Корона вирус и евакуисани Британци, годину дана касније: „Жао ми је што нисам остао у Вухану“

Кад је Мет Роу добио упутство да „бежи из Вухана", тај савет је схватио озбиљно.

Тачно годину дана касније, зажалио је „што је уопште улазио у тај авион" који је летео назад за Велику Британију.

Заједно са женом и мајком, овај 39-годишњак из Чешира био је међу 83 Британаца евакуисаних из овог кинеског града 31. јануара 2020. године.

Вухан, који је означен као извор Ковида-19, ушао је у строгу изолацију како су бројеви случајева и смрти тамо и широм источне Азије почели да скачу алармантном брзином.

Лет до ваздухопловне базе Брајз Нортон требало је да превезе британце и њихове породице на безбедно, али Роу каже да се осећа као да је „изигран" и да је „доведен овамо под лажним обећањима".

Заправо, првобитно није ни планирао да буде у том авиону.

Роу и његов земљак Адам Бриџман говорили су за ББЦ о покушајима да напусте Кину у јануару 2020. године.

Испрва, британска влада је рекла да је лет резервисан само за британске држављане.

То је значило да се Роу суочио са могућношћу да остави супругу, кинеску држављанку, за собом.

Као последица тога, они су одлучили да остану.

Роу је рекао да је чак оставио алат крај улазних врата јер је планирао да помогне у изградњи болница у Вухану наредног дана.

Међутим, неколико сати пре него што је авион требало да узлети, британска влада је саопштила да су чланови породице са кинеским пасошем добродошли да се придруже њиховим супружницима.

Роу каже да је примио ту вест у четири ујутро и да је „брзо побацао неке ствари у кофер" и упутио се на аеродром.

Али он сада каже да „није требало да стигне на тај лет".

„Слагали су нас", каже он говорећи о британским властима. „Казали су нам да бежимо из Вухана, 'вратите се у Енглеску, бићете безбедни овде'."

Али сада каже да би били безбеднији и много слободнији да су остали у Кини.

„Они тамо су реаговали оштро и брзо, и затворили градове, и то је био прави потез."

Сапутница Липинг Дуан каже да се сећа да је осећала извесну забринутост због безбедности самог лета.

Кад је Вухан ушао у изолацију, ова 59-годишња Лондонка била је већ пет дана на путу у посети породици за кинеску Нову годину.

Иако јој је било драго што се налази у авиону на путу до куће, она каже да је страх од заражавања новим вирусом учинио то летом „погубним по живце".

„Двојицу Енглеза нису пустили у авион зато што су имали високу температуру", присећа се она.

„Било је страшно тихо у самом авиону; можда сте могли да чујете бебу како плаче, али нико од одраслих није причао."

Додаје да се клонила других људи и све време носила маску.

„Нисам могла нормално да дишем и све је то било прилично исцрпљујуће."

Упркос чињеници да је авион слетео два дана након што је Велика Британија идентификовала први случај Ковида-19 у земљи, она каже да нико на аеродрому није носио никакву опрему за личну заштиту.

„Рекла сам им: 'Одмакните се, управо смо стигли из Вухана', али никога није било брига", каже она.

Страх од вируса, ипак довео је до тога да су сви који су били у том авиону пребачени аутобусом, под полицијском пратњом, у болницу Ероу Парк у Виролу на двонедељни карантин.

Роу каже да је путовање од 290 километара било „у најмању руку мучно", док Дуан каже да је била шокирана кад је видела да шофер чак ни не носи маску.

По доласку, били су пребачени у одељак за смештај особља, који је био ограђен иза болнице, делећи простор са болничким кухињама.

Роу је повео ББЦ на турнеју по свом смештају током карантина.

Његова породица била је стављена у карантин заједно са још једном женом и њеном двогодишњом ћерком.

Срећом, каже он, одмах су се разумели као најрођенији.

Он каже да су били „прилично срећни", додавши: „Особље у Ероу Парку било је невероватно".

Говори да је један доктор „радио око 157 сати" и да је „посвећеност" оних који су се старали о њима била „запањујућа".

Чак је и уобичајено зимско време помогло са карантином, јер је „читав тај двонедељни период био језив".

„Не сећам се кад су последњи пут временски услови били тако брутални", присећа се Роу.

„Мислим да нисам имао жељу уопште да изађем."

Директорка болнице докторка Ники Стивенсон каже да је и даље „веома поносна" на негу коју је пружило њено особље.

„Имали смо само 48 сати да се спремимо за њихов долазак", каже, тако да је све урађено у великој журби.

„Њихове реакције биле су фантастичне и они су сви отишли савршено здрави, упркос томе што нисмо много знали о корона вирусу, тако да сам страшно поносна на то како је све то прошло."

Дуан каже да су сви „били невероватно срећни" што су били негативни на корона вирус.

„Да га је једна особа имала, сви смо могли да га добијемо."

После 14 дана, евакуисанима је допуштено да оду.

Дуан каже да је карантин био „јединствено" искуство, али да је осетила „велико олакшање" кад се вратила у дом у Лондону.

Она каже да се њена породица у Вухану сада брине за њу у Великој Британији због корона вируса, али она им каже да „људи овде не паниче".

Роу и његова породица су организовали нови дом у Кнатсфорду.

Он каже да је готово одмах морао да излази на крај са увредама и претњама преко интернета од људи који су сматрали да су први летови репатријације били одговорни за присуство Ковида-19 у Великој Британији.

То узнемиравање, каже он, траје и дан-данас.

„Срце вам се слама што људи то мисле. Ми смо били ти који смо рекли влади да њихов оригинални план да свако од нас сам пође кући и самоизолује се неће функционисати."

„Нисмо желели да га донесемо у Енглеску. Нико од нас то није желео."

„Урадили смо све што смо могли - имали смо само један излет ове године."

Он каже да не може да се врати у Вухан зато што његова мајка пати од деменције а строге карантинске мере за улазак у Кину биле би јој превише.

„То је још две недеље изолације код сваког следећег стадијума путовања и појединачни карантин", каже он.

„Они не раде ништа половично. Скидам им капу за то."

Он каже да је „један од срећника" са лета репатријације, јер је већ био одлучио да се стара о мајци све време, док су му остали рекли да су банкротирали или и даље морају да живе код породице.

Додаје да и даље жали за одлуком да се укрца у тај авион.

„У Вухану би било неудобно у нашем малом стану два или три месеца, али онда су се они решили вируса и живот им се вратио у нормалу", каже он.

„Волео бих да сам остао у кревету и сутрадан ујутро кренуо да помажем у градњи оне болнице."

У Британији има малу кућу и рибњак на чеширском селу, али каже да му је породица „заточена".

„Овде смо и даље у затвору."

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk