Свемир и Марс: Зашто нема Русије у трци на Црвену планету

  • Николај Вороњин
  • Дописник из области науке
Межпланетная станция на орбите Марса

Аутор фотографије, PA Media

Амерички свемирски ровер Истрајност 18. фебруара се безбедно спустио на Марс и започео потрагу за траговима живота у кратеру Језеро и то је трећа научна експедиција која је од почетка година стигла на Црвену планету.

Прво су научници успешно лансирали у орбиту Црвене планете међупланетарну сонду „Ал Амал" (прву у историји Уједињених Арапских Емирата и читавог Блиског истока), а убрзо је уследила кинеска орбитална сонда Тјанвен-1.

Када се узме у обзир да су до сада само четири земље успешно слале експедиције на Марс (СССР/Русија, САД, Индија и Европска Унија), за непуне две недеље списак земаља пионира у освајању Црвене планете повећао се за један и по пут.

Одакле ово изненадно интересовање?

Зашто баш сада? И како се десило да у „реду за свемир" нема руске летелице?

Зашто Марс?

Овако велико интересовање за освајање свемира свет није видео неколико деценија, истиче професорка Елис Горман, саветница Асоцијације свемирске индустрије Аустралије и заменица председника сектора Америчког института аеронаутике и астронаутике из Аделејда.

Крајем 80-тих година када је успешан завршетак Хладног рата окончао и исцрпљујућу трку за свемир, која је била изузетно скупа за обе суперсиле, освајање свемира одвијало се прилично споро, углавном у чисто практичне сврхе научне или индустријске.

Ипак се чини, да се историја стара пола века понавња кроз нову фазу.

„Марс је на неки начин исти онај Месец, само прилагођен за неколико деценија, објашњава Елис Горман.

Када су се 60-их година прошлог века појавиле технологије као тековине човечанства које су омогућиле да се дође на Месец, он се одмах претворио у жељени циљ и постао најважнија стратешка тачка у космичкој трци."

Аутор фотографије, EPA

Потпис испод фотографије,

Лидери многих земаља маштају о томе да оставе свој траг у освајању Црвене планете

И за САД и за СССР освајање Месеца првенствено је била прилика да демонстрирају научну и технолошку надмоћ над ривалом, наставља професорка.

А сада је ову симболичну улогу на себе преузео Марс.

„Јасно је да ће земља која успе да створи прву базу на Марсу, неку врсту сталног присуства на Црвеној планети, заувек ући у историју освајања свемира", тврди Елис Горман.

„Зашто уопште довести тамо некакве колонисте (и људе уопште), у принципу уопште није јасно. Чини се потпуно непотребним."

Услови на Црвеној планети су крајње непријатељски и захтевају прилично компликовану и скупу заштитну опрему, објашњава она.

Пречник Марса је два пута мањи од пречника Земље и 10 пута је лакши.

Разређена атмосфера планете није погодна за дисање, притисак на површини је 160 пута мањи од притиска на Земљи, клима је променљива, а пешчане олује понекад сасвим скривају површину планете.

Па ипак, по мишљењу већине стручњака, упркос свим очигледним препрекама, управо је Марс данас једини „резервни аеродром" за земљане у случају хитне евакуације, макар и у теорији.

„Марс привлачи све научнике, укључујући и руске, као резервна планета за човечанство", каже академик Лев Зелениј, научни директор Института за свемирска истраживања (ИСИ) Руске академије наука.

Ако једног дана човек заиста буде могао да савлада нека небеска тела, онда ће то, наравно, бити Марс."

„Осим њега, међу опцијама постоји само Месец, међутим, Месец је генерално, узмите у обзир, предграђе Земље, објашњава Зелениј.

А што се тиче других планета, не видим где човек може да лети даље од Марса."

Али где је ту Русија?

У позадини тако активног интересовања за Марс, одсуство руске мисије у „реду за свемир" изгледа прилично чудно.

На крају крајева, управо су руски инжењери успели да 1971. изврше прво релативно меко спуштање на Црвену планету, међутим, уређај је радио мање од минуте након чега је комуникација са њим прекинута.

Штавише, на листи главних задатака савезног свемирског програма стварање „континуиране и постојане" комуникације са Месецом и Марсом је на првом месту.

Аутор фотографије, Getty Images

Потпис испод фотографије,

Последње успешно лансирање руског возила на Марс било је 2016. године а претходна два покушаја заврила су се неуспехом

Ипак, током последњих двадесет и кусур година односи Русије са Марсом нису се успоставили. Русију прати низ неуспеха.

Последње успешно лансирање руске сонде на Марс (заједно са Европском свемирском агенцијом) било је 2016. године.

Претходне две мисије завршиле су неуспехом.

Марс-96 се срушио услед отказивања интерорбиталног тегљача, а његов научни „наследник" који је са Бајконура лансиран 2011, Фобос-грунт заглавио се у ниској орбити Земље и после неколико дана сагорео приликом уласка у густе слојеве атмосфере.

„Трагедија летелице Марс-96 одиграла се пред мојим очима иако сам ја тада радио на другом пројекту.

„Али већ трагедија Фобоса је била моја", сећа се Лев Зелениј, који је био на челу Института за свемирска истраживања од 2002. до 2017.

„Наравно да нам је свима то јако тешко пало, научници су уложили 15 година живота у мисију."

Русија је почела да се припрема за наредну експедицију, за другу етапу мисије „Екзомарс", заједно са истом Европском свемирском агенцијом.

Узимајући у обзир то да се погодан „прозор" за лансирање (када је растојање између орбита Земље и Марса најмање) отвара отприлике једному у две године, лансирање је било заказано за 2018.

Међутим, прорачуни су испали превише оптимистични и одлучили су да лансирање одложе за још две године, за 2020. годину.

Дакле, руско свемирска сонда не само да је стајалу у истом „реду за свемир" до Марса, већ је и раније заузело место у њему.

Али овде, каже Лев Зелениј, Русима опет није пошло за руком.

„Наш свемирски модул тестиран је у Италији, а врхунац тестирања догодио се баш на почетку најстрожих мера карантина.

Што значи да наши стручњаци практично нису имали могућност да допутују на калибражу, прича директор ИСИ.

И нисмо полетели у овој екипи, што нам је, наравно, криво, али морамо да полетимо 2022. године."

Да ли ово значи да Русија губи у трци за свемир од других земаља?

Стручњаци се слажу у томе да, иако су истраживања Марса невероватно занимљива са научне тачке гледишта, нема посебног практичног смисла у савладавању, а још више у колонизацији Црвене планете.

Уосталом, ни једној посади није пошло за руком да долети до Марса.

Разлог је смртоносно космичко зрачење које продире у Галаксију.

На Земљи од ње штите атмосфера и магнетно поље планете али на отвореном простору нема где да се сакрије.

До Месеца може да се стигне без велике штете по здравље, ако одаберете право време и место за слетање, на срећу, лет није баш дуг.

Али лет до Црвене планете, у најбољем случају, траје најмање седам месеци.

„Потребно је повући за собом тешке оловне блокове, а савремени развој технологије то не омогућава", размишља академик Зелениј.

Или, како је још Королев предлагао, резервоаре са водом, али како да их вуку назад?"

У међувремену, радијациона болест у свемиру развија се много брже него на Земљи, јер је само зрачење много јаче.

Честице високих енергија невидљивих оку великом брзином продиру у организам претварајући га у сито.

Како показују експерименти на лабораторијским животињама, од радијације првенствео страда мозак.

То значи да дугорочни ефекти зрачења више нису толико важни: током путовања свемирско зрачење са великим степеном вероватноће једноставно ће посаду живу прогутати.

Аутор фотографије, EPA

Потпис испод фотографије,

Јака космичка радијација невидљива љуском оку може да спржи на живо будуће колонизаторе још пре него што би стигли у нову отаџбину

Иако не фале добровољци који су спремни да се упуте на Марс као први насељеници, према речима академика Зеленија, добровољци једноставно не разумеју у потпуности опасности које им прете.

„Радијација је нешто што не видимо и не чујемо, објашњава он. Људи се плаше ватре, и ствари које могу да виде, помиришу или осете.

А невидљиве опасности за нас су апстрактне: радијација је нешто несхватљиво. Као вирус, узгред речено, кога се многи не боје док се и сами не разболе."

Кад већ имаш торту подели је са другима?

Путовања у свемир са посадом углавном су сувише романтизована, причају стручњаци.

Она су заправо веома опасна, а са практичне тачке гледишта још су и прилично бесмисленa.

Према речима Алис Горман, ово је још један разлог због којег су свемирска путовања са људским посадама у Сједињеним Америчким Државама углавном предата у руке приватног власништва.

Држави је све теже да пореским обвезницима објасни зашто морају да плате из свог џепа то, искрено речено, врло скупо задовољство.

Заузимање, пак, Црвене планете, према мишљењу већине стручњака треба оставити роботима.

Таквим, као што је Радозналост или овом који је тек започео посао, Истрајности.

Да ли ће амерички ровер успет тамо да пронађе трагове живота није познато, али према речима научника то чак није ни главна ствар.

Главна ствар је, да било који добијени резултати не заврше у рукама само једне земље, већ да послуже за добробит читавог човечанства. То значи да државе које се баве истраживањима у свемиру нису једна другој конкуренти, већ пре свега савезници.

„Природно је да желимо да будемо први, међутим, резултати посматрања, који су добијени током истраживања свемира постају власништво читаве светске научне заједнице", каже Елис Голман.

Међутим, Лев Зелениј не дели у потпуности ово становиште.

„Када су резултати већ добијени, њихова заједничка анализа и дискусија о њима су традиција научне заједнице, барем о отвореним питањима, слаже се руски академик. „Нико неће да задржи све податке за себе, сви желе да поделе нове информације".

„Нови подаци су увек јако занимљиви и сви желе да их виде. Међутим, наравно да сви знају ко је дошао до њих. Тако да је у овом смислу веома важно да будеш први", закључује он.

Погледајте видео о томе како деца у Србији уче о свемиру

Потпис испод видеа,

Тема овогодишњег Дечијег научног кампа је била „Мисија свемир“.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk