људи, а навијачи су се у јануару прошле године окупили у тениском клубу да гледају финале Аустралијан опена.

Упркос поразу од Осаке на том мечу, скочила је на друго место светске ранг листе - али ју је од тада повреда руке натерала да одустане од Френч опена и пред-вимблдонске травнате сезоне. Тренутно се налази на осмом месту на свету.

Валова, која води локални музеј, одушевљени је члан навијачког клуба Петре Квитове. Она и дванаестак других из Фулнека путују на мечеве Фед купа са заставама исцртаним на лицима и машући великом заставом на којој пише „Pojd!" („Ајде") - израз којим Квитова бодри себе током мечева.

Она каже да се понеки туриста распитује код ње за Квитову ако посети цркву у којој је смештен музеј, а она му понекад да једну од тенисеркиних потписаних фотографија.

Уколико посетите цркву Светог Јосипа, можда ће вас чак тамо замолити да станете мирно и осетите позитивну енергију - они који тамо раде кажу да су је експерти измерили и да је двапут већа од позитивне енергије у Лурду, одредишту ходочашћа у Француској за које многи тврде да је место чуда и исцељења.

Пре него што се сама Квитова залечила, црква је 2015. године организовала изложбу њених трофеја, привукавши за недељу дана више од 1.000 људи - није лоше за град са 3.000 становника.

И сама тенисерка била је присутна, а виђају је и даље кад год посети родитеље или једног од старије браће, Либора, заменика директора старе школе Квитове који још и даје часове у тениском клубу.

Јиржи Синдлер, који ради у хотелу поред тениског клуба, каже да она наручује традиционално јело кад једе тамо: „Нешто поховано - шницлу или поховани сир, нешто што не може да добије другде."

Иако Квитова говори да је за њу важно да заувек остане „Петра из Фулнека", једном је дошло време кад је њена игра постала превелика за њен град.

Image copyright Getty Images

Играјући за јуниорску лигу у Чешкој Републици, таленат Квитове убрзо је приметио скаут за Простејов Јарослав Балаж и дошло је време да се пође даље.

„Била су тешка времена, кад сам имала око петнаест година. Била сам у пубертету, у Фулнеку сам играла само с оцем - вероватно је било превише проводити само с оцем 24 сата, и код куће и на тениском терену", каже Квитова за ББЦ Спорт из Прага, где сада тренира.

Испрва је ишла у Простејов пар дана недељно, а онда је, са шеснаест година, прихватила понуду клуба да има приватног тренера, смештај, теретану, физикалну терапију, приступ на 17 терена и подлоге другачије од шљаке на којој је одрасла.

„Наравно, за мог оца то није било лако", каже она. „Одједном је сазнао да више није мој тренер, али је и даље имао утицај на мене и моју игру и све остало, само не више као тренер. Било је то прилично тешко време за нас, али, срећом, пребродили смо га и урадили смо то добро."

Черношек каже да је начин на који се изборила са том транзицијом био кључни део њеног успеха.

„Показала је зрелост рекавши: 'Тата, престани да се мешаш, верујем тренерима и урадићу то онако како ми мој тренер каже.' Не дешава се увек да се шеснаестогодишња девојчица супротстави оцу", каже он.

У међувремену, она Черношека сматра најзаслужнијим за лансирање њене каријере, рекавши да јој је давао новац да путује на турнире и без њега не би била у прилици да игра тенис.

Зид испред ког Черношек седи у својој канцеларији препун је фотографија њега и разних спортских успеха - бројна дочекивања Усеина Болта на атлетском митингу у Острави, Роџер Федерер на Дејвис купу. На полици испод стоје трофеји Фед купа и Дејвис купа.

Али је очигледно у чијем успеху највише ужива.

Image copyright Pavel Lebeda
Натпис на слици Черношек (десно) и Квитова летели су приватним авионом да се сретну са тадашњим чешким председником Вацлавом Клаусом (лево) након њеног тријумфа на Вимблдону 2011. године

„Ја навијам за сваког чешког играча, али Петрин сам највећи навијач", каже он.

Пио је шампањац с њом у њеној свлачионици после једног вимблдонског тријумфа, а водио је са собом да се упозна са чешким председником после другог.

Али је и плакао - никад више него после финала на Аустралијан опену прошлог јануара, кад је изгубила од Наоми Осаке. Видео је шта је њој урадио тај пораз - на њеном првом финалу неког Гренд слема после напада.

„У Аустралији сам је видео да је највише плакала, била је толико потресена. Имала је потенцијал да то освоји", каже он. „Никад је нисам видео да тако плаче као после тог финала."

На терену, као и ван њега, напад ју је изменио.

Image copyright Pavel Lebeda
Натпис на слици Лева рука Петре Квитове, фотографисана у августу 2017. године

Иако се рука Квитове залечила и њена игра вратила на пређашњи ниво, њен поглед на свет се изменио.

„Сада истински много више ценим мале ствари него и пре - одувек сам се трудила да уживам у животу, али мислим да нисам могла да уживам у њему као сада", каже она.

„Вероватно сам опуштенија, можда чак и на терену. Али ван терена више ценим обичан излазак сунца или кад се сретнем са породицом, пријатељима или киме год већ. Више ме не брину ситнице или мали проблеми."

Њени пријатељи кажу да је постала опрезнија - сад жели лично да одобри свако име које користи њене играчке карте за госте на догађајима и научила је да каже 'не', укључујући уносним спонзорским уговорима уколико јој не пријају.

„Лоша ствар је што се моје поверење у људе, поготово мушкарце, погоршало", каже она. „Понекад имам флешбекове где сам негде сама или се нешто дешава око мене."

„Понекад ме, наравно, плаше људи у околини, и даље се осврћем да видим шта се дешава иза мене а понекад ходам сувише брзо да бих се што пре нашла на сигурном."

„Заиста ми се изменила визура - понекад истински ценим само то што сам жива."

„То је нешто што нисам могла да замислим да је могуће, али за неколико секунди ваш живот одједном је потпуно измењен - раније тога нисам била свесна, али сада јесам. Сада се само трудим да живим са 100 посто снаге."

Хоће ли јој то донети више Гренд слем титула, нико не може да каже, али она зна да је постигла много више од тога.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk

Више о овој причи