Филм и историја: Зашто је 1971. била изузетна година за кинематографију

  • Кристина Њуленд
  • ББЦ Култура
Malcolm McDowell in A Clockwork Orange

Аутор фотографије, Getty Images

Потпис испод фотографије,

Паклена поморанџа

Свако мало, необична алхемија доведе до тога да нека година произведе диспропорционалну количину културолошког блага.

Такав је био случај, пре 50 година, са 1971. годином.

У музици је тих 12 месеци на свет донело запањујућу лавину инстант класика у рокенролу, регеу, соулу и другим жанровима - плоче међу којима су биле What's Going On Марвина Геја, Ram Пола Макартнија и Blue Џони Мичел, међу небројеним другим.

На филму је, за то време, наслеђе 1971. године било незабораван мозаик слика из радова који су променили све: нека врста светског креативног учинка од ког је мало људи могло да скрене поглед, било да их је он задовољавао или вређао.

Та 1971. година нам је, између осталог подарила: Паклену поморанџу, шокантно понирање Стенлија Кјубрика у дистопијску свирепост;

Ухвати Картера, британски криминалистички филм чији је мрачни фатализам нудио антитезу веселом ескапизму раскалашних шездесетих;

Прљави Хари, у ком је чкиљећи пандур рапавог гласа Клинта Иствуда најавио повратак каубојске правде против „хипи" пропалица;

Два слоја асфалта, мало познато ремек-дело из жанра америчког „друмског" филма, о разочараној лутајућој омладини, осунчаној, дуге косе и меланхоличној, уз позадину грмљавине њихових тркачких мотора.

А још нисмо ни загребали по површини: само у британској и америчкој кинематографији било је радова који су толико остварени и разноврсни као Шафт, Коцкар и блудница и Француска веза; Харолд и Мод,Последња биоскопска представа и Демони; Крвава недеља, Клут и Тачка нестанка.

Та 1971. година нашла се у средишту неколико изузетних покрета: америчка блексплоатација, италијански криминалистички филм и боливудска кинематографија, између осталог.

Била је то година која нам је подарила дела мајстора као што су Роберт Бресон (Четири ноћи сањара) и Николас Рег (Шетња), и режисерске првенце Илејн Меј (Нови лист) и Клинта Иствуда (Језа у ноћи).

Аутор фотографије, Alamy

Потпис испод фотографије,

„Паклена поморанџа" Стенлија Кјубрика био је само један у низу провокативних, неспутаних филмова који су изашли 1971. године

Зачетак неизвесног доба

Зашто је то била тако посебна година?

Та 1971. налазила се над самом провалијом једне дивље деценије - описане као она у којој су филмови заправо нешто значили, према речима филмског историчара Дејвида Томсона.

Што се тиче холивудске филмске продукције, први блокбастери мотивисани спектаклом и оријентисани ка тржишту (као Ратови звезда и Ајкула) још нису стигли на сцену.

Крајем шездесетих, индустрија је имала финансијских потешкоћа, а многе од великих студија који су били у проблемима откупиле су немедијске компаније, као у славном случају нафтне компаније Галф енд вестерн и Парамаунта.

Филмска продукција у Холивуду је до 1971. године почела тек на кашичицу, а продаја биоскопских карата била је мање од четвртине од онога што је била током златних четрдесетих.

Није постојала утабана стаза коју су студији могли да следе и није било никаквог извесног пута у будућност филмског стваралаштва.

Кад критичари и учењаци говоре о изузетном уметничког процвату који је проистекао из „Новог Холивуда" седамдесетих, они често говоре о томе како су се уметници провукли кроз процепе у хаосу између старе гарде којој је бледела слава, а пре него што је нова гарда преузела посао.

Те 1971. године, чинило се да се дешава управо то.

Делом због њихове жеље да праве филмове који су намењени омладинском тржишту, а делом због истинске неспособности да осмисле поуздан барометар успеха на благајнама, шефови студија давали су неприкосновену слободу млађим сценаристима и режисерима да поведу напред.

Овај покрет у процвату довео је до тога да самосвојни филмски ствараоци и уметници разбију форму и парадигму традиционалног филмског стила, а заједно са њима и бивша цензорска правила кад су у питању секс, политика и насиље.

То је резултирало читавом деценијом врхунског филмског стваралаштва, а у филмовима из 1971. године, где је то нова доба најсвежије, ова смена власти може најинтензивније да се осети.

Аутор фотографије, Alamy

Потпис испод фотографије,

„Клут" Алана Џ. Пакјуле са Џејн Фондом и Доналдом Сатерлендом, одражавао је успон другог таласа феминизма

Феноменално богатство креативног учинка 1971. године и после ње нису били резултат само материјалних околности филмске индустрије, већ и нестабилне ере на коју су филмаџије реаговали.

У САД-у се јасно осећао мамурлук од политичких атентата шездесетих (Џон Ф. и Боби Кенеди, Мартин Лутер Кинг и Малколм Екс) и непрекинутог Вијетнамског рата; ментална тескоба од глава које експлодирају и деце посипане напалмом из вечерњих вести; скандализовање масакром у Маи Лаију и некажњеним ратним злочинцима у америчкој војсци.

Читаво здање вере и оптимизма у националном животу почело је да се урушава.

У Великој Британији је покренута побуна против једноличног конформизма нације која се још чврсто држала предратних вредности; све веће, редовно, секташко насиље у Северној Ирској; и раст Националног фронта.

Да бисте стекли јаснију слику о колективном расположењу која је тада владало, вреди погледати нову серију на Еплу+ 1971: Година у којој је музика променила све, коју је радио Оскаром овенчани документариста Асиф Кападија, а која садржи огромну количину архивских снимака из тог времена.

У осам епизода, он детаљно истражује социо-политичке околности у којима су стварали уметници тога времена, било да се ради о затворској побуни у Атици, црном радикализму од Лос Анђелеса до Лондона или мукама домаћица из предграђа које су се хватале у коштац са феминизмом другог таласа.

На сличан начин, филмови - од Шафта до Клута - бавили су се потпуно истим темама.

Наравно, иако је толико тога 1971. године било прогресивно, контра-реакција на те покрете такође је почела да узима маха, а то је било очигледно и у кинематографији, баш као и у ширем друштву.

Међу америчким филмовима, често је постојала фасцинантна подела на радове који су били за естаблишмент, као што је Прљави Хари, који је тихо враћао полицајце на сцену као хероје… и, с друге стране, оних као што је Тачка нестанка, са анти-херојем навученим на брзину у бекству од закона, који је пригрлио дух контра-културе и желео да раскринка оне на власти.

Разумљиво, многе филмаџије из ове године биле су склоне да носе своје политичке ставове на реверу.

Филмови као што је Прљави Хари користили би убиства Менсонових као изговор да представе омладинске покрете као прљаве и психотичне, а што захтева оштру реакцију полицијских снага.

За то време, полицајци су били представљани као тлачитељска снага беле супрематистичке силе у легендарном блексплоатацијском филму Мелвина Ван Пиблса Песма Свит Свитбека („Овај филм је посвећен свој Браћи и Сестрама којима је доста Система", најављује он.)

Вероватно је помогло што је Свит Свитбек био потпуно независна продукција, не органичавајући његов полемички став према свету.

Други истински независни филм из те године отелотворује визију побуне боље него скоро сви други: Казнени парк британског одважног филмаџије Питера Воткинса, који с подозрењем баца своје посматрачко око на Америку захваћену насиљем и грађанским немирима и замишља алтернативну стварност земље која се претворила у десничарску полицијску државу.

Казнени парк је псеудо-документарац, у ком британска филмска екипа прати селекцију америчких антиратних демонстраната које је затворила влада, Црне пантере и феминисткиње смештене у концентрационе логоре из страха од „побуне".

Тамо, у свирепој игри мачке и миша, они добијају прилику да побегну - али ако не успеју, наоружани полицајци ће их покосити.

Аутор фотографије, Alamy

Потпис испод фотографије,

Легендарни блексплоатацијски филм Мелвина Ван Пиблса „Песма Свит Свитбека" представио је полциију као силу беле супрематистичке моћи

Снимљен прљаво, на 16 милиметарској траци, у стилу cinema verité у августу 1970. године, у усијаној пустињи Јужне Калифорније, то је један истински песимистичан филм који руши имиџ реда и закона и добре владе.

Кад је доживео премијеру 1971. године, показао се готово језиво пророчким: тада је већ провала у Коинтел програм ФБИ-ја показала колико су далеко владине кртице одлазиле да би завадиле и завладале активистима.

Воткинсова сатира тврди да је здрава побуна угушивана у САД-у, а имајући у виду да је филм приказан у само једном њујоршком биоскопу, из ког је потом мистериозно повучен после само четири дана, то само потцртава његову поенту.

Тада и сада

Међутим, ако освртање на филмове из 1971. године нуди прилику да се ужива у суперлативном културолошком тренутку, онда то можда ставља стање данашње кинематографије у оштрији фокус. Педесет година касније, друштвена превирања нису нестала, мада су се променила.

Покорио нас је вирус који је само продубио и скренуо пажњу на границе неравноправности по питању расе, класе и нације.

По питањима од расе до климатских промена, људи су и даље озбиљно подељени.

Подела која се оцртавала у кинематографији тада плодна је једнако као што је одувек била, али да ли су филмови тако добри као што су некад били?

Могло би се устврдити да нису.

Пола века касније, америчка кинематографија никад није била толико ограничена доминантним тржишним правилима, а одсуство оригиналног садржаја никад није био очигледнији.

Као филмаџија који се етаблирао у седамдесетим, Мартин Скорсезе је острашћено говорио о промени која се десила у Холивуду од тада до сада, и у контроверзној колумну за Њујорк тајмс у новембру 2019. године објаснио зашто, истакавши идеју да су уметници зависнији од диктата џиновских стримерских сервиса и медијских гиганата него икад, правећи филмове који „задовољавају конкретан сет захтева, а осмишљени су као варијације на ограничен број тема".

За то време, оно што је 1971. године деловало као богат дискурс око кинематографије као уметности, често очитан у дебатама у гледаним ТВ емисијама као што је амерички Дик Кавет шоу и у националним листовима, скрајнуто је на маргину.

На друштвеним мрежама, одмерена расправа често се гуши фановском културом, где људи нападају критичаре њихових омиљених суперхеројских производа, као што су дела Зека Снајдера.

„Мислим да је највећа разлика између оног тада и овог сада да су филмови имали одређене захтеве од публике - а публика је била спремна да им изађе на црту", каже Томас Доерти, културолошки историчар и професор Америчких студија на Универзитету Брендес.

„Тај симбиотски однос давао је режисерима велико самопоуздање, јер су знали да су гледаоци спремни да дају шансу бизарном, провокативном, ревизионистичком, одбојном филму.

„Не волите несрећне крајеве? Баш штета. Не умете да разликујете добре од лоших момака? Одрастите."

Вреди истаћи и да је кинематографија у многим аспектима узнапредовала набоље.

Још један филм из 1971. године, језиви трилер о опсади дома Пси од сламе Сема Пекинпоа, садржи једну од најшокантнијих сцена силовања у историји филма, у којој је наговештено да женски лик који је жртва заправо ужива у нападу.

Остаје и чињеница да су многи филмови који се сматрају „каноном" из 1971. англо-амерички, и као такви усредсређени на проблеме властитих земаља док исте те земље примењују силу негде другде.

Вијетнамске филмаџије као што су Хаи Нинх, на пример, документовале су рат који је похарао њихову земљу, али је многе од тих филмова још увек тешко пронаћи са енглеским титловима.

А индустрија је свакако и даље била ексклузивно игралиште белог стрејт мушкарца, упркос оспоравању његовог ауторитета које су снимали режисери попут Осија Дејвиса, Гордона Паркса, Мелвина Ван Пиблса и других.

Данас, поређења ради, перспективе разноликих некада маргинализованих група избиле су у први план, а заступање се јавља у расправама о снимању филмова као никада до сада.

Аутор фотографије, Alamy

Потпис испод фотографије,

Друмски филм „Два слоја асфалта" Монтеа Хелмана одбацио је традиционални начин приповедања у корист поетског путовања често без изговорених речи

Ипак, диверзитет није једини барометар способности филма да се позабави друштвеним и политичким питањима; ако је филм лишен свих индивидуалних уметничких својстава или провокативног размишљања - као што је, могло би се устврдити, то бескрајни низ примера модерних блокбастер франшиза - практично је неважно ко глуми или режира.

„Превише филмова данас не тражи много од публике. Њих занима једино да је задовоље", каже Доерти.

Наравно, не слажу се сви са тим.

Неки су критиковали мишљења као што је Скорсезеове као елитистичко, или као што је колумнисткиња Бостон глоуба Џенер Остерхелд рекла, „напад на фантастичарску имагинацију и стално галамљење чувара свете капије у свету такозваних лепих уметности".

А свакако постоје и изузеци (који углавном потврђују правило): неколико за Оскар номинованих филмова у протеклих неколико година снимио је одличан изданак јединствених режисера као што су Бери Џенкинс, Клои Жао, Ли Ајсак Чунг, и други.

Али без обзира на то шта мислите о стању у данашњој кинематографији, једно је сигурно: ствари су се драстично промениле.

Узмите на пример Два слоја асфалта, култни друмски филм Монтеа Хелмана из 1971. година.

Два бесциљна младића (знани само као „возач" и „механичар", које играју музичари Џејмс Тејлор и Денис Вилсон) возикају се америчким аутопутевима у фризираном старом ауту, изазивајући друге на трке за готовину.

Они покупе тинејџерку (Лори Берд) који стопира успут и заснују властиту дугокосу породицу, ушавши у крос-кантри трку са непознатим буржујем (Ворен Оутс) у његовом луксузном новом ГТО-у.

Али трка се никад заправо не заврши; они често скрећу с пута или неко одуговлачи и потребна му је помоћ овог другог, коју они нуде са необичном галантношћу.

Ово поетско путовање често без изговорене речи постаје необична мала непрекинута петља, одбацивши традиционалне наративне идеје о амбицији и вожњи, и уместо тога слави храброст која ће бити изгубљена.

Замислите ликове и причу у холивудској кинематографији 2021. године са способношћу да буду изгубљени са смислом, намерно двосмислени, попут немих протагониста Два слоја асфалта.

Замислите само шта би све Холивуд успео поново да пронађе у себи кад би поседовао исту храброст.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk