Олимпијске игре, спорт и политика: Како и зашто су Игре отказиване и бојкотоване кроз историју

  • Марија Јанковић
  • ББЦ новинарка
Олимпијада

Аутор фотографије, Keystone-France/Getty Images

Потпис испод фотографије,

Токио је коначно био домаћин Олимпијаде 1964. године

Грчка, пети век пре нове ере.

Персијски краљ Ксеркс долази у поход са војском која броји од више од 300.000 људи у бици код Термопила, описанoj у холивудском блокбастеру 300.

Ипак, против многобројне персијске војске излази да се бори свега 7.000 Грка, од којих је 300 било Спартанаца.

Када је Ксеркс питао зашто их је тако мало, одговор je био - сви одрасли грчки мушкарци су на Олимпијским играма.

„Савремени свет није античка Грчка, да ратови престају због Олимпијских игара", каже за ББЦ на српском Никола Мијатов, историчар и сарадник Института за модерну историју.

Данас се дешава управо супротно, додаје.

„Игре су више пута жртвоване због политике и морала да буде одложенe, најчешће због ратова", каже Мијатов.

Јапан није прва земља која је 2020. године била приморана одустане од организације Олимпијских игара.

Догодило се то и 80 година раније, а разлог је био Други светски рат.

Игре су отказиване још неколико пута кроз историју, појединци су их бојкотовали или су се бунили против неких протокола, а сваки пут се у рачуницу убацила - политика.

Кошаркашка звезда Зоран Мока Славнић је 1980. године са репрезентацијом Југославије освојио злато у Москви.

Тај турнир су бојкотовале Сједињене Америчке Државе, чија репрезентација је била убедљиви фаворити за прво место, а разлог је био улазак војске Совјетског савеза у Авганистан крајем децембра 1979.

„Мени, искрено, није било криво што Американаца било, а и што би"

„Што бих плакао што ми главни противник није дошао? Поготово ако се умешала политика", каже Славнић за ББЦ на српском.

Дивља маслинова гранчица и Ване Ивановић

Када је, опет у бици код Термопила, Ксеркс питао која је награда за победника Олимпијских игара, пошто је толико Грка одустало од битке због њих, добио је одговор да је то - венац од гранчице дивље маслине, писао је Александар Ћирић, један од оснивача недељника Време.

Ћирић, који је био велики познавалац антике и 1996е објавио књигу о историји спорта Игре у Олимпији, писао је у тексту Битка код ватрене капије, да су Персијанци били запањени одговором.

„Тешко нама, Мардоније (један од персијских владара), кад нас водиш у борбу против таквих људи који се не боре за новац, него за славу", рекао је тада један од персијских заповедника, пише Ћирић.

За славу се 1936. борио и Ване Ивановић, југословенски атлетичар, а касније и успешни бизнисмен у Лондону.

На једном догађају помешао је спорт и политику.

Учествовао је на Олимпијским играма у Берлину, које је нацистичким поздравом и уз бројне технике масовне пропаганде, отворио Адолф Хитлер.

„Мање је познато да су југословенски спортисти, као и спортисти делегација из још неколико земаља, одбили да поздраве Хитлера нацистичким поздравом на церемонији отварања Игара 1. августа.

„Још мање се зна да је за тај својеврсни међународни бојкот Хитлера најзаслужнији био југословенски атлетичар Иван Стеван Ивановић (1913-1999). Он се тада такмичио у тркама са препонама", пише Дејан Ђокић, историчар Голдсмитс универзитета у Лондону за Пешчаник.

Аутор фотографије, Evening Standard/Hulton Archive/Getty Images

Потпис испод фотографије,

Ване Ивановић

Берлин је добио право да организује Игре пре него што је Хитлер дошао на власт.

Ване Ивановић је, пише Ђокић, био у олимпијском селу у Берлину, где су приказивани пропагандни филмови о култури и природним лепотама Немачке, и наишли су на добар пријем.

Међутим, приликом пројекције филма о немачкој војној сили, двојица југословенских атлетичара, Јован Микић (познатији као каснији партизански јунак Спартак) и Ване Ивановић, гласно су протестовали против приказивања.

Микић је то урадио на немачком, а Ивановић на енглеском.

„Придружили су им се и остали спортисти, па је пројекција филма прекинута. То је била увертира за оно што ће се ускоро догодити", пише Ђокић.

Ване је покушао да убеди југословенску, али и друге делегације, да не поздраве Хитлера на отварању Игара, пише у његовим мемоарима.

У томе је делимично био успешан.

Аутор фотографије, ullstein bild/ullstein bild via Getty Images

Потпис испод фотографије,

Берлин 1936 - поздрави Хитлеру

Тимови из Британске империје су се сложили да не треба поздравити Хитлера јер би поздрав изгледао као да му дају подршку, док га је француска делегација ипак поздравила.

Само прва три чехословачка представника подигла су руку, док су остали спортисти мирно прошли испред Фирера.

Белгијанци, Данци, Пољаци, Швеђани и Перуанци су такође бојкотовали нацисте.

Грци, који су продефиловали први, поздравили су Хитлера олимпијским поздравом и добили аплауз, али су праве овације добили Бугари, Мађари, Естонци, Летонци, Турци и Јапанци, који су сви подизали руке.

„После јапанских спортиста на стадион су изашли југословенски репрезентативци, који су једино спуштањем заставе, како се то чини у војсци, изразили поштовање домаћину", каже Ђокић.

То су биле Игре на којима је атлетичар из САД, Афроамериканац Џеси Овенс освојио четири златне медаље, а историчар каже да су он и Ване Ивановић били пријатељи.

Аутор фотографије, United Archives/Getty Images

Потпис испод фотографије,

Џеси Овенс

Адолф Хитлер и три Олимпијаде

Олимпијске игре први пут су у савременој историји отказане 1916. због Првог светског рата.

Шесте по реду Игре требало је да се одрже у Берлину.

Ипак, после рата је Међународни олимпијски комитет (МОК) одлучио да не дозволи Немачкој да буде домаћин 1920, већ да то буде Холандија.

Због одлагања Олимпијских игара, али и бројних превирања и одустајања од учествовања, историчар Никола Мијатов каже да су „највећи терет увек поднели спортисти".

„Политичке прилике и односи су се мењали, али се то није толико одразило на конкретне политичаре или односе моћи међу земљама, колико на успех спортиста", каже Мијатов.

Следећа два такмичења која су одложене такође је померио рат.

Било је то 1940. године, а и тада, као и 2020, домаћин је требало да буде Јапан.

Потпис испод видеа,

Да ли су овогодишње Олимпијске игре „самоубилачка мисија“

Токио је победио Рим и Хелсинки у трци за организацију Олимпијских игара осам година касније и требало је да постане први азијски домаћин у историји.

Одабир Јапана многима се није допао, због међународних политичких односа, али и нацистичке пропаганде у Берлину.

„До почетка 1938. године, британска делегација претила је бојкотом Игара, а постојале су гласине да би и Сједињене Америчке Државе могле да га прате", писао је Вашингтон пост.

Њујорк тајмс je тада објавио анкету у којој су амерички олимпијци масовно подржали одлазак на Олимпијске игре у Токио.

Али уважени члан Олимпијског комитета САД тада је изјавио да не може мирне савести послати спортисте у земљу која се залаже за оно што заступа Јапан, писао је Вашингтон пост.

Стадиони у Токију су се масовно градили од дрвета, јер им је метал требао за пушке, писао је амерички АБЦ њуз, а неки од стадиона који су направљени тада су отворени тек две деценије касније.

Јапан је подлегао притиску средином 1938. године, али су објавили да ће се поново кандидовати за домаћина на следећим Играма.

Тако је за домаћина 1940. изабран Хелсинки.

Ипак, у септембру 1939, нацистичка Немачка напада Пољску и цео свет стаје.

Олимпијске игре нису ни одржане 1940, као ни 1944, а Лондон је у кратком временском року позван да буде домаћин наредних Игара 1948. године у опустошеном и делимично разореном граду.

„Упркос несташици основних производа због рационализације, град се сјајно понео са изазовом - то је била истинска победа током мрачних времена", стоји на сајту Међународног олимпијског комитета.

Аутор фотографије, Keystone

Потпис испод фотографије,

Олимпијада у Лоднону 1948.

Хладни рат

До избијања пандемије корона вируса 2020, Олимпијске игре више нису отказиване.

Ипак, историја памти бројна политичка превирања, бојкоте неких земаља и коришћење Игара за утицај на јавност.

Тако су 1980. Игре требале да се одрже у Моксви, али је годину дана раније совјетска војска ушла у Авганистан како би пружила подршку влади у Кабулу у борби против антикомунистичких муслиманских побуњеника.

„Током 70-их година прошлог века, имали смо релативно миран период када су односи између САД и Совјетског Савеза били бољи и затегнутост је попуштала", каже за ББЦ историчар Драган Богетић, чија је специјалност Покрет несврстаних и период Хладног рата.

Тај период се назива детант, а током њега су Олимпијске игре нормално организоване.

„Земља су водиле преговоре о разоружању, али после совјетске војне интервенције у Авганистану, дошло је до конфронтације".

Америка је саопштила да неће учествовати на Играма док се Совјетски Савез не изађе из сукоба.

Како се то није догодило, амерички спортисти бојкотовали су Игре, али то су учинили и олимпијци 65 других земаља.

Ипак, Југославија није била међу њима.

„Југославија је покушавала да балансира између Покрета несврстаних, који се у том тренутку све више везивао за совјетску политику, и Америке", каже Богетић.

„Тито је годину дана пре Игара био на самиту Несврстаних у Хавани, а већ тада се осећао притисак да постане чвршћи савезник Источног блока.

„Када је Тито умро 1980, његови наследници нису желели да праве нагле заокрете и одлучили су да пошаљу спортисте на Олимпијске игре, како би се нашла средина и да се не би конфронтирали СССР-у".

Аутор фотографије, AFP

Потпис испод фотографије,

Тито и Кастро у Хавани 1979. године

Мока Славнић - први освајач златне медаље у кошарци

Тако су спортисти Совјетског Савеза и Источне Немачке те године освојили 127 од укупно 204 медаља, а Југославија девет.

Једна од њих је била и златна медаља у кошарци, коју је у Москви освојио и Зоран Мока Славнић, тада играч репрезентације, а касније и селектор.

До тог тренутка, амерички кошаркаши су доминирали на Играма, освојивши злато на првих седам такмичења, да би тек 1976. Совјетски Савез први пут победио.

Када је 1980. Југославија освојила злато, била је тек трећа земља у коју су отишле златне медаље.

„Више верујем да је Американцима код куће било криво што не могу да гледају сопствене спортисте и вероватно играчима.

„Али нама - ми смо само мислили на златну медаљу и ни на шта друго", каже Славнић за ББЦ на српском.

Каже да спортисти у Олимпијском селу нису много разговарали о бојкоту.

„И неке друге земље нису дозволиле спортистима да дођу, али када стигнете на такмичење, прича се само о тренутној конкуренцији, не о некима са којима нећете играти", каже Мока.

„Тако је тада било, тако је и сада".

Аутор фотографије, Hulton Archive/Getty Images

Потпис испод фотографије,

Југославија је 1968. играла против Америке у финалу - и изгубила

Три дана пред отварање Игара, писао је амерички магазин Спорт илустрејтед, у Филаделфији је одржан дводневни Либерти бел класик, који је требало да буде паралелна Олимпијада и коју је амерички Конгрес подржао финансијски са десет милиона долара.

То је заправо био само политички назив за овај догађај, каже Богетић, јер је такмичење заправо било атлетски митинг на коме је учествовало свега 300 спортиста из 26 земаља.

Џими Карнес, амерички тренер, који је тада учествовао у организацији Бел класика рекао је да „Олимписке игре ипак немају алтернативу".

Москва узвраћа

Четири године касније, СССР је узвратио истом мером.

Игре су биле у Лос Анђелесу, а Иран је био прва земља која је објавила да неће учествовати на њима, писао је Њујорк тајмс.

Совјетски савез је коначно одустао од одлуке да пошаље спортисте под образложењем да Америка не може да гарантује за њихову безбедност због бројних антисовјсетских организација.

Ипак, владин лист Известија навео је као главни разлог за бојкот „антисовјетска политика" тадашњег америчког председника Роналда Регана.

Управо се Реган, наводно, тада позвао на обичај грчких полиса, који су прекидали међусобна ратовања због Игара, покушавши да убеди Совјетски Савез да нађу компромис.

Совјети, пак, нису позвали друге земље да се придруже бојкоту, каже Богетић, „али се подразумевало да ће га они следити".

Југославенски спортисти су отишли у Лос Анђелес, али пропустили су их олимпијци Источне Немачке, Бугарске, Авганистана, Лаоса, Вијетнама.

Аутор фотографије, David Cannon/Getty Images)

Потпис испод фотографије,

Шабан Трстена, рвач из Југославије, је 1984. године освојио злато у Лос Анђелесу

Грузија и медији

Још један пут када је политика искористила спорт, сматра Мијатов, био је 2008. током сукоба грузијске и руске војске у области Јужна Осетија.

„Тенкови су дошли до Тбилисија у тренутку када је цео свет гледао отварање Олимпијаде, а то носи са собом одређену поруку"

„Овај поступак је био посебно важан и због тога што су Игре тада организоване у Кини, а то је представљало својеврсно отварање Кине за свет", каже Мијатов.

Председници Грузије и Русије, Михаил Сакашвили и Владимир Путин, у том тренутку су се налазили на отварању у Пекингу.

И сукоби у Украјини имали су одређени утицај на Олимпијске игре у Рију, па је Влада у Кијеву 2016. забранила спортистима да дају изјаве руским медијима.

Спортисти неми посматрачи политике?

Бивши кошаркаш Зоран Славнић каже да је „освајање злата на Олимпијским играма најлепши догађај који спортиста може да доживи".

„Поред мене стоји Теофило Стивенсон (један од најтрофејнијих боксера у историји Кубе) и Ласе Вирен (један од најпознатијих алтетичара Финске).

„Ко то у Олимпијском селу није доживео, не зна шта је спорт", каже он.

Нико од спортиста у тим тренуцима не води рачуна о политици, додаје.

„То је лепота Игара, a поготово када постанеш златан", каже Славнић.

Аутор фотографије, Fonet

Потпис испод фотографије,

Зоран Мока Славнић је касније био и селектор кошаркашке репрезентације Србије

Неким спортистима се на путу до злата, политика ипак испречила, каже историчар Мијатов.

„Више пута се догађало да се знало да су неки спортисти најбољи те године у одређеној категорији, али нису имали ни могућност да дођу по медаљу због, на пример, хладноратовске политике током 80-их година.

„Тако су нам Олимпијске игре, на жалост, више пута показале како је спорт иструментализован зарад више политике", каже он.

Атлетичар и дипломата Ване Ивановић се, каже Ђокић, „залагао да се спорт и политика не мешају".

„Ипак, 1936. у Берлину је очигледно показао да постоје тренуци када спортисти не смеју да буду само неми посматрачи", закључио је он.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk