Авганистан и жене: Порађање под талибанима - „Било је ужасно"
- Елејн Јунг и Хафизулах Маруф
- ББЦ Светски сервис
Рабија у наручју држи новорођено дете, свега неколико дана после порођаја у малој болници у покрајини Нангархар на истоку Авганистана.
„Ово ми је треће дете, али искуство је било потпуно другачије. Било је ужасно", каже она.
За свега неколико недеља, одељење породилишта на ком се Рабија породила сведено је на пуке основе.
Није добила средство против болова, лекове нити храну.
Болницом је владала жега на температури вишој од 43 степена Целзијуса - нестало је струје и није било горива за агрегате.
„Знојили смо се као да смо се туширали", каже Рабијина бабица Абида, која је неуморно радила у мраку и помагала при порођају на светлости са мобилног телефона.
„Било је то једно од најгорих искустава које сам доживела на мом послу.
„Било је исувише болно. Али то је наша прича у болници сваког дана и сваке ноћи откако су талибани преузели власт."
Чињеница да је преживела порођај значи да је Рабија била једна од срећница.
Авганистан има једну од највећих стопа смртности мајки и новорођенчади на свету, према подацима Светске здравствене организације (СЗО), са 638 жена које умиру на 10.000 порођаја са бебом која преживи.
Некада давно било је још горе.
Али напредак остварен у неонаталној и нези мајки од инвазије савезника предвођених Америком 2001. године брзо је почео да назадује.
„Тренутно влада велики осећај ванредног стања и очајања.
„Стварно осећам тежину свега тога", каже извршна директорка Популационог фонда Уједињених нација (УНФПА) Наталија Канем.
УНФПА процењује да би, без непосредне подршке женама и девојкама, могло да дође до додатних 51.000 смрти мајки, 4,8 милиона нежељених трудноћа и двоструко више људи који неће имати приступа клиникама за планирање породице између овог тренутка и 2025.
„Установе примарне здравствене неге широм Авганистана пуцају… стопа смртности мајки и деце ће, нажалост, бити у порасту", каже доктор Вахид Маџрух, шеф јавног здравља, једини министар који је остао на положају после пада Кабула.
Он се зарекао да ће се борити за здравље Авганистанаца, али се суочава са немогућом мисијом.
Ова земља без излаза на море постала је одсечена од света.
Кад су стране трупе кренуле да се повлаче, долазак талибана на власт довео је до замрзавања стране помоћи која у великој мери финансира авганистанско здравство.
Западни донатори, међу којима САД и организације попут СЗО, наводе да долази до великих потешкоћа у испоручивању новчане помоћи талибанима и медицинских залиха на аеродром у Кабулу који се налази у хаосу.
Приступ залихама које могу да спасу живот и лековима за репродуктивно здравље жена значајно је онемогућен.
Овај временски тренутак посебно је тежак због ширења корона вируса.
„Нема припреме за могућност четвртог таласа Ковида", каже доктор Маџрух.
На Абидином одељењу у породилишту, замрзавање средстава значи да они не могу да воде чак ни своју амбулантну службу.
Нема новца за гориво.
„Пре само неколико вечери, мајка је била близу да се породи и хитно је тражила амбулантна кола, зато што је била у великим боловима.
„Морали смо да јој кажемо да пронађе такси, али ниједан није био доступан."
„Кад је коначно успела да нађе кола, већ је било прекасно - породила се у ауту и изгубила свест на неколико сати због јаких болова и екстремних врућина.
„Нисмо мислили да ће преживети.
„И беба је била у веома тешком стању, а нисмо имали са чим да им помогнемо", каже Абида.
Срећом, женина новорођена ћерка је преживела.
После три дана опоравка у вишеструко недовољно финансираној болници, жена је пуштена кући.
„Радимо прековремено, и дању и ноћу, да бисмо запушили рупе у систему, али потребна су нам средства", каже докторка Канем из УНФПА-е.
„Чак и пре драматичних догађаја од последњих неколико недеља, авганистанске жене умирале су током порођаја на свака два сата."
УНФПА тражи 29,2 милиона долара, у склопу шире молбе УН-а за 606 милиона долара, да би се намириле потребе авганистанских жена и девојака које спасавају животе.
Она верује да ће, због очајничке потребе за хуманитарном помоћи, бити дозвољен безбедан пролаз транспорту виталне медицинске и здравствене робе и да ће се поставити мобилне здравствене клинике.
УНФПА се брине да ће повећани ризик од бракова са децом додатно повећати стопу смртности.
Све веће сиромаштво, забринутост да девојке неће смети да иду у школу и страхови од присилних бракова између екстремиста и девојака или адолесценткиња, додатно отежавају ситуацију.
„Ако сте млада мајка, ваше шансе за преживљавање моментално опадају", каже докторка Канем.
Нова ограничења талибана за жене додатно нарушавају ионако крхак здравствени систем.
У многим областима Авганистана, жене морају да покривају лица никабом или бурком.
Али још већи разлог за забринутост представљају извештаји да је болницима и клиникама наређено да само женске особље сме да лечи пацијенткиње.
Једна бабица, која жели да остане анонимна, рекла је за ББЦ да су талибани претукли једног лекара зато што је лечио жену док је била сама.
Она каже да, у њеном здравственом центру на истоку земље, „ако жену не може да прегледа докторка, доктор сме да је прегледа само у присуству још две или више особа.
Женама је такође наређено да не напуштају своје домове без „махрама", илити мушког рођака.
„Мој муж је сиромашан човек који ради да би прехранио нашу децу и зашто бих га ја молила да иде у дом здравља са мном", каже Зармина, која је у петом месецу трудноће, у покрајини Нангархар.
Абида каже да захтев за мушку пратњу значи да, чак и у присуству бабице у недовољно финансираној клиници, многе жене попут Зармине не могу да оду на важне прегледе.
Исто тако, многе здравствене раднице не смеју да одлазе на посао.
СЗО је проценио да постоје 4,6 лекара, сестара и бабица на 10.000 Авганистанаца - што је скоро пет пута мање од онога што се сматра „прагом критичне несташице".
Та бројка сада ће вероватно бити још нижа, имајући у виду да су многи здравствени радници престали да раде или су напустили земљу после доласка талибана на власт.
Крајем августа, талибани су од здравствених радница тражили да се врате на посао, али је „потребно време да се поново успостави поверење, да будете сигурни да се не суочавате ни са каквим драстичним проблемима", каже доктор Маџрух.
„Све се променило преко ноћи", каже докторка Набизада, гинеколошкиња у Кабулу која је дала оставку кад су стигли талибани и узалудно чекала 24 часа испред аеродрома, очајнички желећи да побегне.
Њене бивше колегинице су или успеле да побегну из Авганистана или су дале отказ како би остале безбедне у сопственим домовима.
„Моја комшиница је била у 35. недељи трудноће и морала је да уговори термин за царски рез. Али телефон њеног лекара је био угашен.
„Она је страшно напета и забринута, и не осећа да се њена беба помера."
Запослени у јавном здравству нису примили плату последња три месеца.
Абида је једна од њих.
А опет, чак и без плате, она се нада да ће наставити да ради још два месеца.
„Одлучила сам да учиним то за наше пацијенткиње и за наш народ… али без средстава, не само да је ситуација забрињавајућа по нас, већ и по наше пацијенте. Они су веома сиромашни", каже она.
„Авганистанци стално слушају приче о жртвама рата.
„Али врло мало људи говори о томе колико жена и беба умире од смрти повезаних са порођајем а које су могле бити спречене", каже Хедер Бар, помоћница директора одељења за женска права при Хјуман Рајтс Вочу.
Током посете Кабулу у мају, она каже да је једна болница покушала да заштити плате особља смањивши све остале трошкове.
Многе труднице пред порођајем морале су саме да купују залихе.
„Једна жена је потрошила 26 долара на опрему као што су рукавице, стерилна течност и цевчица за катетер на руци.
„Потрошила је последњи новац и била под великим стресом ако јој буде био потребан царски рез, јер би онда морала да купи и скалпел за себе", каже Бар.
Али сада оскудица у лековима и медицинској опреми значи да она може да се купи само на приватним клиникама, што је опција коју многи Авганистанци не могу себи да приуште.
„Виђала сам друге труднице да чекају по читав дан било какав лек на нашој локалној клиници и враћају се кући празних руку", каже Зармина.
„Више бих волела да се породим код куће него у болници, јер тамо нема ни лекова ни услова. Бринем се за здравље своје бебе и властито здравље."
Око 54,5 одсто авганистанског становниоштва живи испод националне границе сиромаштва, према подацима Светске банке. Већина живи у забити.
„Имамо посла са заједницама које имају екстремне потребе и изразито недовољно ресурса на располагању.
„Суочавамо се са катастрофалном здравственом кризом", каже доктор Лоди, који лечи пацијенте у сиромашним и изолованим селима у покрајини Херат на западу земље.
Од доласка талибана на власт, његов тим доживео је драстичан пораст неухрањености, анемије, поремећаја менталног здравља и компликација при порођају.
„Пре него што су талибани дошли на власт, здравствена клиника ми је поставила дијагнозу неухрањености и анемије док сам била трудна", каже Лина (28), која живи у сеоцету у покрајини Херат.
Једном кад су талибани преузели контролу над облашћу, њен муж - чобанин - изгубио је посао.
Са мало новца и у страху од талибана, Лина није ишла поново на клинику све док јој није пукао водењак.
„Мој муж ме је одвео тамо на магарцу.
„Бабица се изборила са мојим компликацијама, и успела сам да се породим, а моја беба је имала ниску телесну тежину по рођењу", каже она.
Лина је сада код куће „у веома лошем стању" и, без прихода, не зна како ће издржавати бебу.
Многи Авганистанци се плаше да се здравствена криза у њиховој земљи приближава тачки без повратка, а неки од најугроженијих људи - труднице, младе мајке и мала деца - носе највећи терет свега тога.
„Ситуација је сваким даном све гора", каже Абида, бабица која сада обавља своје дужности с осећањем безнађа.
„Нико не зна шта ће бити са нама."
Имена саговорника су промењена. Илустрације: Елејн Јунг
"Тренирање кошарке и борба се за женска права могли су да ме коштају живота“
