Господар прстенова, Хобит, Силмарилион: Зашто су приче Џ. Р. Р. Толкина и даље тако популарне широм света

  • Слободан Маричић
  • ББЦ новинар
ss
Потпис испод фотографије,

Толкин је целог живота радио на универзуму који је створио.

„У једној рупи у земљи живео је хобит" - тих осам речи и 29 слова било је сасвим довољно да се, попут грудве на планини, покрене лавина Толкиновог универзума чија популарност и даље не јењава, чак је све јача и јача.

Не сећам се која је била година, ни који је био месец.

Имао сам, рецимо, неких десетак година, што значи да је то нека 2001. или 2002.

Знам да је било лето, јер смо сваке године лети ишли у Чајетину, место поред Златибора из којег је моја баба Деса.

Искрено, никада нисам нешто волео да идем тамо, али лепо је, није да није.

Шетали бисмо по околним ливадама, освајали Омањицу и препричавали приче о злогласним Тодоровим биковима, којима се никако не треба приближавати.

Међутим, те године тога није било.

„Бобане, сине, изађи мало напоље, види како је лепо време", говорила би ми баба Деса кад год би ушла у собу, чега се живо сећам.

А ја само што нисам одбранио Хелмов понор од страшних Урук-хаја.

Борба је била жестока, али успели смо.

О популарности Толкина

Двадесетак година касније популарност прича Џона Роналда Руела Толкина, преминулог на данашњи дан 1973. године, још је већа.

„Господар прстенова је тако популаран зато што може да се чита као авантура, због чега га редовно поклањам деци, а можете се удубити и у неке озбиљније анализе", каже за ББЦ Ведрана Чачић Николић из Удружења љубитеља фантастике Валинор.

Валинорци су последњих година у Београду организовали низ фестивала и активности посвећених фантастици, попут Толкинфеста и Толкиндана.

А Валинор је иначе земља Валара, Аинура који су завршили стварање Арде, али да не давим сад.

„Филмови Питера Џексона су додатно допринели популарности код млађих генерација", додаје Чачић Николић.

Аутор фотографије, New Line Cinema

Потпис испод фотографије,

У Толкиновој причи Фродо (лево) и Сем треба да униште прстен у ватри Планине усуда.

Међу њима је, на пример, Братислав Јовић из Батајнице, који је љубав према Толкиновим причама исказао на необичан начин.

„Из године у годину радим по једну тетоважу, а обећао сам себи да ћу целу десну руку посветити Толкиновом свету", наводи он.

„Урадио сам их из поштовања према писцу због среће коју ми је пружио, јер ко год буде питао за њих знаће ко је Толкин. А питају ме многи, да знаш", додаје.

И шта је све тетовирао?

„За сада имам краља Вешца, дрво Гондора и текст са прстена. Многи ме питају зашто мешам добро и зло, али они не схватају поенту.

„Све у животу је скуп добра и зла. Ово је само мој начин да Толкину кажем хвала".

Зоран Станојевић, писац, афористичар, радио водитељ и аутор првог превода Господара прстенова у Србији, издатог за Нолит 1981. године, каже да је популарност те приче зависила од времена у којем је постојала у свету.

„Лагано се пробијала, а за светску популарност заслужни су хипици, који су је носили у ранчевима. То је била реклама од уста до уста - 'ух, што сам читао добру књигу'".

Како је Толкин стигао у Србију?

На првој страни мог издања Господара прстенова - који је преживео Чајетину - пише „превео, поново прегледао и лекторисао Зоран Станојевић".

То име ми тада ништа није значило, иако су сви одрасли на Станојевићевом преводу.

„Настојао сам да Толкин звучи као да сам га ја поново написао", прича Станојевић, додајући одмах да није љубитељ епске фантастике.

„Толкина сам заволео ринтајући на њему, то је нека врста Стокхолмског синдрома", каже.

У то време није било Гугл преводиоца, тако да су му помоћ пружали само Вебстеров речник и књига о појмовима из Толкиновог света.

Превођење је трајало три године.

Потпис испод фотографије,

Толкин је Хобита објавио 1937. године, а био је замишљен као књига за децу.

„То је био посао од којег су испадале очи, а био сам плаћен тек на крају, кад предам готов превод. То значи да сам морао још штошта да радим поред тога", каже.

„А преводио сам га као писац, неко ко зна које су муке писаца - први текст може да буде ђубре, али га онда преправљате јер заправо имате шта да преправљате".

То значи „страшно много лекторисања, дотеривања и гланцања", истиче он.

„Нема речи у тој књизи о којој нисам морао посебно да размишљам и нема куцане стране која ми барем пет пута није прошла кроз машину, толико сам преправљао све како бих добио добар резултат".

Касније су му нудили да преведе и остала Толкинова дела, али је све одбио.

Потпис испод видеа,

Режисер Господара прстенова оживео снимке Првог светског рата

„Доста ми је било превођења, ја сам на крају крајева писац, много ми је лакше и забавније да истражујем шта има после ове стране, него да то радим за Толкина".

На питање који му је омиљени лик одговара да је по карактеру мешавина Тома Бомбадила и Арагорна.

„С тим што сам и хобит, јер сам ленчуга, али ленчуга која много ради. Да ме не мрзи и ја бих био лењ", наводи.

О римама

Зоран Станојевић

Толкин је волео поезију и његове риме су једноставне.

Water - daughter (вода и ћерка). Као код нас киша јури миша, на пример.

Дакле, правио их је као Хобит, једноставне и са много римовања.

И трудио сам се тако да их преведем.

Али да би све остало римовано и метрички морао да испретурам сваки стих - јер се код нас вода и кћер не римују - али тако да песма опстане иста.

Рецимо песма Тома Бомбадила, који пева потпуно лудачке песме и за чији глас Фродо каже да „пева безумље".

"Old Tom Bombadil is a merry fellow, bright blue his jacket is, and his boots are yellow", каже песма.

Да би та рима остала морао сам и да додам неке ствари, као у математици.

„Стари Том Бомбадил је чудне врсте врсник, жуте су му чизме, светло плав му прсник".

Чак сам морао да измислим реч „врсник" и превођење те једне песме трајало је данима.

Аутор фотографије, Getty Images

Потпис испод фотографије,

Сцена из Дружине прстена, са Гандалфом и Фродом

Све то како бих дошао до доброг резултата.

Један америчких слависта ми је једном рекао „знате да сам ја Толкина почео озбиљније да схватам када сам га прочитао на српском".

Аутори неких превода из региона се нису толико трудили, па кажу да је, на пример, „Гимли витлао малом секирицом".

Прво, тај деминутив „мала секирица" није добар, а друго та секира уопште није мала. Гимли је можда нижи од људи, али је монструм од ратника.

Дакле, није витлао малом секирицом, већ се борио као манијак.

Исто тако негде има „Арагорн и Боромир су скакутали са камена на камен".

Па скакућу деца, а они су витезови који који се боре против 50 непријатеља и изађу као победници.

Добро да нису написали да скачу са камичка на камичак.

Ко је Џ.Р.Р. Толкин

За себе је говорио да је „хобит по карактеру".

Рођен је 3. јануара 1892. године, а преминуо је 2. септембра 1973.

Био је велики заљубљеник у језике и већину живота је провео радећи као професор енглеског језика и књижевности на Оксфорду.

Био је војник у Првом светском рату, током којег је чак учествовао у бици на Соми, док је у Другом светском рату радио на разбијању шифрованих порука.

Није први аутор књига епске фантастике, таквих дела је било и раније, али је међународно признат као утемељитељ тог жанра.

Прва књига коју је објавио био је Хобит, замишљен као књига за децу, који се појавио 1937. године, да би три дела Господара прстенова објавио током 1954. и 1955.

Станојевић каже да Толкин није планирао шта ће се десити пре него што је сео да пише.

Потпис испод фотографије,

Приче из Толкинових дела су у последњих деценија добиле култни статус широм света

„Када су га пријатељи, међу којима је и Ц.С. Луис - аутор Летописа Нарније - питали шта има новог у Господару, он би говорио 'не знам, пробаћу да откријем'.

„Он, дакле, иде кући да види шта ће даље бити. Имате утисак да он стоји на стази у магли, која је све гушћа, и онда он корацима ту маглу диже са земље и гледа шта има иза угла.

„Веома занимљив и готово самоубилачки књижевни поступак", каже он.

Његова најпопуларнија дела нису ни врх леденог брега читавог универзума, митологије и језика - њих чак 15 - које је створио и које је читавог живота развијао.

То значи да готово сви ликови имају породична стабла која сежу вековима уназад, да постоји низ сасвим функционалних језика, па и различитих наречја виловњачког, на пример.

Заправо, Толкин каже да је све приче измислио само као средство да његови језици изађу у свет.

Иначе, његов пријатељ Ц. С. Луис га је 1961. номиновао за Нобелову награду за књижевност, али је тај предлог одбијен. Награду је те године освојио Иво Андрић.

Силмарилион, колекцију прича о читавом универзуму Средње земље, после ауторове смрти приредио је и објавио 1977. његов син Кристофер, који је касније објављивао и друге незавршене приче.

Филмске адаптације Господара прстенова, редитеља Питера Џексона, објављене су 2001, 2002. и 2003. године и освојиле су укупно 17 оскара.

Последњи део, Повратак краља, освојио је рекордних 11, што је до сада успело само Бен Хуру и Титанику.

Станојевић ипак није одушевљен тим филмовима.

„Нисам задовољан како Арагорн изгледа, иако је Виго Мортенсен величанствен глумац, као ни тиме што су избацили Тома Бомбадила из приче.

„А једини који изгледа онако како треба је Елронд, он заиста изгледа онако како изгледају виловњаци - као човек је, али се види да је нешто више".

Касније је снимљена и далеко мање успешна трилогија по Хобиту, а занимљиво је да су адаптацију Господара прстенова хтели да сниме и Битлси.

Џон Ленон је желео да глуми Голума, Пол Макартни би био Фродо, а бенд се надао да би Стенли Кјубрик режирао филм.

Међутим, морали су да одустану од плана зато што је Толкин одбио ту идеју.

Аутор фотографије, Getty Images

Потпис испод фотографије,

Битлси су током шездесетих хтели да сниме „Господара прстенова"

Зашто читати Толкина?

Станојевић каже да свакој књизи коју почне да чита да шансу од 20 страна.

„Ако ме за то време ухвати онда наставим, ако не прекидам.

„А свако ко Толкину да тих 20 страна, вероватно ће наставити. И то ће бити разлог да га чита, али да настави, не да почне. Једноставно, ухватиће вас".

Чачић Николић истиче да је Толкина, који јој је сада омиљени писац, почела да чита почетком деведесетих, кад јој је „било потребно подсећање да зло није неуништиво".

„Прво ми се свидело због авантуре и борбе добра и зла, а потом сам откривала неке комплексније слојеве, игре речима, као и мрачније приче, попут судбине деце Хуринове.

„Затим, волим митологију различитих народа, па ми је врло интересантно да видим колико је Толкин позајмио из оног што би могло да се назове колективним наслеђем људског рода, а колико је унео оригиналних идеја".

Јовић наводи да у Толкиновим делима Толкина сви могу да се пронађу.

„Он пружа одговор какви заиста треба да будемо, шта треба да радимо, а шта не. Да дубоко у себи спознамо праве врлине и ценимо праве вредности".

Како наводи, Толкинова дела су му пробудила машту, па он данас пише поезију.

„Дао ми је невероватно путовање кроз његов свет, другачији поглед на људе, на природу…

„Барем мени је после читања све било другачије, научио сам да ценим и најмању животињу, да волим сваку биљку, дрво, реку.

„Мислим да после читања будеш свеснији колико заправо треба да негујемо наш свет, а ми баш супротно од тога радимо".

Аутор фотографије, Getty Images

Потпис испод фотографије,

Питер Џексон је на Новом Зеланду заиста створио Округ - место у којем живе Хобити - који је сада могуће посетити.

Шта Толкинове књиге могу да нас науче?

Ведрана Чачић Николић, Удружење љубитеља фантастике Валинор

Прво, никада не треба одустати.

Ма колико да је противник велики и страшан, увек постоји шанса.

То је нешто на шта људе треба увек подсећати, још од Давида и Голијата, увек им треба с времена на време говорити да праћка може да обори дива, а права стрела у правом делу тела може да убије змаја.

Друго, једнако важно, борба са злом никада није готова!

То се стално провлачи кроз Толкинова дела - Моргот је срушен, па се уздигао; његов ученик Саурон био је поражен, па је поново запретио.

Треће, можда је најтежа борба она која се води у нама.

Немали број Толкинових ликова изгубио је битку са самим собом, подлегли су изазову зла и моћи иако првобитно нису били искварени.

Нико није имун, ни Мајари, ни виловњаци, ни људи, ни патуљци...

Заправо, код Толкина, најмање подложни били су хобити и жене.

Они први, најситнији од поменутих раса, симболизују једноставног човека, оног који ужива у природи, доброј храни и мирном животу, али када у једном тренутку схвати да је свет много више од тога даће све од себе да одбрани слободу коју има.

Критике

Толкинова дела популарна су широм света, али има и оних који га жестоко критикују и свашта му замерају.

На пример, постоје критике да је Толкинов стил писања испод просека.

Станојевић на то каже „зависи шта хоћете од њега".

„Толкин прати радњу и карактере и у тим оквирима он уопште није лош стилиста.

„Ипак, није стилиста у класи Флобера, који каже 'цело пре подне сам размишљао да ли да уклоним једну запету и уклонио сам је, а онда сам размишљао да ли да је вратим и вратио сам је'".

Како каже, Толкина више занимају мали људи и мали карактери, а воли да слика речима јер је викторијанац.

Толкина критикују и због конзервативног погледа на свет и противљењу глобализацији, оптужујући га да је аутор „политичке фантастике", па и да је расиста јер су виловњаци у његовим причама савршени и, према том тумачењу, представљају надмоћну белу расу.

„У већини случајева ми се чини да их упућују људи који су прочитали само Хобита или Господара прстенова", каже Чачић Николић.

Силмарилион и Незавршене приче су пуни охолих, уображених виловњака, који ће због љубоморе сплеткарити, убити, издати, као и охоле 'више расе' људи Нуменора које такође стигне казне".

Део јавности га критикује и због мало женских ликова.

„У Хобиту их нема, у Господару прстенова су малобројне, али је њихова улога веома важна", истиче она.

„У Силмарилиону их је много више и већину их красе снага, нежност, мудрост, снага, упорност… Мало је женских ликова које је зло успело да преведе на своју страну.

„Многа би зла била избегнута да су Толкинови мушки ликови послушали своје супруге".

Потпис испод фотографије,

Толкина критикују због многих ствари, између осталог и за наводни расизам.

На крају, ту је и критика да су његова дела само пуки ескапизам.

„Ако вам се нешто не свиђа наћи ћете му хиљаду мана, а ако нешто волите глорификоваћете сваку врлину", каже Чачић Николић.

„Знам да постоје многи који ове књиге доживљавају као бајке, али цитираћу Нила Гејмена који каже да су бајке више него истините, не зато што нам говоре да змајеви постоје, него зато што нам говоре да их је могуће победити".

Шта даље?

Та Чајетина је некако прошла, слистио сам Две куле и онда смо у улици причали о томе како би све могло да се заврши.

Неко нам је рекао да је чуо да се Повратак краља заврши тако и тако (да сад не упропастим некоме крај).

„Ма није могуће", мислили смо.

Али заиста се тако завршило.

А неколико година касније појавили су се и филмови.

Моје прво сећање на биоскоп је одлазак у Дом синдиката на Хари Потера: Дворана тајни и стање апсолутне престрављености током гледања тог филма.

Друго сећање је Повратак краља исто у Дому синдиката, али у великој сали, уз стање апсолутног одушевљења сваком секундом.

Током година сам се Толкину враћао доста пута и никад ме није разочарао. Треба му дати шансу барем.

Можда и у њему нађете животног гуруа.

„До скоро сам се шалила са пријатељем да је Сем Гемџи мој лајфкоуч", каже Чачић Николић уз осмех.

„Он говори да тама мора да прође, а да Сунце кад поново изађе сија сјајније и јасније.

„Признајем, Сем ми је најдражи лик јер је одани пријатељ, увек даје све од себе да учини оно што је поштено, иако је свестан да је само мали хобит у огромном свету.

„Хобити су симбол да храброст није одсуство страха, храброст је учинити шта треба упркос страху", закључује она.

Али то само ако успете да убедите баба Десу да вас остави да читате.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk