Смрт и историја: Гиљотинa - oд првог погубљења, преко митова, до забране увоза у Србију

  • Урош Димитријевић
  • ББЦ новинар
Реплика гиљотине

Аутор фотографије, AFP/Getty

Потпис испод фотографије,

Реплика гиљотине

Као најбруталнији симбол Француске револуције, гиљотина је први пут представљена јавности 25. априла 1792. године приликом егзекуције Никола Пелетјеа.

Овај друмски разбојник се сматра првом жртвом смртоносног сечива које ће послужити за убијање више хиљада људи током Француске револуције, која је трајала читаву деценију.

Направа која ће бити проглашена „националним сечивом Француске" испрва није импресионирала окупљену публику, навикнуту на много бруталније методе извршења смртне казне.

Међутим, као што је то случај са скоро сваком технолошком новином, гиљотина је убрзо успела да преокрене јавно мњење и постане „омиљена" метода егзекуције политичких противника власти све до средине 20. века.

И 228 година откако је сечиво први пут склизнуло на Плас де Греву у Паризу, ББЦ доноси кратку историју ове бруталне направе, од „најбезболније методе погубљења" до митова и коначне забране.

Справе које су претходиле гиљотини

Судећи по историјским подацима, француска гиљотина није била прва направа тог типа.

Како је записано у Холиншедовим хроникама, једном од најобухватнијих записе Енглеске, Шкотске и Ирске историје до 16. века, машина која наликује гиљотини коришћена је приликом погубљења у Ирској 1307. године.

Гиљотини су такође претходила вешала из Халифакса, када су егзекуције вршене током пијачних дана. Верује се да је функционисала још од 1280. године, а последње погубљење уз помоћ ове направе одиграло се 1648. године.

У суседној Шкотској коришћена је Шкотска девица, справа која својим изгледом највише подсећа на гиљотину какву данас познајемо. Шкотска девица је усмртила више од 150 људи у периоду од 1564. до 1710. године, а последњи очувани примерак може се видети у Народном музеју у Единбургу.

Тек ће 1789. године француски лекар Жозеф Ињас Гијотен предложити у Народној скупштини употребу механичког уређаја за извршење смртне казне из, рекло би се, несвакидашњих разлога.

Аутор фотографије, Getty/Bildagentur-online

Потпис испод фотографије,

Егзекуција жирондинаца

„Најбезболнија метода погубљења"

Гијотен је био строги противник смртне казне. Међутим, свестан да не може да промени ништа на том пољу, Гијотен је током расправе у скупштини 1789. године изнео низ правосудних предлога о поступању према оптуженима и члановима њихове породице, међу којима се нашао и онај о блажој методи егзекуције која не би укључивала мучење осуђеника.

Скупштина је 1791. године усвојила предлог да „свакоме ко је осуђен на смрт буде одрубљена глава".

Иако није сам осмислио машину за убијање, Гијотен је надгледао њену израду. Направу за одсецање главе осмислио је Антоан Луј, док ју је немачки произвођач чембала Тобијас Шмит направио.

Ипак, Гиљотина ће остати упамћена по француском лекару. Он је касније покушао да се дистанцира од ове направе током читаве хистерије погубљења 1790-их, али за то је билo прекасно.

Његова породица је чак захтевала од француске владе да промени име гиљотине, али до тога никада није дошло.

Један од митова који круже интернетом јесте да је Гијотен на крају сам страдао од гиљотине, али историјски подаци показују да је француски лекар умро природном смрћу.

Прва жртва и млаке реакције

Годину дана од усвајања предлога, погубљен је први осуђеник на смрт - Никола Пелетје, друмски разбојник.

Стотине људи присуствовало је егзекуцији осуђеника на новој справи на Плас де Греву у Паризу.

Међутим, публика - уколико окупљени могу тако да се назову у овим околностима - није била одушевљена.

Према писању сајта The Guillotine Headquarters, окупљени су били разочарани, негодовали су скандирајући и захтевајући повратак вешала.

Пре гиљотине, јавно погубљење је укључивало мучење и неке бруталније методе, иако је данас тешко замислити нешто бруталније од тога да вам одрубе главу на градском тргу испред више стотина људи.

Али гиљотина је у том тренутку била званична справа за извршавање смртне казне и број људи који ће страдати од њеног сечива ће се ускоро знатно повећати.

Током Јакобинске диктатуре, од септембра 1793. године до јула 1794. када су на власти били јакобинци предвођени Максимилијаном Робеспјером, владао је тзв. режим гиљотине.

Сајт History наводи да је у том периоду, често и без суђења и из незамисливих разлога, хиљаде људи било обезглављено на гиљотини.

У то време, чувени џелат Анри Клеман Сансон одрубио је главе 300 мушкараца и жена у року од три дана.

На гиљотини су, након неуспешног покушаја бекства у Белгију, погубљени и француски краљ Луј 16. и краљица Марија Антоанета,.

Укупан број погубљених на гиљотини током Француске револуције могао би да иде и до 25.000.

TGuillotine Headquarters сакупио је нека од имена људи који су погубљени на гиљотини између 1879. и 1977. године, заједно са датумима егзекуције.

Аутор фотографије, Getty Images/Godong

Маркетинг је све, чак и у 18. веку

Погубљења су толико била учестала током Француске револуције да је та пракса прерасла у праву манифестацију за гледаоце.

Људи су чак доводили и децу, а произвођачи сувенира, увидевши сјајну пословну прилику, искористили су читаву хистерију.

Штампале су листе са именима погубљеника, старије даме су везле гоблене, а у продаји су се нашле и минђуше у облику мини гиљотина.

Играчке гиљотине су биле прави хит међу децом. А деца као сва деца, играла су се њима тако што су одсецала главе луткама или малим глодарима.

Срећом, разум је постојао и у 18. веку, па је продаја оваквих играчака забрањена у појединим градовима.

Могле су се наћи и последње речи осуђеника, као и духовите досетке, а људи су плесали уз и низ степенице гиљотине. Као чувене Џокерове степенице у Бронксу, само који век раније.

За то време, џелати су постали суперзвезде. Најпознатији џелат свакако је био Анри Клеман Сансон, први „оператер" гиљотине.

Џелатство је био породичан посао који се преносио с колена на колено. Породица Сансон управљала је гиљотином од 1792. до 1847. године, а од њене руке су страдали и Луј 16. и Марија Антоанета.

Може ли глава без тела?

Још од самог увођења гиљотине, појавиле су се бројне теорије о томе да ли глава може да остане свесна након одсецања.

Расправа је кулминирала 1793. године, када је помоћник џелата ошамарио главу, након чега су окупљени тврдили да су видели лице жртве како се мршти у негодовању.

Доктори су касније молили осуђенике да покушају да трепну или оставе једно око отворено, како би доказали да могу да се померају.

Дешавало се и да урлају њихово име или им приносе свећу у лице, очекујући реакцију.

Сајт History наводи случај када је доктор Даси де Лињијер пумпао крв у главу, очекујући да ће се вратити у живот и проговорити. Овакви експерименти су настављени све до 20. века.

Ако вас више интересује ова тема, прочитајте лекарски извештај из 1905. године.

Аутор фотографије, Getty Images

Потпис испод фотографије,

Гиљотина није била страна ни Адолфу Хитлеру

Гиљотина у нацистичкој Немачкој

Иако се најчешће везује за Француску револуцију, хиљаде људи је страдало на гиљотини у Немачкој за време Трећег Рајха.

Међу страдалима су и брат и сестра који су предводили групу студената у Минхену под називом Бела ружа, противећи се Хитлеровој власти.

Софи и Ханс Шол, заједно са још једним чланом Беле Руже, Кристофом Пробстом, погубљени су 22. фебруара 1943. године, само четири дана након што су ухваћени како деле анти-режимске летке, пише Њујорк Тајмс.

Није познато колико је тачно људи страдало на гиљотини током Хитлерове владавине, како се бројке крећу од 5.000 до 16.500.

Последњe жртвe, последњи џелат

Последња јавна егзекуција изведена је 1939. године у Версају у Француској. Немац Јуџин Видмен, вишеструки убица, јавно је погубљен пред неколико стотина посматрача.

Фотографију последње јавне егзекуције забележила је Хелен Роџер Вајолет, а о овом догађају је писао и Албер Ками у есеју Размишљања о гиљотини.

Ипак, у питању је последња јавна егзекуција. Последња званична егзекуција на гиљотини, далеко од очију јавности, одржана је 1977. године у Марсеју.

Тунижанин Хамида Ђандуби погубљен је због силовања и убиства девојке. Ђандуби је и последњи човек над којим је извршена смртна казна на Западу и последњи који је погубљен на тај начин.

Фернан Месоње био је последњи француски џелат, а преминуо је 2008. године.

Месоње је пре тога дао низ интервјуа, а искуства егзекутора описао је и у књизи Прича о извршиоцу.

Где можете да нађете гиљотину данас?

Како је гиљотина, срећом, опстала само као изрека којом људи желе да дочарају тешку муку која их је задесила у животу, можете је наћи једио у музеју.

Гиљотине су изложене у музејима у Белгији, Француској, Холандији и другим државама до којих је ова, у то време, напредна направа стигла.

Постоје и они који имају гиљотину у приватној колекцији.

Један анонимни француски милионер и колекционар бизарних предмета је 2018. године на аукцији у Паризу купио 150 година стару реплику гиљотине.

То задовољство га је коштало нешто више од 8.000 евра.

Ако желите да набавите гиљотину у Србији, то ће ићи мало теже.

Влада Србије је 2018. године усвојила уредбу о забрани извоза, увоза и транзита робе која би се могла користити за извршење смртна казне, мучење или друго нељудско поступање са листом тих средстава.

Тиме је забрањен промет вешала, електричних столица, херметичких комора и, наравно, гиљотина.

Међутим, нико вам не препоручује, али вас нико не може ни спречити да сами направите гиљотину.

Сајтови попут The Guillotine Headquarters нуде бројне савете и књиге са упутствима за прављење реплике гиљотине из 1792. године.

Наравно, то има своју цену - 38 долара.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk