Кина, мањине и оптужбе: Затворенице из ујугурског логора - „систематски нас силују"

Жене у кинеским логорима за „реедукацију" Ујгура изложене су систематском силовању, сексуалном злостављању и мучењу, показују детаљи сведочанстава до којих је дошао ББЦ.

Неки детаљи у овом чланку могли би да вас узнемире.

Мушкарци су увек носили маске, испричала је Тарсанај Зајвудун, иако тада није било пандемије.

Носили су одела, рекла је она, а не полицијске униформе.

После поноћи долазили би у ћелије да изаберу жене које желе и одводили их ходником у „црну собу", у којој није било камера за надзор.

Неколико ноћи, каже Зајвудун, водили су и њу.

„То је вероватно ожиљак на мени који је најтеже заборавити", рекла је она.

„Не желим ни да ми ове речи пређу преко усана."

Тарсанај Зајвудун је провела девет месеци у огромном и тајном кинеском систему логора за интернацију у региону Синкјанг.

Према независним проценама, више од милион мушкараца и жена држи се заточено у огромној мрежи логора, за које Кина каже да им је циљ „реедукација" Ујгура и других мањина.

Групе за заштиту људских права кажу да је кинеска влада постепено укидала верске и друге слободе Ујгура, што је кулминирало репресивним системом масовног надзора, затварања, индоктринације, па чак и принудне стерилизације.

Ова политика потекла је директно од кинеског председника Си Ђинпинга, који је посетио Синкјанг 2014, после терористичког напада ујгурских сепаратиста.

Убрзо после тога, према процурелим документима до којих је дошао дневни лист Њујорк Тајмс, он је наложио локалним званичницима да одговоре „апсолутно без милости".

Америчка влада саопштила је прошлог месеца да се кинеска дела своде на геноцид.

Кина каже да су извештаји о масовном затварању и принудној стерилизације „лажи и апсурдне оптужбе".

Сведочанства из прве руке из логора за интернацију су ретка, али неколико бивших затвореница и један чувар испричали су за ББЦ да су искусили или видели доказе организованог система масовног силовања, сексуалног злостављања и тортуре.

Тарсанај Зајвудун је побегла из Синкјанга после пуштања на слободу и сада се налази у САД.

Рекла је да су жене одвођене из ћелија „сваке ноћи" и силоване, а да је то радио један или више маскираних Кинеза.

Испричала је да је мучена и касније групно силована у три наврата, а да су то сваки пут радила двојица или тројица мушкараца.

Зајвудун је већ говорила за медије раније, али само из Казахстана, где је „живела у сталном страху да ће бити враћена у Кину".

Испричала је како је веровала да би, ако открије размере сексуалног злостављања које је доживела и видела а врати се у Синкјанг, била кажњена бруталније него пре.

И било ју је срамота, испричала је она.

Немогуће је до краја потврдити Зајвудунино сведочанство због строгих ограничења која је Кина увела новинарима у земљи, али путна документа и имиграциона евиденција коју је показала ББЦ-ју потврђују временски след догађаја из њене приче.

Њени описи логора у округу Хинјуан - познатом на ујгурском као округ Кунес - поклапају се са сателитским снимцима које је анализирао ББЦ.

А њени описи свакодневног живота у логору, као и природа и методе злостављања, поклапају се са другим сведочанствима бивших затвореница.

Интерни документи из правосудног система округа Кунес из 2017. и 2018. које је ББЦ-ју доставио Едријен Зенц, водећи стручњак за кинеску политику у Синкјангу, детаљно описују планирање и трошкове „трансформације кроз едукацију кључних група".

Овај израз је општи еуфемизам у Кини за индоктринацију Ујгура.

У једном документу из Кунеса, процес „образовања" описан је као „испирање мозгова, прочишћавање срца, појачавање правичности и елиминисање зла."

ББЦ је такође интервјуисао Казахстанку из Синкјанга која је у логорском систему била заточена 18 месеци.

Рекла је да је била присиљавана да скида одећу са ујгурских жена и везује их лисицама, пре него што их је остављала саме са Кинезима.

После тога је поспремала просторије, испричала је она.

„Мој посао је био да им скидам одећу изнад струка и да их везујем лисицама тако да не могу да се померају", рекла је Гулзира Ауелкан, прекрстивши зглобове на леђима показујући.

„Потом бих остављала жене у просторији, а мушкарци би улазили тамо - неки Кинези споља или полицајци. Седела сам у тишини поред врата, а кад би мушкарац напустио собу, водила сам жену на туширање."

Кинези су „плаћали да могу да бирају најлепшу од младих затвореница", рекла је она.

Неке бивше затворенице логора причале су да су биле присиљаване да помажу чуварима или би биле кажњене.

Ауелкан је рекла да је била немоћна да се одупре или интервенише.

Упитана да ли је постојао систем организованог силовања, она је рекла: „Јесте, силовање."

„Натерали су ме да уђем у ту собу", рекла је она.

„Натерали су ме да скидам одећу тим женама, да им везујем руке и да их остављам у соби."

Неке од жена које су ноћу одвођене из ћелија никад нису враћене, рекла је Зајвудун.

Онима које су враћене запрећено је да не смеју да говоре другима у ћелији шта им се десило.

„Не смеш да кажеш никоме шта се десило, смеш само да легнеш у тишини", рекла је она.

„То је смишљено да сломи свачији дух."

Ујгури су већински муслиманска туркијска мањинска група која броји око 11 милиона припадника у Синкјангу и северозападној Кини.

Овај регион граничи се са Казахстаном и такође је дом етничких Казахстанаца.

Зајвудун има 42 године и она је Ујугрка.

Њен муж је Казахстанац.

Њих двоје су се вратили у Синкјанг крајем 2016. године после петогодишњег боравка у Казахстану и саслушани су одмах по повратку, а пасоши су им заплењени, рекла је Зајвудун.

Неколико месеци касније, полиција јој је рекла да дође на састанак заједно са другим Ујгурима и Казахстанцима и та група је одведена и затворена.

Њен први боравак у заточеништву био је релативно лак, прича она, са пристојном храном и приступом телефону.

После месец дана добила је чиреве у стомаку и била је пуштена.

Њеном мужу је враћен пасош и он се вратио у Казахстан да ради, али су власти задржале Зајвудунина документа, заточивши је у Синкјангу.

У извештајима се сугерише да је Кина намерно задржавала и затварала родбину како би спречила оне који су отишли да причају о томе.

Деветог марта 2018. године, док је њен муж још увек био у Казахстану, Зајвудун је наложено да се јави у локалну полицијску станицу, рекла је она.

Речено јој је да јој је потребно „још образовања".

Према њеном сведочанству, Зајвудун је послата назад у исту установу у којој је и раније држана, у округу Кунес, али да је локација сада била значајно проширена.

Испред ње су били поређани аутобуси из којих су „нон-стоп" излазили нови затвореници.

Женама је одузиман накит.

Зајвудунине минђуше су ишчупане, рекла је она, раскрваривши јој уши, и била је нагурана у собу са групом жена.

Међу њима је била једна старија жена која је касније постала Зајвудунина пријатељица.

Логорски чувари су јој стргли мараму, рекла је Зајвудун, и викали су на њу зато што носи дугу хаљину - што је једно са листе верских обележја која су постала прекршаји кажњиви хапшењем Ујгура те године.

„Скинули су све са старије жене, оставивши јој само у доњем вешу. Било јој је толико непријатно да је покушала да се покрије рукама", рекла је Зајвудун.

„Расплакала сам се гледајући како се опходе према њој. Она је плакала као киша."

Женама је наређено да предају ципеле и сву одећу са ластишем или дугмадима, рекла је Зајвудун, а потом су одведене у ћелијске блокове - „сличне малим кинеским насељима са редовима зграда".

Ништа се посебно није дешавало првих месец-два.

Биле су присиљаване да гледају пропагандне емисије у ћелијама, а коса им је на силу скраћивана.

Потом је полиција почела да испитује Зајвудун о њеном одсутном мужу, испричала је она, а кад се успротивила, оборили су је на под и почели да је шутирају у стомак.

„Полицијске цокуле су веома тврде и тешке, тако да сам испрва помислила да ме туче са нечим", рекла је она.

„Онда сам схватила да ме само гази по стомаку. Скоро сам се онесвестила - осетила сам како ме обузима талас врелине."

Логорски лекар јој је рекао да је можда добила крвни угрушак.

Кад су њене цимерке из ћелије указале на то да крвари, чувари су „одговорили да је нормално за жене да крваре", рекла је она.

Према Зајвудуниним речима, 14 жена је било смештено у свакој ћелији, са креветима на спрат, решеткама на прозорима, лавабоом и рупом у поду за тоалет.

Кад је први пут видела да одводе жене ноћу из ћелије, није схватила зашто, рекла је она.

Мислила је да их премештају негде другде.

А онда су негде у мају 2018. године - „Не сећам се тачног датума, зато што тамо унутра не памтите датуме" - Зајвудун и њена цимерка, жена у двадесетим, одведене ноћу и предате Кинезу са маском. Њена цимерка је одведена у засебну просторију.

„Чим је ушла, почела је да вришти", рекла је Зајвудун.

„Не знам како да вам објасним, мислила сам да је муче. Нисам ни помислила да је силују."

Жена која их је довела из ћелије рекла је мушкарцима за Зајвудунино скорашње крварење.

„Чим им је жена испричала за моје стање, Кинези су почели да је псују. Мушкарац са маском је рекао: 'Одведи је у мрачну собу'."

„Жена ме је одвела у собу до оне у коју су увели девојку. Имали су електрични штап, нисам знала шта је то, и гурнули су га у мој генитални тракт, мучећи ме електрошоковима."

Мучење Зајвудун те прве ноћи у мрачној комори на крају је окончано, рекла је она, кад је жена поново интервенисала позивајући се на њено здравствено стање и она је била враћена у ћелију.

Око сат времена касније, враћена је и њена цимерка.

„Та девојка се потпуно променила након тога, није говорила ни са ким, седела је ћутке погледа одсутног као у трансу", рекла је Зајвудун.

„Било је много особа у тим ћелијама које су изгубиле разум."

Поред ћелија, друго централно обележје логора биле су учионице.

Ангажовани су наставници да „реедукују" затворенике - што је процес за који активисти кажу да је осмишљен да одузме Ујгурима и другим мањинама њихову културу, језик и веру, индоктринирајући их главнотоковском кинеском културом.

Квелбинур Седик, Узбекистанка из Синкјанга, била је међу наставницима кинеског језика који су доведени у логор и натерани да држе часове затвореницима.

Седик је у међувремену побегла из Кине и говорила јавно о својим искуствима.

Женски логор је држан под „строгом контролом", рекла је Седик за ББЦ.

Али она је чула приче, рекла је - наговештаје и гласине о силовањима.

Једног дана се Седик опрезно обратила кинеској полицајки у логору коју је познавала.

„Питала сам је: 'Чујем неке језиве приче о силовањима, знаш ли нешто о томе?' Рекла ми је да ћемо разговарати у дворишту у време ручка."

„И тако сам изашла у двориште, где није било толико камера. Она је рекла: 'Да, силовање је овде постало редовно. Оне се групно силују, а кинески полицајци не само да их силују, већ их излажу електрошоковима. Изложене су језивом мучењу."

Те ноћи Седик уопште није спавала, рекла је.

„Размишљала сам о мојој ћерки која студира у иностранству и плакала читаву ноћ."

У одвојеној изјави за организацију Пројект људских права Ујгура, Седик је рекла да је чула да се електрични штапови гурају у отворе жене како би биле мучене - баш онако као што је описала Зајвудун.

Било је „четири врсте електрошокова - столица, рукавица, кацига и анално силовање штапом".

„Крици су одјекивали кроз читаву зграду", рекла је она.

„Чула бих их током ручка и понекад док сам држала часове."

Још једна наставница присиљена да ради у логорима, Сајрагул Сојтбеј, рекла је за ББЦ да је „силовање било уобичајено" и да су чувари „бирали девојке и младе жене које желе и одводили их".

Описала је како је присуствовала језивом јавном групном силовању жене од свега 20 или 21 годину, која је била изведена пред око сто других затвореница да би дала признање под присилом.

„После тога, испред свих, полицајци су је на смену силовали", рекла је Сојтбеј.

„Док су спроводили тај тест, пажљиво су мотрили људе и бирали оне који су се бунили, стискали песнице, затварали очи или скретали поглед, и одводили их да их казне."

Млада жена је запомагала, рекла је Сојтбеј.

„Било је апсолутно стравично", рекла је она.

„Осећала сам се као да сам умрла. И умрла сам."

У логору у Кунесу, Зајвудунини дани претапали су се у недеље, потом месеце.

Затвореницама је одсецана коса, ишле су на часове, биле су подвргаване необјашњеним здравственим прегледима и на силу им је давана „вакцина" сваких 15 дана, од које им је припадала мука и осећале су се утрнуло.

Женама су на силу намештане унутар материчне справе или су биле стерилисане, рекла је Зајвудун, међу њима је била и жена која је имала само 20 година. („Преклињали смо да то не раде их у њено име", рекла је она.)

Присилна стерилизација Ујгура нашироко је распрострањена пракса у Синкјангу, према скорашњој истрази Асошијејтед преса.

Кинески званичници рекли су за ББЦ да су ови наводи „потпуно неосновани".

Поред излагања здравственим интервенцијама, затворенице у Зајвудунином логору проводиле су сате певајући патриотске кинеске песме и гледајући патриотске емисије о кинеском председнику Ђинпингу, рекла је она.

„Заборавили бисте да мислите на живот изван логора. Не знам да ли су нам испрали мозак или је то била нуспојава инјекција и пилула, али не можете да мислите ни на шта више од жеље да вам стомак буде пун.

„Ускраћивање хране је толико брутално."

Затвореницама је ускраћивана храна за такве прекршаје као што су неуспех да науче напамет делове из књиге о Сију Ђинпингу, према бившем чувару логора који је говорио за ББЦ преко видео линка из једне земље изван Кине.

„Једном смо доводили ухапшене у концентрациони логор и видео сам да су све терали да уче те књиге напамет.

„Седели су сатима покушавајући да запамте текст, сви су држали књигу у рукама", рекао је он.

Они који би пали на тесту били су присиљавани да носе три различите боје одеће, у зависности од тога да ли су пали једном, двапут или трипут, рекао је он, а кажњавани су били различито у складу с тим, између осталог и ускраћивањем хране и премлаћивањем.

Није било могуће независно потврдити чуварово сведочанство, али он је приложио документе који су наизглед потврђивали период запослења у познатом логору.

Он је пристао да говори под условом да остане анониман.

Чувар је рекао да не зна ништа о силовањима у одељку са ћелијама.

Упитан да ли се чувари логора служе електрошковима, рекао је:

„Да. Служе се. Користе инструменте за електрошкове."

После мучења, затворенице су присиљаване да признају разне наводне прекршаје, према речима чувара.

„Носим та признања у срцу", рекао је он.

Преко ових логора надвија се велика сенка председник Сија.

Његова слика и слогани красе зидове; он се налази у средишту „реедукације".

Си је главни архитекта политике против Ујгура, изјавио је Чарлс Партон, бивши британски дипломата у Кини, данас виши стручни сарадник при Краљевском институту за уједињене службе.

„То је све веома централизовано и сеже до самог врха", рекао је Партон.

„Нема апсолутно никакве сумње да је ово политика Сија Ђинпинга."

Мало је вероватно да би Си или било који други високи партијски званичник лично издао наређење за силовање или мучење или да би то одобрио, рекао је Партон, али „свакако знају за то".

„Мислим да на врху више воле да жмуре пред тим. Издата је директива да се ова политика спроводи са великом строгошћу, а управо се то и дешава."

То значи да „не постоје више никаква ограничења", рекао је он.

„Просто не видим шта би то могло да обузда починиоце ових дела."

Према Зајвудунином сведочанству, починиоци се нису штедели.

„Они вас не силују само, већ вас изгризу по читавом телу, не знате да ли су људи или животиње", рекла је она, док је марамицом брисала очи од суза заставши да се сабере.

„Нису штедели ниједан део вашег тела, гризли би вас свуда остављајући стравичне отиске. Било је одвратно само гледати их."

„Доживела сам то три пута. И не мучи вас само једна особа, није то само један насилник. Сваки пут би то била двојица или тројица мушкараца."

Касније је жена која је у ћелији спавала близу Зајвудун, која је рекла да је ова затворена зато што је родила превише деце, нестала на три дана, а кад се вратила, тело јој је било прекривено истим тим траговима, рекла је Зајвудун.

„Није желела да прича о томе. Обгрлила ме је око врата и бескрајно дуго јецала, али ништа није рекла."

Кинеска влада није директно одговорила на питања ББЦ-ја о наводима о силовању и мучењу.

У саопштењу, представница за штампу је рекла да логори у Синкјангу нису заробљенички логори, већ места за „стручно усавршавање и центри за обуку".

„Кинеска влада штити права и интересе свих етничких мањина подједнако", изјавила је портпаролка, додајући да влада „придаје велику важност заштити женских права".

Зајвудун је пуштена на слободу у децембру 2018. заједно са другима који су имали супружнике или родбину у Казахстану - наизглед промена политике коју она до данас до краја не разуме.

Држава јој је вратила пасош и она је побегла у Казахстан, а потом, уз помоћ Пројекта ујгурских људских права, у САД.

Поднела је захтев за останак у земљи. Живи у мирном предграђу недалеко од Вашингтона, са станодавком из локалне ујгурске заједнице.

д

Зајвудун пригушује светло кад је у кући, зато што су она увек била јарка у логору.

Недељу дана пошто је стигла у Америку, подвргнула се операцији уклањања материце - последица шутирања у стомак.

„Изгубила сам прилику да постанем мајка", рекла је.

Жели да јој се муж придружи у САД. За сада, он је у Казахстану.

Неко време после њеног пуштања, пре него што је могла да побегне, Зајвудун је чекала у Синкјангу.

Видела је друге који су прошли кроз исти систем и били пуштени.

Видела је траг који је ова политика оставила на њеном народу.

Стопа порођаја у Синкјангу је стрмоглаво опала у последњих неколико година, према једном независном истраживању - ефекат који су аналитичари описали као „демографски геноцид".

Многи су се одали алкохолу, рекла је Зајвудун.

Неколико пута је видела бившу цимерку из ћелије како је колабирала на улици, иста она млада жена која је одведена из ћелије заједно са њом оне прве ноћи, коју је чула како вришти у суседној просторији.

Жена је сада постала тешка зависница, рекла је Зајвудун - била је „као неко ко просто само битише, иначе је мртва, потпуно докрајчена силовањима."

„Они кажу да се људи пуштају на слободу, али моје мишљење је да је свако ко напусти логор докрајчен."

А то је, рекла је она, и био план од самог почетка.

Надзор, затварање, индоктринација, дехуманизација, стеризилација, тортура, силовање.

„Циљ им је да нас све сломе", рекла је она.

„И сви то знају."

Фотографије: Хана Лонг-Хигинс

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk