Лукашенко, Милошевић, Јанукович: У којој мери протести у Белорусији подсећају на друге

  • Јуриј Вендик
  • ББЦ
Майдан-2014, Киев

Аутор фотографије, EPA

Потпис испод фотографије,

На кијевском Мајдану дошло је до пуцњаве и проливене крви иако је Виктор Јанукович био неупоредиво мање суров од Лукашенка

Последњих дана Европа помно прати бурне догађаје у Белорусији и покушава, између осталог, да направи поређење са другим демократским револуцијама у региону у последњих двадесет година, како би схватила шта да очекује.

Режим који је успоставио Александар Лукашенко у многоме се разликује од онога што се дешавало у другим земљама, међутим, корисно је да се присетимо тих разлика.

У последњих двадесет година под притиском масовних протеста мењала се власт у неколико земаља: Србији, Грузији, Украјини (два пута) и Јерменији.

ББЦ на руском је решио да упореди те револуције по пет критеријума: присуство организоване опозиције и/или раскол управљачке елите; социјалнa, регионалнa и етничкa основа протеста; геополитичка оријентација владајуће структуре и њених противника у односу на Запад или Исток; степен ауторитарности режима; спремност власти да примени силу.

Смена власти или њен покушај путем масовних протеста у овом веку су се догађала и другим земљама: Киргизији, Турској, Тунису, Египту, Венецуели, Боливији и Либији.

У Белорусији није постојала организована и јака опозиција све до садашњих председничких избора: године репресије су „уништиле погодно тло" за развој опозиције.

Нове структуре су настале у ходу, током предизборне кампање, а сада се формирају током протеста.

Такође се не виде ни утицајни тајкуни или политичари који су се придружили опозицији.

У Белорусији не постоје независна социолошка истраживања, стога не постоје поуздане процене ко протестује против Лукашенка.

Али према таласу порука које долазе из земље може се претпоставити да протестују представници свих слојева, осим бирократије и безбедносних снага.

У протестима још увек нема геополитичког фактора. Демонстранти и не помишљају на раскидање најтешњих веза са Русијом.

Према степену показане репресије и спремности на насиље, Белорусија Александра Лукашенка је далеко испред осталих источноевропских земаља у којима су људи свргнули или покушали да свргну невољеног лидера.

За оне који се добро сећају источноевропских револуција, јасно је да се оне веома разликују од онога што се дешава у Белорусији.

Главна разлика је у томе што те земље нису биле ни приближно аутократске колико је то Белорусија у време Лукашенка.

Сличне црте могу да се нађу само у режиму Слободана Милошевића.

Јерменија 2018. године

Аутор фотографије, EPA

Потпис испод фотографије,

Лидер јерменске револуције, бивши новинар Никола Пишињан предводио је протест као посланик у парламенту и један од лидера опозиционог савеза

Протести у Јерменији у марту и априлу 2018. године почели су након што је председник Серж Саргсјан, након одслужена два дозвољена мандата, одлучио да остане на власти тако што је прешао у премијерску фотељу.

У том тренутку опозиција у Јерменији је била јака, организована и одлично заступљена у парламенту.

И сам вођа протеста Никола Пашињан био је члан парламента и један од лидера опозиционог политичког савеза „Елк" („Излаз").

„Постојао је центар, постојао је вођа кога су пратили људи и који је јасно управљао процесом. У том смислу, наравно, Јерменија је се веома разликује од Белорусије јер све што се дешава у Белорусији, дешава се путем интернета", објашњава бивши новинар ББЦ-ја, а до скора директор Друштвеног радија Јеменије, Марк Григорјан.

Социјална база протеста била је прилично широка. Као катализатор протеста иступила је обична, аполитична, градска омладина, сећа се Марк Григорјан.

Али убрзо су се придружили други слојеви становништва. Анкете су показале да је велика већина Јермена незадовољна Саргсјаном и његовом владом.

Није дошло до геополитичког преусмеравања Јерменије као последице промене власти и то није ни могло да се догоди.

Једини савезник Јерменије, која је притиснута између непријатељски настројених Азербејџана и Турске, је Русија.

Управо због тога је, верују многи руски коментатори, Москва необично мирно реаговала на још једну у низу „обојених револуција" на постсовјетским просторима.

Аутор фотографије, EPA

Потпис испод фотографије,

Серж Сергсјан је успешно развијао сарадњу Јерменије и ЕУ али је изненада у потпуности окренуо политику у правцу економске интеграције са Русијом. Али нису га зато сменили

Што се тиче ауторитарности и спремности да се примене репресивне мере, по мишљењу Марка Григорјана, Саргсјан је био прилично демократски настројен лидер.

Осим тога, земља и конкуренција му нису дозволили да оде у страну жестоког ауторитаризма. Чим је Саргсјан пожелео да остане на власти, одмах је био свргнут.

Потпис испод видеа,

Протести у Белорусији улазе у четврту недељу,

Током протеста било је мањих сукоба са полицијом, Пашињан је ухапшен а затим одмах пуштен и генерално је све протекло сасвим мирно.

„То како је све прошло између осталог говори о лидеру. Јер када је Серж Саргсјан видео да је превише људи изашло да протсетује против њега, одмах је дао оставку.

„Случајеве било каквог насиља у Јерменији си могао да набројиш на прсте једне руке. То је била заиста мирна револуција", прича Григорјан.

Украјина 2014. година

Аутор фотографије, Reuters

Потпис испод фотографије,

Евромајдан је започео као протест против владе која је одбила споразум о придруживању Европској унији

Противници свргнутог председника Украјине Виктора Јануковича оптуживали су га да намерава да изгради ауторитарни систем налик оном у Русији.

Али 2013. године, до почетка Евромајдана, а још више 2004. године, током првог, мирног „наранџастог Мајдана", Украјина је била, ако не у потпуности демократична, онда барем земља са врло плуралистичком политиком.

Украјинска опозиција је била легална, организована и јака. Партије „Отаџбина" Јулије Тимошенко (која је у том тренутку била у затвору), „Слобода" Олега Тјагнибока и УДАР Виталија Кличка били су представљени у Врховној ради.

Осим њих, у организацији побуне учествовало је десетак легалних партија и организација.

Скоро све вође Мајдана били су посланици у парламенту, а многи су били на власти, чак и за време председника или премијера Јануковича.

Арсениј Јацењук је у различитим периодима био министар привреде, министар спољних послова и председник Врховне раде.

Јуриј Луценко био је министар унутрашњих послова за време председника Виктора Јушенка.

Милијардер Пјотр Порошенко био је министар спољних послова у време када је Јулија Тимошенко била премијерка и за време мандата оба председника, а био је и министар привреде за време председника Јануковича.

Како истичу украјиниски политиколози аналитичари, Мајдан је имао и политичке лидере, представнике у парламенту, контакте са властима и борбено крило предвођено људима попут Дмитрија Јароша.

Белоруски протест нема ништа од тога.

„На Мајдану су били политичари који су комуницирали са властима [Јацењук, Тјагнибок, Кличко]. Са друге стране, Тихановскаја стално покушава да држи мировне говоре и позива на прекид насиља.

„То јој не даје моралну снагу да представља демонстранте, без обзира на то колико би они сами то желели", рекао је за ББЦ украјински политиколог, председник удружења аналитичара „Левијатан" и бивши активиста Мајдана, Николај Мељник.

Осим тога, Мајдан су отворено или тајно подржавали неки украјински олигарси, укључујући Порошенка.

Неки су се бојали да ће им владајућа Партија региона одузети бизнис, некима су већ нешто одузели и надали су се да ће то повратити.

Аутор фотографије, Reuters

Потпис испод фотографије,

Виктор Јанукович је применио силу против опозиције и Мајдана али неодлучно и недоследно. На крају је морао да побегне у Русију

Социјалну базу другог Мајдана чинили су проевропски настројени Украјинци, али његови највећи заговорници били су људи из региона западне Украјине, а главна ударна снага украјински националисти.

Становници западних региона „одокативном" проценом чинили су најмање половину људи у шаторском насељу на Тргу независности.

Одлучне групе националиста, као и власт, су три пута давале протестима нови импулс и подизале сукобе на виши ниво.

Геополитички аспект Евромајдана 2013-2014. је очигледан: започео је након што је председник Јанукович под притиском Москве званично одложио потписивање споразума о придруживању Украјине Европској унији.

Сви учесници Мајдана били су за блиску сарадњау са Европом и против уласка Украјине у царински савез са Русијом.

„Мајдан је започет не само против Јануковича већ против његовог геополитичког правца", подсећа Николај Мељник.

А протести у Белорусији, према његовој процени, немају геополитичко опредељење већ су усмерени против Лукашенка.

Околности нису дозволиле да Виктор Јанукович постане ауторитарни владар али је оптужен да је покушао да сузбије опозицију и влада без контроле.

Након што је постао председник, Јанукович је послао у затвор супарницу на изборима, Јулију Тимошенко на седам година због злоупотребе положаја приликом склапања уговора са Русијом. Она је ослобођена након победе на Мајдану.

Осуђен је и бивши министар унутрашњих послова Јуриј Луценко, на четири године због „присвајања имовине".

Европски суд за људска права пресудио је да је овај случај био политички мотивисан и Јанукович је помиловао Луценка.

Потпис испод видеа,

Иако није имала политичке амбиције, Светлана Тихановскаja се кандидује за председницу.

Осим тога, Украјина је обогатила руски и друге језике новом речју „титушки", која означава снажне, младе људе које власт (или било ко други) ангажује да напада акције опозиционара.

Ипак, да предузме драстичне мере и растури Мајдан силом, што би значило проливање много крви, Јанукович и људи из његовог окружења нису хтели или нису могли.

Након победе на Мајдану нова влада га је, између осталог, оптужила за организовање масовног убиства, али 18. и 20. фебруара када је већина од 106 жртава у сукобима погинула, догађаји су се једноставно измакли контроли.

Грузија 2003. године

Аутор фотографије, Georgia TV

Потпис испод фотографије,

Михаил Сакашвили (други са десна) био је министар у влади за време Едварда Шеварнадзеа (трећи са лева). А онда га је свргнуо са власти

Грузијска „револуција ружа" одиграла се након парламентарних избора 2. новембра 2003. године.

Централна изборна комисија саопштилила је да је већину гласова добио блок „За нову Грузију" председника Едварда Шеварнадзеа и његових коалиционих партнера.

Опозиција је, ослањајући се на анкете и оцену посматрача ОЕБС-а, оптужила власт за неправилности и превару и почели су масовни протести.

Након 20 дана демонстранти су на челу са Михаилом Сакашвилијем са ружама у рукама заузели зграду парламента, а дан касније Шеварнадзе је поднео оставку.

„У 2003. години Грузија је имала веома организовану опозицију. То је била опозиција која је изашла из система", сећа се политиколог Гела Васадзе.

Сва три лидера протеста заузимала су високе положаје за време Шеварнадзеа: Михаил Сакашвили је био министар правде, а у тренутку револуције председавајући градским парламентом Тбилисија.

Зураб Жванија и Нино Бурджанадзе у различито време су били на функцијама председника парламента.

Лидери су се ослањали на јаке странке. Поред тога, Грузија је имала развијен систем независних јавних организација које су играле важну улогу у организовању протеста.

Друштвена основа протеста била је веома широка, прича Гела Васадзе.

„Нисмо имали такав пролетаријат као у Белорусији. Фабрике нису биле сачуване, али било је разних, од ситних трговаца, преко возача минибусева до такозване креативне класе и, наравно, представника невладиних организација.

„То је била прилично широка основа. А на Шеварнадзеовој страни није остао ни административни апарат, зато што је већина државних службеника била за промене", сећа се он.

Аутор фотографије, STR

Потпис испод фотографије,

Совјетски министар спољних послова Едуард Шеварнадзе владао је постсовјетском Грузијом десет година, након чега је дојадио сународницима

Грузија је тада била у тешкој економској кризи, а људи су сматрали да је додатно погоршавају корупција, безакоње, проблем отцепљене Абхазије и Јужне Осетије и полунезависне Аџарије под вођством Аслана Абашидзеа.

Шеварнадзе је водио земљу 10 година и већина становништва изгубила је веру у његову способност да нешто промени.

Геополитички правац „револуције ружа" изгледа јасно - на власт је дошао човек са израженом прозапдном, чак проамеричком оријентацијом, Михаил Сакашвили.

Али ни Едуард Шеварнадзе, коаутор перестројке и министар иностраних послова СССР-а у време Михаила Горбачова, никако није био антизападњачки оријентисан.

Док је он владао Грузија је ушла у НАТО-ов програм „Партнерство за мир", а затим је улазак у НАТО објавила као званични циљ спољне политике.

Русија, предвођена тада још младим Владимиром Путином, подржала је смену Шеварнадзеа и Аслана Абашидзеа.

Бивши министар спољних послова и шеф Савета безбедности Игор Иванов наговорио је Абашидзеа да напусти Грузију.

„У то време, промена власти у Грузији одговарала је свима. И Западу који је, у ствари, одгојио птиће 'револуције ружа' и Москви.

„Шеварнадзе као лидер у том тренутку није одговарао Путину, а Москва је озбиљно мислила да ће бити лакше да се постигне договор са новим властима ", каже Гела Васадзе.

Шеварнадзе није био тиранин, па чак ни аутократа: није прогонио противнике, није гушио опозицију и независну штампу.

Он би се чак, највероватније, сам повукао 2004. године када му је истицао председнички мандат, осим уколико не би покушао да на ово место постави верног наследника.

Шеварнадзе такође није покушао да силом сузбије „револуцију ружа".

„Једноставно није имао ресурса за то. Сви су схватили да ни војска ни полиција неће растерати демонстранте. Огромна је разлика у односу на оно што видимо у Белорусији", прича Васадзе.

„Да парафразирам Толстоја: све неуспеле револуције су сличне једна другој, а све успешне су успешне на свој начин".

Србија 2000. године

Аутор фотографије, Reuters

Потпис испод фотографије,

Предизборни плакат за Слободана Милошевића на изборима септембра 2000. године. Након ових избора свргнут је с власти, а годину дана касније изручен Хагу где је и умро 2006. године

Свргавање председника СР Југославије Слободана Милошевића 5. октобра 2000. године је вероватно први случај у Европи након распада СССР-а и социјалистичког табора када је ауторитарни режим оборен мирним протестима.

Истовремено, то је била прва демократска револуција у модерној историји, за чије учеснике је познато да су користили књиге америчког политиколога Џина Шарпа, који је развио „198 метода ненасилног деловања", против владе која није дозвољавала да буде смењена на слободним изборима.

Када Лукашенко, Путин и други говоре о мистериозним „приручницима за обојене револуције", они највероватније мисле на јавно доступне књиге Џина Шарпа, а аутора једноставно не помињу по имену.

Иако је Милошевић био оптужен за насиље над противницима, притисак на медије и фалсификовање изборних резултата, опозиција у Србији је 2000. године била прилично живахна и енергична.

Проблем је био што тих 25 странака и покрета дуго времена није могло ништа да уради око Милошевића, јер нису могли да постигну међусобни договор.

„Тек када су успели да се уједине против Милошевића, успели су нешто да ураде", каже Александра Никшић, новинарка ББЦ-ја на српском.

Главне опозиционе политичке странке спајала је само жеља да се отарасе Милошевића. Најјача је била странка конзервативних десничара, а друга је била левичарска.

„Никада се не би сложили ни о чему другом. Али су се онда договорили о једином кандидату који би могао да буде конкуренција Милошевићу", прича Никшић.

Тај кандидат на председничким изборима 24. септембра био је Војислав Коштуница, који није био најбољи политичар већ фигура прихватљива већини опозиционара и гласача.

Према првим званичним подацима Коштуница је победио Милошевића, али фалило му је 0,04 одсто гласова за победу у првом кругу.

Опозиција је оптужила Милошевића за лажирање избора, на улицама Београда окупило се на стотине хиљада демонстраната и успели су да издејствују поновно пребројавање гласова.

Према тим новим резултатима пребројавања Коштуница је добио 50,24 одсто, а Милошевић 37,15 одсто.

Према речима Александре Никшић, друштвену основу опозиције у ратом измученој Србији чинило је отприлике 60 одсто грађана и 40 одсто сеоског становништва.

Против Милошевића иступили су људи са различитим ставовима - од проевропских либерала до радикалних националиста.

Осим опозиционих партија, покретачка сила је била омладинска организација „Отпор" која је радила према Шарповим упутствима и имала подршку фондације Џорџа Сороса.

„Много месеци пре револуције почели су да организују флеш мобове, цртају графите, одржавају рок концерте и слично.

„Након неког времена постали су трн у оку полицији и она је почела да их бије [...] А када су мајке виделе да њихову децу туку и затварају, схватиле су да морају да изађу на улицу", рекла је Никшић.

Што се тиче геополитичког правца, Србија је након свргавања Милошевића покушала да побољша односе са Европском унијом и Западом.

Али у време револуције 5. октобра, ни шаренолика опозиција није била прозападна, нити је Милошевић био нарочито проруски расположен.

Према речима Никшић, Милшевић није био сто посто жесток диктатор: „Он је тежио да контролише новац, полицију и у некој мери да се брине о, како су то тада називали, социјалној правди".

Премда су се за време Милошевића дешавала премлаћивања опозиционих политичара, па чак и убиство његовог критичара Ивана Стамболића, такође је постојала цензура државних медија и притисак на независне медије.

„Он не би прогањао опозиционог новинара због чланка, већ би само послао пореску инспекцију код издавача", сећа се Никшићева.

Не треба заборавити на десетине хиљада људи који су погинули у ратовима у бившој Југославији, чији је један од главних покретача био Милошевић.

Због чега је годину дана након револуције био изручен Међународном суду у Хагу, где је умро током суђења 2006. године.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk