ЛГБТ, породица и Сомалија: „Не враћај се кући, убиће те зато што си геј“

Young men embracing
Transparent line

Мухамедова породица је годинама од њега покушавала да га начини дечака налик осталима - чвршћег, „мужевнијег". Чак су га послали да се из њега путем халуциногених дрога истера женски дух. Напослетку, како пише Лајла Махмуд, одлучили су да га убију.

Врелина је притискала двадесетогодишњег Мухамеда док се шуњао сокацима Харгеисе. Било је око поднева, у лето 2019. године.

Град је дремао током сијесте - продавнице, ресторани и канцеларије били су затворени - савршено време за онога ко је желео да се креће непримећен.

Мухамед је кришом ишао да посети дечка, Ахмеда, а тако нешто се у Сомалиленду кажњава затворском казном, а понекад и смрћу.

Харгеиса је главни град самопроглашене републике Сомалиленд, која се пре готово 30 година одвојила од Сомалије.

Судови спроводе шеријат, исламски закон, по ком је хомосексуалност илегална, те стога ЛГБТ+ Сомалијци морају да крију своју сексуалну оријентацију.

Живе у страху од тога да ће их неко разоткрити. Мухамеду, који за себе каже да је прилично феминизиран, било је још теже него другима да прође као стрејт мушкарац.

Мухамед и Ахмед почели са својим уобичајеним романтичним сусретом иза затворених врата када их је Ахмедова сестра затекла, ушавши неочекивано у собу.

Почела је да виче, пробудивши целу кућу. У року од неколико минута Мухамед је излетео преко прага куће и сакрио се код пријатеља, где је од једног добронамерника примио језиву поруку преко телефона:

„Не враћај се кући, спремају се да те убију."

„Имао сам пет година када сам први пут приметио да има нечег збуњујућег у вези с мојом сексуалношћу, мојим жељама, полом који ме занима и оним који ме не занима", каже Мухамед.

У младости је делио собу са старијом браћом и мушким рођацима. Они би ноћу, у креветима, причали о девојкама и питали би га: „Који је твој омиљени део женског тела?"

„Тада сам схватио да сам другачији", каже он.

Мухамед је нагињао ка шминки и лепоти и више је волео да проводи време са сестрама него с браћом.

Често би испробавао њихове хаљине, а након што су га трећи пут ухватили у томе, мајка је схватила да мора нешто да предузме.

Његовом најстаријем брату је речено да га подучи одређеним деловима Курана и хадиских записа, састављених од изрека пророка Мухамеда.

Сваке ноћи Мухамед би морао да понавља: „Бог кажњава мушкарце који се начине на жену. Као и жене које се начине у мушкарце."

„Рекао ми је да љутим Бога. Он те проклиње. Планира да те у загробном животу пошаље у пакао", каже Мухамед.

„Имао сам 10 година, нисам то могао да поднесем. Будио бих се усред ноћи, сав у зноју, и вриштао: 'О помозите ми! Спасите ме Бога, он ме пржи у паклу!'"

Мухамед је неко време покушавао да удовољи жељи своје породице да се понаша као остали дечаци.

„Али напослетку је немогуће сузбити нешто што ми се допада", каже Мухамед. „А и био сам млад. Млади људи брзо заборављају."

Када је напунио 12 година, Мухамеда је мајка послала у „центар за рехабилитацију".

Установе посвећене реформисању деце, тинејџера и адолесцената за које се проценило да су прекришили сомалијске вредности налазе се широм Харгеисе, као и у остатку Сомалиленда и Сомалије.

Људи се тамо често држе против њихове воље, у окрутним и насилничким условима.

Према Мухамеду, у многим случајевима те установе воде преваранти који изврћу смисао исламских записа како би остварили новчану добит.

Мухамедова породица је сматрала да се он понаша феминизирано зато што га је запосео женски ђин, зли дух, тако да је особље обећало да ће га истерати. Себе су називали „спасоцима живота", тврдећи да своје пацијенте спасавају пакла.

„Мислим да је то најгоре место на свету", каже Мухамед.

Мухамед је сваког дана подучаван како да се понаша као традиционалан мушкарац. Учили су га како да хода и говори, и терали га да игра фудбал с осталим пацијентима - што је он избегавао кад год је могао.

Све то је пратило свакодневно ишчитавање исламских записа.

Четвртог дана, „спасиоци живота" почели су сексуално да злостављају Мухамеда.

„Силовали би ме у поноћ и понекад би долазили у групама", присећа се Мухамед.

Силовање је у том центру било уобичајено и спроводили би га и пацијенти и особље, тврди он.

Сви би били нагурани у велику салу са врећама за спавање, од десетогодишњака до тридесетогодишњака. Није било никакве заштите. Особље би дању проповедало једно, а ноћу би радило нешто потпуно супротно од тога.

„Они то раде зато што знају да ми то никад никоме нећемо рећи", каже он.

Како би се истерао ђин, пацијентима би повремено давали биљну дрогу по имену хармала. Налик ајахуаски, она узрокује халуцинације и повраћање, а све наводно у циљу духовног просветљења и прочишћења.

Али постоје подаци о томе да количине које се дају у центрима за рехабилитацију често премашују безбедне дозе, због чега постају смртоносне - посебно по децу.

„Сећам се само да сам летео неким местом препуним звезда... Не знам шта се дешавало током тих дана. Не знам да ли су ме силовали. Напросто, не знам ништа", каже Мухамед.

Последњи пут када су му дали хармалу, дошао је себи у болници. Каже да од тада стално има болове у стомаку.

Након што је отпуштен из центра за рехабилитацију, Мухамед је током тинејџерских година углавном научио да прикрива сексуалну оријентацију. Али то се променило када је упознао

Ахмеда, у тајној онлајн групи за чет за геј Сомалијце. Они су заједничку утеху проналазили иза затворених врата.

Убрзо након што је побегао из Ахмедове куће и сазнао да његова породица планира да га убије, Мухамед је испланирао свој бег.

Већина земаља Сомалијцима не издаје визе, осим ако не испуњавају низ готово немогућих захтева, рецимо, да поседују неколико десетина хиљада долара на банковном рачуну.

Онима који живе у Сомалиленду још је теже, пошто само неколицина земаља - Етиопија, Џибути, Кенија и Јужноафричка Република, на пример - признају тај пасош.

Практично је једино решење било да се потроше хиљаде долара на црном тржишу и купе лажни пасоши, лажне потврде о вакцинисању против жуте грознице, а често и лажне визе.

Управо тако је Мухамед побегао. Помагач му је у року од неколико дана обезбедио потребне документе, дао му упутство како да се нађе с кријумчаром испред аеродрома у Харгеиси.

Мухамед је документе преузео на дан путовања - три дана након што је Ахмедова сестра упала у собу и дигла узбуну - а онда је отишао. Тада је први пут летео авионом.

„Било је надреално. Нисам могао да престанем да гледам кроз прозор", присећа се он.

Одредиште му је била Малезија, пошто се туристичке визе издају по приспећу.

Али живот Сомалијца који тражи азил је суров - а и тамо је хомосексуалност забрањена.

Иако већина тражилаца азила годинама живи у лимбу пре него што добију статус избеглице, Мухамедов случај је експресно обрађен и он је добио дозволу за усељење. Могла би, међутим, да прође цела година пре него што се то оствари.

У међувремену, Мухамедова финансијска ситуација остаје неизвесна; пошто Малезија није потписник Женевске конвенције, он нема право да се издржава радећи.

Такође, постоји ризик да ће га породица пронаћи, натерати да се врати у Харгеису и убити га. Не може докраја да има поверења у друге избеглице из Сомалије и тражиоце азила у Малезији, у страху од тога да га не одају.

„У мени постоји нада да ћу једног дана отићи даље - можда у Европу или Америку", каже Мухамед.

„Све дотад, покушаћу да се притајим и молићу се да ме моја породица не пронађе."

Он не зна шта се десило с Ахмедом. Сви покушаји да ступи у контакт с њим су пропали.

Погледајте видео о терапији конверзије хомосексуалности

Потпис испод видеа,

Терапија конверзије хомосексуалности: Како је један младић схватио да је хомосексуалац

Сва имена су промењена.

Илустрације: Сара Елса Пињон