Грчка, историја и језик: Последњи говорници древне Спарте

  • Анђела Дансби
  • ББЦ
спарта

Аутор фотографије, Posnov/Getty Images

Потпис испод фотографије,

После пада Спарте, цаконика је преживела само у неколицини изолованих заселака на истоку

Кад уђете у планинско село Пера Мелана на јужном грчком полуострву Пелопонез, врло је вероватно да ћете чути тутњаву скутера док језде уским путевима и цвркут птица које краду зрело воће са дрвећа.

Али ако приђете кафићу у центру села, чућете прилично необичан звук.

То је жамор разговора старијих суграђана на 3.000 година старом језику по имену цаконика.

Говорници су лингвистички потомци древне Спарте, легендарног грчког полиса (града државе) и саставни део богате културне баштине народа званог Цакони.

Тома Куниа, позната као „царица цаконике" због њеног изузетног владања овим језиком, говори пријатељици о хлебу који је испекла тога јутра, али мој грчки преводилац је не разуме.

Уместо тога, Куниа му преводи на грчки, а онда он преноси мени, као у игри Кинеских шаптача.

Очарана сам.

Ове жене су неки од последњих течних говорника једног од најстаријих живих језика на свету.

То је једино континуирано наслеђе древних Спартанаца и један од најстаријих језика у Европи.

Данас само око 2.000 од 10.000 Цакона, углавном старијих људи, и даље уопште говори цаконски, а језик је ограничен на 13 градова, села и заселака око Пера Мелане.

Иако је грчки званични језик региона, цаконика се овде често говори код куће и необавезно у јавности.

А опет њена будућност остаје неизвесна.

„Губимо цаконику без аутентичних наставника", каже Куниа.

„Покушавам да је очувам последњих 40 година. То је моја дужност."

Цаконика није важна само за идентитет и културу Цакона, то је и једино континуирано наслеђе древних Спартанаца.

Он је и најстарији живи језик у Грчкој - старији од савременог грчког за око 3.100 година - и један од најстаријих језика у Европи.

Аутор фотографије, Angela Dansby

Потпис испод фотографије,

Посетиоце у селу Пера Мелана дочекују натписи и на древном цаконском и на савременом грчком (Angela Dansby)

Кад одемо у Спарту, осећамо се као код куће

„Ако изгубимо свој језик, нећемо више моћи да тврдимо да смо Цакони", објашњава Елени Ману, наставница цаконике и ауторка из оближњег града Леонидија, де факто престонице Цаконије.

Цаконика је заснована на дорском језику којим су говорили древни Спартанци и једини је преостали дијалект западне дорске гране хеленских језика.

За разлику од њега, грчки потиче од јонског и атичког дијалекта из источне гране.

Иако сви они користе слично писмо, цаконика има више фонетских симбола и разликује се по структури и изговору.

Зато не изненађује што је цаконика ближа древном него савременом грчком, али ниједан од ових језика није међусобно разумљив.

Творац славног лаконског израза био је Леонида Први, краљ Спартанаца, 480. године п.н.е. у Термопилској бици, кад је повео 300 својих људи и око 1.000 других Грка у борбу против 500.000 Персијанаца.

Имајући у виду неравноправни однос снага, персијски командант захтевао је да Леонида преда сво оружје или умре. Леонида је одговорио на лаконском: „Дођите по њих!"

Лаконски је био дорски дијалект који се говорио у спартанској држави Лаконији и у Средњем веку је постао познат као цаконски или цаконика.

„Цаконика је главни доказ наше спартанске везе", истиче Ману.

„А што се тиче срца, ми смо њихови директни потомци.

„У мом и случају многих Цакона, кад одемо у Спарту, осећамо се као код куће."

Аутор фотографије, Angela Dansby

Потпис испод фотографије,

Ова табела приказује разлику између древног грчког, дорског и цаконског, слева надесно (Angela Dansby)

Иако се Пера Мелана и друга села у којима се цаконика још говори налазе око 55 до 100 километара североисточно од древне Спарте, њихова географска удаљеност од главног града који је некада владао њима заправо је помогао да се овај језик очува.

Пошто су Визиготи похарали Спарту 396. године п.н.е, град је на крају напуштен а преостали Спартанци избегли су и населили се у овим планинским областима.

Потпис испод видеа,

Теа Лончар и Еди Шковрљ за ББЦ говоре о прилогу који је данима хит на интернету.

Током векова, цаконика је очувана у тим изолованим земљорадничким насељима која су тихо преносила језик са колена на колено.

Ове заједнице опстале су релативно издвојене све до после Грчког рата за независност (1821-29), који је довео до омасовљивања образовања и побољшања инфраструктуре.

„Изградња путева и лука омогућила је људима да напусте села", каже Куниа.

„Многи сељани се никад више нису вратили."

Увођење струје у сва цаконска села педесетих година прошлог века и изложеност националним емитерима додатно је повезало становнике са спољним светом.

Многи су се преселили у друге земље у потрази за бољим пословима.

Један од њих је Панос Марнерис, сада наставник цаконике, песник и песмописац који води језички сајт Цаконика.

„Све до 1970. године, кад сам отпутовао за Сједињене Америчке Државе, Тирос и друга села у области у којима сам одрастао говорили су 100 одсто цаконски", каже он.

„Али сваке године кад бих долазио у посету, све више и више људе га није говорило и то ме је забринуло.

„Пут од Астроса до Леонидија изграђен је 1958. године. Двадесет година касније, људи су престали да говор цаконски."

Аутор фотографије, Lucyna Kazimierczak/Getty Images

Потпис испод фотографије,

Предивни обалски град Леонидио је де факто престоница регије Цаконија

Око 5.000 људи и даље је говорило цаконски крајем педесетих, према речима Елени Ману.

Али овај број је наредних деценија додатно опао за више од половине кад је савремени грчки 1976. године постао национални језик а наставници су од споља долазили у Цаконију да га предају.

Уз то, Цаконика је стигматизована као „сељачки језик".

Као последица тога, отац Елени Ману, ком је то био матерњи језик, одбио је да учи ћерку цаконски зато што је то сматрао непотребним и срамотним.

Штавише, његова генерација је умногоме то потиснула код своје деце - што је одлука за којом многи жале данас, будући да је Унеско цаконику навео као „критично угрожени" језик.

Све до деведесетих, цаконика се и даље учила уз грчки у неким локалним школама, али онда је постала чисто опциона.

Данас једва да има преосталих школа у овим остарелим селима зато што у њима живи врло мало деце.

„У мом селу данас живи само 12 деце", каже Куниа.

„Велики је проблем преносити језик даље кад немате млађе генерације."

Иако је дугорочна одрживост цаконике под великим знаком питања, њена некадашња стигма је давно нестала.

„Шездесетих и седамдесетих дошло је до промене у ставу према цаконики као нечему што треба чувати уместо скривати", каже Ману.

„Штавише, много младих Цакона је било бесно на своје родитеље и баке и деде зато што им нису говорили на цаконском.

„Преклињала сам свог оца да га говори мојој деци, али он је то одбио. Сада је овај језик модеран међу млађом генерацијом."

Данас наставници, филолози и политичари посвећено покушавају да оживе овај језик.

У најмању руку указују цаконики поштовање које заслужује као језику краља Леониде уместо језику сељака.

Аутор фотографије, Angela Dansby

Потпис испод фотографије,

Последњих година, Цакони се предано труде да одрже у животу властити језик

Посетиоце у Леонидију дочекују билингвални натписи на цаконском и грчком.

Један поносно објављује: „Наш језик је цаконика. Тражите од људи да вам га говоре."

Цаконика се појављује и у градском цаконском музеју; у Цаконском архиву, клубу наслеђа основаном 1954. године како би се сачувао писани цаконски; и на годишњем фестивалу Мелицац сваког лета.

Овај потоњи нуди цаконску музику, плес, ткање тепиха, камену архитектуру и слатку, локалну варијанту патлиџана.

Реч „лаконски" потиче од Лаконије, чији су становници били познати по вербалној сажетости и језгровитим изразима

„Данас је срамота ако не говорите цаконски", истиче Хараламбос Лисикатос, градоначелник Јужне Кинурије у Леонидију, који је веома поносан на цаконско порекло.

„Мој сан је да га говори већина Цакона."

У историјском погледу, цаконика је била орални језик; према њиховом строгом, једноставном начину живота, Дорци су користили језик само из нужде и ништа нису записивали.

Штавише, реч „лаконски" потиче управо од Лаконије, чији су становници били познати по вербалној сажетости и језгровитом изражавању.

И зато има релативно мало речи на цаконском - процењује се око 8.000 до 10.000, у поређењу са и до пет милиона у савременом грчком.

Потпис испод видеа,

Буњевачки језик постао је четврти званични језик најсевернијег града Србије.

„Због тога не постоји цаконска књижевност", каже Максим Кисилијер, шеф катедре за студије византијског и савременог грчког на државном универзитету у Санкт Петерсбургу, у Русији, ког Цакони славе као једног од њихових најбољих говорника.

„Али постоје изјаве љубави."

„Квалитет односи превагу у односу на квалитет код речи у цаконском", шали се Куниа.

Већи изазов је сачувати писани језик

Мањак вокабулара не представља проблем, зато што цаконика позајмљује речи које не поседује из грчког и чак шачицу њих из француског. Већи изазов је сачувати писани језик.

„Цаконика има веома специфичну фонетику и тешко ју је записати типографски", каже Кисилијер.

Најбољи покушај до данас је тротомни речник који је објавио Кунијин ујак 1986. године.

Сада неколико говорника жели да ажурира и поново га објави онлајн.

Општине Јужне и Северне Кинурије и Цаконски архив морално подржавају ову иницијативу, али немају средстава да је спроведу и дело.

„Оно што се не запише, нестане", каже аутор Сотирис Стениотис, који је почео да сакупља речи за нови речник цаконике.

„У овој ери информација са интернетом, не бисмо смели да изгубимо језик.

„Свако цаконско село треба да има цаконски центар за своје становника и часови цаконике треба да се држе у Спарти и Атини."

Петрис Димитрис, градоначелник Прастоса, намерава да отвори један такав центар у затвореној кафани у његовом скоро напуштеном селу.

Потпис испод видеа,

Она Србе учи албански, а Албанце српски: „Уз језик се приближавамо“

Тренутно само Цаконски архив и неколико других локација нуди часове цаконике уживо.

Ове године је Ковид-19 инспирисао Елени Ману да по први пут понуди часове цаконике онлајн, отворивши велику могућност проширења учења.

Она се нада и да ће покренути регионалну радио емисију која ће ујединити области у којима се говори цаконика.

Дигитална револуција стигла је чак и до прашњавог Цаконског архива, који планира да сачува све своје публикације на цаконском у дигиталном формату.

„Више људи мора да учествује, нарочито младих - стално их молим да се ангажују - да бисмо сачували овај језик", позива Марнерис.

У срцима Цакона, њихов језик ће преживети, али биће то тешка борба.

Савремени, дигитални речници можда ће сачувати последње речи древних Спартанаца, али само ако, према Леонидиним речима, Цакони сами „дођу по њих!".

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk