Олимпијске игре у Токију: Волонтери на такмичењу другачијем од свих до сада

  • Софија Бетиза
  • ББЦ Светски сервис, Токио
Two volunteers pose behind a wall with handwritten messages to cheer on Olympic athletes

Волонтери су кључни за успех догађаја као што су Олимпијске игре. Али на Олимпијским играма у Токију многи од њих нису имали шта да раде, док су другима - упркос томе што су захвални - срушени сви снови.

Акико Шинода је мислила да ће Олимпијске игре за њу бити јединствена прилика у животу.

Била је толико узбуђена што ће постати волонтерка да је провела месеце учећи енглески, баш као и знаковни језик.

„Долазила бих кући са посла у фабрици хране и свако вече учила. Мислила сам да ће ми то помоћи у комуникацији са навијачима", рекла је ова мајка двоје деце.

Али пред сам почетак такмичења, напрасно јој је саопштено да за њеним услугама неће бити потребе.

Одлука Јапана да забрани присуство већине посматрача и уведе ванредно стање током одржавања Олимпијских игара погодило је све волонтере.

„Била сам јако разочарана", рекла је ова 37-годишњакиња.

„Никад раније нисам имала контаката са странцима зато што никад нисам одлазила из Јапана. Ово је био мој сан."

Њена волонтерска униформа јој је већ била стигла. Остаје некоришћена, са све плочицом са њеним именом на њој.

Одбијени волонтери навијају - онлајн

Али Акико је нашла други начин да изрази олимпијски дух - придружила се групи чија је намера била да отпева националну химну сваке земље.

Више од 1.300 волонтера окупило се да се сити испевају на видео снимцима које су постављали на Јутјуб.

„Нема ко да навија за спортисте, тако да сам заиста желела да их бодрим на овај начин", каже Акико.

Она је отпевала химну Антигве и Барбуда - земље за коју никад није ни чула - са седмогодишњом ћерком, док су обе носиле традиционалну јапанску ношњу.

„Делегације тих земаља погледале су видео снимке и рекле нам да су им се много допали. Некако сам се после тога осећала блиска са тим тимовима", каже.

Волонтери у деведесетим

Процес избора волонтера на Олимпијским играма врло је селективан.

За Токио 2020 је стигло више од 200.000 пријава, али позвано је мање од половине волонтера.

У ужи избор је ушао Кацуја Кајо, живахни 79-годишњи пензионер.

„Ово је била сјајна прилика да се човек усаврши", каже он.

„Волим спортове, а до пре неку годину сам трчао маратон."

Он није чак ни најстарији волонтер.

Чак је 139 волонтера било у осамдесетим и неколицина у деведесетим годинама.

Јапан има најстарије становништво на свету, и то је можда разлог.

Ганути али не могу да покажу

Најупечатљивији тренутак за Кацују била је победа јапанског мачевалачког тима над Руским олимпијским комитетом и освајање златне медаље.

„Био сам ганут док сам гледао како наш тим улази у историју", каже он.

„Али није нам било допуштено да правимо буку или навијамо, тако да нисам могао да изразим срећу на тај начин."

Аутор фотографије, Getty Images

Кацуја следи смернице у вези са Ковидом до у танчине, али каже да је било тешко натерати посматраче да их поштују.

„Осећао сам велику нелагоду кад бих видео да новинари покушавају да се пробију у забрањене зоне или кад спортисти навијају и скандирају бодрећу чланове њиховог тима."

Викање је забрањено зато што може да олакша ширење Ковида-19.

Дозвољено је само аплаудирање.

Досада и срушени снови

„Неки од нас осећамо се као да уопште нисмо потребни", каже Накајама Манацу, 31-годишња волонтерка на такмичењима у стоном тенису.

За многе волонтере, стварност ових Олимпијских игара одржаних под ванредним стањем није испунила сва њихова очекивања.

„Радовао сам се што ћу моћи да делим срећу приликом победе и патњу приликом пораза", каже Кацуја.

„Али било је немогуће успоставити заједницу међу нама, волонтерима."

Други проблем је била досада.

Многи волонтери нису добили ништа да раде.

Зато се сваки десети повукао са дужности.

Организатори су изјавили да нису желели додатно да смањују број волонтера да не би разочарали више њих, али је последица била - превише људи и премало посла за све њих.

„Неки волонтери су само стајали пред логоом Олимпијских игара по читав дан", каже Накајама.

„Све што су радили - говорили су људима који праве селфије да се раздвоје."

Она је захвална што је била волонтерка, али њен највећи сан - упознавање кошаркаша - није остварен.

Аутор фотографије, Getty Images

„Било нам је забрањено да разговарамо са спортистима јер би то могло да их декоцентрише", каже она.

„Смели смо да им се обратимо само ако им је била потребна наша помоћ. Нисмо смели да им говоримо: 'свака част' или 'сјајно сте то одиграли'."

Она каже да их је бодрила у себи - али то дефинитивно није исто.

Сматра да није ни чудо што је јавно мњење о одржавању Олимпијских игара толико негативно - и у Јапану и широм света.

„Олимпијске игре би требало да су фестивал мира", каже она. „Али због Ковида, доживљавају се као велико зло."

Додатно извештавање: Еди Дуан

Упознајте српску олимпијску суткињу у Рвању

Потпис испод видеа,

Од Зрењанина до Токија: Упознајте суткињу која дели правду рвачима у Токију

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk