Пулицерова награда у 100 и 500 речи - Од Михајла Пупина до Кендрика Ламара

  • Немања Митровић
  • Новинар сарадник
Елвис пулицер новине

Више од једног века новинари широм Сједињених Америчких Држава, али и писци, фотографи и музичари, прижељкују да се нађу међу добитницима Пулицерове награде.

Први пут је додељена 4. јуна 1917, годину дана пре избијања епидемије шпанске грознице, а овогодишња - у јеку пандемије новог корона вируса.

Иронично изустивши ову информацију, администраторка награде Дејна Канеди је почетком маја, са закашењем од две недеље, победнике проглашавала из дневне собе, уместо на Универзитету Колумбија у Њујорку.

Популарног Пулицера добијали су и људи пореклом из Србије - научник Михајло Пупин и песник Чарлс Симић.

Пулицерова награда у 100 речи

Награда је названа по Џозефу Пулицеру, који је као 17-годишњак дошао у Америку из Мађарске.

Био је власник листова Post-Dispatch из Сент Луиса, World и Evening World из Њујорка, а сматрају га и зачетником „жуте штампе". Велики присталица Демократске партије и касније конгресмен из Њујорка, Пулицер се памти и по напорима да Кип слободе остане у овом граду.

На званичном сајту Пулицерове награде пише да се „жестоко, попут јастреба, борио против нечасне владе", као и да „у борби није зазирао од сензационализма".

Његова жеља је била да отвори прву новинарску школу у свету, што је 1892. године предложио Универзитету Колумбија у Њујорку.

Жеља му тада није била услишена, али је школа ипак отворена - 1912, годину дана после његове смрти.

Пулицерова награда у 300 речи

Пулицер је у тестаменту оставио Универзитету Колумбија два милиона долара за оснивање новинарске школе, од чега је четвртина опредељена за наградни фонд и стипендије за „подстицај јавне службе и морала, америчке књижевности и унапређење образовања".

Пулицерова награда се додељује у 22 категорије - петнаест из области новинарства и седам књижевних и музичких награда.

Извештавање у јавном интересу, најновија вест, истраживачко новинарство, затим фото-вест, локално, национално и међународно извештавање, само су неке категорије из области новинарства за које се добија награда.

Од ове године као новина уведено је аудио извештавање, а прва таква награда припала је Лос Анђелес Тајмсу и Вајс Њузу за извештавање о имиграционој политици Трампове администрације.

Награда се додељује и у књижевним категоријама - фикција, драма, историја, поезија, биографија и публицистика, а један „Пулицер" је резервисан и за музику.

За Пулицерову награду из области књижевности и музике могу да се пријаве само држављани САД, изузев у категорији „историја", где аутор може бити друге националности.

Новинари из других држава могу да буду кандидовани, али њихов рад мора да буде објављен у америчкој штампи.

Лауреати - појединац, група или запослени у редакцији - добијају 15.000 долара и сертификат, док најбољи у категорији извештавања у јавном интересу добија „златну медаљу".

На једној страни медаље се налази портрет Бенџамина Френклина и име добитника, док на другој, уз угравиране речи захвалности, стоји приказ радника у штампарији и година доделе награде.

Сваке године на конкурс за Пулицерову награду пристигне више од 2.500 пријава.

Одлуке о финалистима доносе 102 члана 20 засебних жирија. После прегледаних радова, они предлажу по три номинације у свакој категорији.

Победнике гласањем бира Одбор Пулицерове награде који чини петнаестак стручњака, уредника, професора и новинара.

Уколико нема већине приликом гласања, постоји могућност да се награда те године не додели.

Потпис испод видеа,

Вирус корона и модна: Светски виртуелни сајам организован из Србије

Пулицерова награда у 500 речи

Бројне контровезе су пратиле Пулицерову награду, а одбор је често био на мети критике због донетих одлука.

„С обзиром на субјективну природу процеса награђивања, то је неизбежно", пише на званичном сајту Пулицерове награде.

Додају да су током година постали мање конзервативни по питању одабира, посебно код награђивања књижевних дела.

Ипак, када је 1963. године жири номиновао драму „Ко се боји Вирџиније Вулф" Едварда Олбија, Одбор је проценио да сценарио нема довољно „културног уздизања", пре свега због „сексуалне пермисивности" и „грубог дијалога".

Године 1941. Одбор је одбио да награди Ернеста Хемингвеја за роман „За ким звоно звони". Разлог је такође био „питање укуса", али је 1953. године Хемингвеј награђен за дело „Старац и море".

Као пример позитивне промене наводи се 1993. година, када је Тони Кушнер добио Пулицера за представу „Анђели у Америци: Миленијум се приближава", која се бави темом хомосексуалности на самим почецима открића болести сиде и кризом коју је узроковала.

Дешавало се да буде затражено одузимање Пулицерове награде, као у случају новинара Волтера Дурантија, дописника Њујорк Тајмса из Москве почетком тридесетих и Вилијама Лоренса, који је писао о атомском бомбардовању Нагасакија 1945. године.

Међу добитницима има и оних пореклом из Србије - Михајло Пупин награђен је 1924. године за аутобиографско дело на енглеском језику From Immigrant to Inventor, које је пет година касније објављено на српском језику под насловом „Са пашњака до научењака".

Новинар Волтер Богданић, пореком из Србије, три пута је био добитник - 1988, 2005. и 2008. године.

Награђен је за приче о „лошим тестирањима у америчким медицинским лабораторијама", „избегавању одговорности корпорација за смрт на железничким прелазима" и „токсичним састојцима у медицинским и другим производима увезеним из Кине у САД".

Чарлс Симић је награђен 1990. године за збирку песама „Свет се не завршава", док је прошле године награду добио и Горан Томашевић као члан фото-тима агенције Ројтерс.

Ипак, највећи је број оних чије се заслуге нису доводиле у питање.

Аутор фотографије, Reuters

Потпис испод фотографије,

Арета Френклин

Пулицерова награда за музику је у почетку углавном одлазила класичним музичарима, али се то временом мењало, па је тако 2018. године награда припала Кендрику Ламару.

Амерички репер нове генерације добио је награду за албум Damn., чиме је постао „Пулицеров победник који је најчешће претраживан".

Пулицера за биографију добио је Џон Ф. Кенеди.

Он је 1957. награђен за књигу „Узори храбрости", чиме је постао први, а до данас и једни, амерички председник са Пулицеровом наградом.

Прва награђена Афроамериканка била је Ени Ален 1950. за књигу поезије „Гвендолин Брукс".

Овогодишњу награду у категорији фикције, други пут у четири године, добио је Колтон Вајтхед за роман „Момци из Никла", која говори о злостављању у поправном дому на Флориди у време расистичких закона крајем 19. века.

Лауреати су, између осталих, били и Артур Милер, Харпер Ли, Маргарет Мичел, Роџер Иберт и многи други.

У оквиру Пулицера додељују се и стипендије, али и специјална признања. Тако је прошле године Арета Френклин постхумно награђена за „огроман допринос америчкој музици и култури".

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk