Мафија, Русија и Бруклин: Ко је био „кум” Марат Балагула

брайтон-бич Image copyright Getty Images
Натпис на слици Каријеру је Балагула 80-их градио у бандитском Брајтон Бичу где се говорио руски

У Њујорку је преминуо Марат Јаковљевич Балагула, човек који је важио за „кума руске мафије".

Ту репутацију му је углавном створио мој покојни колега Роберт Фридман, аутор сензационалне књиге „Црвена мафија".

Балагула, који је напунио 76 година 9. септембра, преминуо је од рака. Како ми је рекао један од његових бивших телохранитеља - „одбио је хемију".

Пореклом је из Одесе, а у Сједињеним Државама је одслужио три затворске казне због афере са дебитним картицама и утаје пореза на бензин.

У Совјетском Савезу, водио је ресторан на крузеру Иван Франко. Фридман је овај брод упорно, упркос мојим противљењима, звао Иван Френкељ. Балагула је обишао десетине земаља на њему и обогатио се препродајом ствари које је куповао на овим путовањима.

Напустио је Одесу и емигрирао у Сједињене Државе 1977. године. Сместио се у Брајтон Бичу, у Бруклину. Тамо је постао сувласник једног од првих руских ресторана Садко, а потом и ресторана Одеса, у ком је годинама певао Вили Токарев. Пратила га је Ирина Ола, жена која је касније била фиктивна супруга Вјачеслава Ивањкова званог Јапончик. После његовог хапшења 1995. године, заувек је нестала у недрима програма за заштиту сведока.

Пошто је продао Садко 1980. године, Балагула је купио бензинску пумпу у Квинсу, а затим почео да се бави продајом горива на велико. Овај посао је био успешан. Како је навео један од сведока оптужнице на његовом суђењу, Балагула је контролисао комплетно црно тржиште бензина у Њујорку и околини у једном периоду. Ово је био бензин на који се није плаћао порез.

Утаја пореза на бензин била је уносан посао - буџет Сједињених Држава оштећен је за милијарде долара 1980-тих година. Водећу улогу у овом послу су имали совјетски емигранти. Они га нису ни осмислили, ни започели, али су га подигли на нови ниво. „Штитили су их" њихови кримоси и италијански мафијашки кланови.

Image copyright 4pda.to

Балагула је био под патронатом познатог клана Лукезе, коме је припадао и плаћени убица Џозеф Теста. Он је у ресторану Одеса убио бившег Кијевљанина Владимира Резникова (Вадика Резника) 1986. године, који је пробао да од Балагуле изнуди новац.

Резников је био најуспешнији „руски" плаћени убица тог времена. Међу његовим жртвама су писац и преварант Јуриј Брохин и први „кум руске мафије" из некадашњег Лењинграда, криминалац старог кова Јевсеј Агрон.

Балагула је отворено признао у интервјуу да су се његови „пословни партнери" обрачунали са Резниковим када им се Балагула пожалио, али је тврдио да није знао да су ти „партнери" били чланови Коза Ностре.

Брајтон Бичом кружиле су легенде о богатству и авантурама Балагуле, а новинари су их затим ужурбано препричавали. Током једног од наших разговора, испричао ми је да су врата у његовој кући коштала по 10.000 долара. Међутим, пола године касније, Балагула је изјавио да ме је „завитлавао" и да су заправо врата у његовој кући коштала по 500 долара.

Он се генерално трудио да остави утисак неког ко није богат - на пример, током истог разговора је тврдио да на рачуну има само осам долара.

Међутим, истовремено ме је замолио да пренесем новинару Фридману да ће му платити 100.000 долара ако му овај покаже Балагулину фотографију са Михаилом Горбачовим. Новинар је тврдио да је видео Горбачова на Балагулином рођендану, и говорио ми је да има фотографију која то потврђује. Балагула је рекао да Горбачова у животу није видео изблиза.

Први пут, Балагула је био ухапшен 1985. године, али не због преваре са бензином, већ због афере са кредитним картицама у којој је имао споредну улогу. Наредне године, суд у Филаделфији га је прогласио кривим.

Пресуду није дочекао у затвору - већ је изашао уз кауцију од пола милиона долара. Побегао је преко границе. Током наредне две и по године, боравио је у многим земљама.

У Јужноафричкој Републици и Сиера Леонеу је безуспешно покушао да ради са дијамантима са Шабтајем Калмановичем, који је касније у Израелу био осуђен за шпијунажу у корист Совјетског Савеза. Балагула никада није имао ниједну лепу реч за Калмановича.

Image copyright Aleksey Filippov\tass
Натпис на слици Шабтај Калманович је убијен 2009.године у свом мерцедесу. Био је власник женског кошаркашког клуба „Спартак" и успео је да ради као саветник гувернера московске области Бориса Громова

Како ми је касније сам испричао, Балагула је 1989. године већ био уморан од бежања и није се крио. Задржан је на франкфуртском аеродрому и предат Сједињеним Државама.

Због афере са картицама је осуђен на осам година затвора. Због продаје бензина на црно, суђено му је у два случаја - осуђен је на 10, а затим и на скоро седам и по година затвора. За утају пореза од 85 милиона долара, изјаснио се кривим.

Крајем 1990-тих, звао ме је из тексашког федералног затвора на бројеве ресторана Одеса и Рај, пошто су се они налазили на списку бројева које му је било дозвољено да позове, а мој није. Балагула је негирао кривицу и говорио ми да је признао само због наговора адвоката и да га је овај обмануо.

„Увек сам плаћао порез!", говорио је он.

„Нису платиле компаније од којих сам куповао бензин."

Заиста, порез је требало да плаћају фиктивне компаније, отворене на фиктивна лица која су образовани совјетски емигранти називали „Фунте".

Кружиле су приче да је Балагула стао на чело руске мафије после 1985. године и убиства Јевсеја Агрона, криминалца старог кова.

Балагула је преда мном огорчено негирао да припада криминалном свету. Наши односи су почели да се кваре у мају 1998. године, када сам за бруклинског силеџију Бориса Најфелда, званог Биба, написао у новинама да је Балагулин компањон.

У Брајтону, Балагула је био моћна фигура. Објаснили су ми да је утицај стекао богатством и тиме што је био близу извора новца, односно „бензина". Људе који су зарађивали новац утајом пореза на гориво, називали су „бензинџијама" (ређе „пумпаџијама" - од бензинске пумпе) или говорили „он је у бензину".

На заласку Агроновог живота, преступник Балагула је већ био моћнији од њега и доделио му је собицу у спортском клубу Ел Кариб. Балагули је импоновало то што је дао уточиште тако значајној фигури.

Фридман је писао да је Агрон зарађивао сто милиона долара месечно. Међутим, његова последња партнерка, певачица Марија Розова која је у Совјетском Савезу наступала код Олега Лунгстрема, рекла је аутору ових редова, да је од „првог кума руске мафије" остало свега 90.000 долара сакривених у кутији од ципела у ормару.

Балагула је био неупоредиво богатији иако ме је уверавао да није поседовао два супертанкера, а ни острва близу афричке обале како су медији писали.

„Ја нисам сиромах, нисам сиромах!", говорио је он. „Али нисам мултимилионер, као што су они написали. За цео живот нисам имао један милион. Један! Да ли разумете или не?"

Разумео сам. Али нисам проверио.

Са Балагулом сам се упознао када је краљ бензина служио десету годину казне затвора. У то време је био опседнут писањем светске историје.

„Сада пишем о Николају Првом", рекао је.

„На основу којих извора?"

„Енциклопедије, књиге. Ако ми треба нека књига, пишем захтев, шаљу ми било коју књигу из Остина, главног града Тексаса. И овде је библиотека веома велика. Има енциклопедија. Имам око 10 књига о историји Русије. Имам књигу која је само о Петру Првом. Има књига само о Јекатерини Другој."

Да ли је Балагула завршио енциклопедијски рад, није ми познато.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk

Више о овој причи