Случај Десанке Максимовић: Твитер помиловање и друге рупе у програму

  • Урош Димитријевић
  • ББЦ новинар
Књиге

Аутор фотографије, Getty Images

Теме из књижевности не доспевају тако често у жижу јавности у Србији, а и када се то деси, неретко су обележене негативним призвуцима, попут недавног бојкота НИН-ове награде.

Последњих неколико дана, друштвене мреже је преплавила поезија Десанке Максимовић, једне од најпознатијих српских песникиња.

Они који су стихове делили су тако исказивали протест поводом вести да се њена поезија „избацује" из школског програма.

На сличан начин, само у другим медијима, реаговали су неки српски књижевници попут Матије Бећковића, Љубомира Симовића и Задужбина „Десанка Максимовић".

Удружење књижевника Србије је предлог видело као проглашавање Десанке Максимовић „нижеразредном песникињом у српским школама".

До Министарства просвете, Националног просветног савета и Завода за уџбенике стигла су и протестна писма, а и корисници Фејсбука и Твитера су „тражили помиловање" за Десанку.

Ситуација је толико ескалирала током викенда да је и председница Владе Србије Ана Брнабић одлучила да реагује на Твитеру.

И експресно, као што је вест и наишла, на ванредној седници Националног просветног савета донета је одлука да „поезија Десанке Максимовић остаје у пуном обиму у школском програму, као и до сада".

„Помиловање" је извојевано, али и даље није баш најјајсније да ли је и у коликој мери поезија Десанке Максимовић била угрожена у наведеним околностима, али и које је друге проблеме ова мини-афера успела да ископа.

Битка против „избацивања", „протеривања" и других синонима

Окидач је била вест да је из програма за трећу разред гимназије искључен избор из поезије Десанке Максимовић, док ће ученици четвртог разреда бити ускраћени за збирку Тражим помиловање.

У разговору за Данас, координаторка комисије која је радила предлог наставног програма српског језика и књижевности за гимназије Дејана Милијић Субић изјавила је да програм за средњу школу није промењен од 1993. године.

„Гимназијски програм треба да буде логички след нечега што су ученици научили у основној школи. Дело Десанке Максимовић присутно је, с разлогом, у сваком разреду основне школе."

„Не желећи да маргинализујемо дело вољене српске песникиње, морали смо да узмемо у обзир одређени број часова који је намењен обради књижевног дела као и савремени концепт наставе који почива на проблемском приступу и вредновању, те да број дела које ћемо уврстити у програм 'уприличимо' захтевима и оставимо довољно времена за обраду", истакла је Милијић Субић за Данас.

Министар просвете Младен Шарчевић је потом изјавио да овај предлог не представља коначну одлуку и да треба треба да буде упућен Националном просветном савету на даљу процену, пренела је Политика.

Неочекивано брзо, уприличена је седница овог савета на којој је већином гласова чланова одлучено да поезија Десанке Максимовић остаје у пуном обиму у школском програму.

Поједини корисници Твитера су у томе видели освету неомарксиста.

Други су кривили пропаст образовног система.

Док су неки истакли дежурног кривца за пропаст културе у Србији - шунд.

Различита тумачења предлога

Александар Стевић, професор енглеске књижевности на Универзитету у Катару, у ауторском тексту за Пешчаник истиче да је многе погодила тврдња комисије да се поезија Десанке Максимовић „не уклапа у поетички оквир епохе".

Стевић пише да су многи „ у тој реченици препознали експлицитно признање просветних власти да у нашем времену нема места за озбиљну поезију, те су стога интернет преплавили коментари у којима је саркастично сугерисано да ће песме Десанке Максимовић бити замењене песмама актуелних старлета."

Стевић даље у тексту појашњава да се „'поетички оквир епохе' очигледно се не односи на наше доба већ на књижевноисторијску епоху којој припада поезија Максимовић.

„Другим речима, закључено је да проблематична збирка није репрезентативна за најважније поетичке тенденције свог времена и да би је стога требало заменити неким другим садржајем. Да ли је баш тако, тема је за стручну расправу, али је свакако реч о потпуно легитимном аргументу", закључује Стевић.

Шта ће се читати по новом програму?

Пре него што су се страсти мало смириле, када је објављено да поезија Десанке Максимовић не мрда нигде, пажњу је изазвао и списак дела које су новим програмом избачена или замењена другим делима.

Списак је објавио Владимир Папић, студент компаративне књижевности на Филозофском факултету у Новом Саду.

Студенти четврте године Одсека за српску књижевност покренули су петицију за очување збирке „Тражим помиловање", а Владимир је покушао да укаже да Десанка није једина за коју неће бити места у програмима.

„Сам чин мог постављања листе дела која се више не проучавају служио је томе да укаже на недостатак и других дела и аутора, а не само Десанке Максимовић - међу њима су свакако Андрићев Екс Понто, Балкански шпијун Душана Ковачевића, дела Оскара Давича, Бранка Ћопића, Мопасана, Ернеста Хемингвеја, Ивана Горана Ковачића и многих других", каже Владимир за ББЦ.

„Треба створити свест о томе да ће се Десанка, сада већ извесно, поново наћи у програмима за гимназију, али да то није коначни циљ и последњи проблем који треба решити."

Комплетну листу можете погледати овде.

На листу дела су реаговали професори лингвистике и књижевности, а међу њима је и др Бобан Арсенијевић, предавач на Универзитету у Грацу.

Ареснијевић је на Фејсбуку у више тачака изнео мишљење о измени лектире, укупно оценивши промене као „лоше".

„Избачено је све што мирише на левичарске погледе, од Ковачевићеве Јаме, до Ракићевог Долапа", наводи Арсенијевић.

„Избачено је све што иоле мирише на југословенство, од Мажуранићевог Смаил-аге до Прешерновог Сонетног венца."

Арсенијевић додаје да није испоштован ни хронолошки, као ни редослед прикладности узрасту.

„Рађено је врло нетранспарентно, и до данас не постоји страна Министарства или Завода која даје потпуне спискове", додаје на крају.

Милијић Субић је раније рекла да је у доскорашњем програму није било места за дела песника Ивана В. Лалића, као ни за Борислава Пекића, а да су такве „неправде" исправљене предлогом новог програма.

Истакла је да је комисија, с обзиром на то да се у четвртом разреду обрађују канонска дела српске и светске књижевности, била „принуђена да понешто одстрани из програма".

Татјана Росић, теоретичарка књижевности и медија и професорка на Факултету за медије и комуникације у Београду, описала је листу као „недопустиво лош избор савремене прозе, како домаће тако и светске уз форсирање аутора као сто је Горан Петровић и Светлана Велмар Јанковић који су заступљени са по два дела, не баш забавна".

„Нема Срђана Ваљаревића или Владимира Арсенијевића који би били блиски младим читаоцима. Нема Слободана Тишме. Нема новосадске експерименталне сцене.. Нема одличних и врло актуелних хрватских и босанских савремених писаца", написала је Росић на Фејсбуку.

На крају објаве, Росић закључује да је у питању „један млак и компромисан списак".

„Нарочито када се имају у виду имена савремене српске прозе која су унета на листу - Ненадић, Пиштало, Тасић, Витезовић... без икаквог регионалног и ширег светског контекста који би дочарао шта се данас и како се данас пише и живи у свету."

Аутор фотографије, ББЦ

Потпис испод фотографије,

Реформа програма никада не пролази клатко

Да ли је могућ компромис?

Како пронаћи компромис у обрађивању кључних дела, освежавањем програма и ограниченом броју часова?

Владимир Папић истиче да је Друштво за српски језик и књижевност предложило повећање броја часова матерњег језика, али да би упоредо требало решавати и друге проблеме, који не настају само због предвиђеног времена за обраду.

„Компромис, пре свега, треба тражити у самој настави", каже Папић.

Сматра да би пре пре саме израде програма требало урадити „свеобухватну анкету којом би се испитало шта наставници-практичари мисле о претходном програму, како ученици реагују на програмске садржаје, на који начин се сами наставници боре са проблемима у тумачењу дела и шта за њих значи приближавање програма ученицима са простором за њихове идеје."

Додаје да би у такву праксу требало да буду укључени сви они, а затим би стручњаке требало испитати која дела сматрају најрелевантнијим за актуелни тренутак, али и узраст ученика којима су та дела намењена.

„Тек тад бисмо могли да почнемо са иновацијама наставних садржаја од првог разреда основне школе до четвртог разреда средње, а стварањем програма за сваки разред који би био логички наставак претходног, а увертира за наредни, учинили бисмо много више", каже Папић.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk