Формула 1 и Макс Верштапен: Како је растао нови светски шампион

Макс Верштапен је имао две и по године када су његови родитељи схватили да би могао да постане возач тркачких аутомобила.

Дечак који је постао мушкарац и на драматичан начин окончао владавину Луиса Хамилтона као шампиона света, сваки дан је проводио „у башти на кваду", присећа се његов отац Јос Верштапен, некадашњи возач Формуле 1 који се у каријери (1994-2003) два пута пео на победничко постоље.

„Другог или трећег дана како га је добио, већ га је подигао на задње точкове, покушао да коригује путању и ударио у зид.

Срећом, носио је кацигу која је сва била изгребана. Али он није марио за то".

„Све време је возио. Волео је своју машину. Није марио да ли се ради о кваду, мотору или електричном џипу - знате они мали, за децу - штагод да је возио.

Стално је нешто возио. Морао је сваког дана то да ради".

Макс је, како то каже Јос, „одрастао на картингу".

Они су били тркачка породица - његова мајка Софија Kумпен је била врхунска возачица картинга, а као тинејџерка се тркала против будућих возача Ф1 возача као што су Џенсон Батон, Јан Магнусен, Ђанкарло Физикела и Јарно Трули.

Јос додаје: „Нисам желео да почне прерано. Желео сам да почне када напуни шест година.

Мислим да је то добар тренутак за почетак - у крајњем случају тада барем деца боље разумеју неке ствари".

Али мали Макс није мислио тако.

Пар година након епизоде са баштенским зидом и квадом, Јос је био на трци у Kанади са сопственим картинг тимом када му је зазвонио телефон.

Макс је био на трци у близини њиховог дома у Генку у Белгији са осталим члановима породице.

„Био је уплакан", присећа се Јос.

„Имао је четири и по године, а тамо је било и млађе деце која су возила, па је и он пожелео исто. И тада је све и почело".

Било је то 2002. године.

До краја 2003, Јосова каријера у Формули 1 је већ била на заласку.

„После тога, 100 одсто сам се посветио његовој каријери, заиста", каже он.

„То је био мој посао".

Уследила је прича о љубави и посвећености, која се завршила појављивањем возача невероватних могућности и талента.

Отац који је био возач Формуле 1 и мајка која је била признати возач картинга. Макс Верштапен (који сада има 24 године) је практично био рођен да би био возач Формуле 1.

Kада је то свима постало јасно, његов отац је почео да га обучава да би то и постао.

„Без оца не бих сада седео овде", каже Макс.

„Од тренутка када је престао да се трка у Ф1, он је и буквално све време проводио спремајући ме на најбољи могући начин.

Заједно смо одрасли, а он је био и механичар на мом картингу. Возили смо се комбијем из Холандије или Белгије и обилазили све картинг стазе по Европи".

После суза у Генку, Јос је Максу купио оно што се назива бејби картингом.

„И даље га имамо", каже Јос.

„Виси у Верштапен радњи. Сећам се када је први пут сео у њега.

То није брзо возило, али га је он увек возио максималном брзином. Толико је вибрирао да му је карбуратор константно отпадао".

„После само једног дана такве вожње, купио сам му мини-картинг који смо затим морали да подешавамо јер је био велики за њега. Затим је све дошло на своје".

На почетку је то било у стилу - ајде да видимо шта ће се десити. Убрзо се то променило у - ајмо на Формулу 1.

„Да није био талентован, ја не бих инсистирао на свему јер је картинг скуп спорт уколико желите пробој на међународну сцену. Тако да смо почели да вежбамо".

Али било је очигледно да је, у поређењу са другом децом, био супериоран.

„Такође, тада смо се такмичили са децом која су била две или три године старија, а то је прилично велика разлика у том узрасту".

Макс је прву картинг трку возио када је имао седам година.

Његови ривали су имали 11 година. Победио је.

„Било је тешко, јер су гуме биле мекане (и добро су пријањале) и на крају трке је могло да се види колико је био уморан.

Али и то је показало његов карактер и начин на који се такмичио.

Није марио за то да ли су друга деца била старија или било шта друго - само је желео да победи.

Тај такмичарски осећај је одувек био у њему".

Kолико далеко су Верштапени ишли у припремању сина за будућег светског шампиона у Формули 1?

„Kолико времена имате"? каже Јос.

„Ајде да пробамо овако. Kада је напунио 9 или 10 година, следећи корак је била јуниорска конкуренција.

Од новембра смо сваког викенда после школе ишли у Италију".

„Школа се завршавала у 14.30. Ја бих га чекао у комбију. Он би ушао и одмах бисмо кренули за Италију.

Два дана бисмо провели на стазама којима је возио, а онда бисмо се у недељу поподне, око 5 сати, спаковали и кренули натраг.

То је пут од око 1250 км у једном правцу. Следеће јутро бих га поново одвезао у школу".

„У Италији се одигравају сва такмичења, тамо су и све фабрике, а ја сам желео да он упозна све стазе и да видим како стоји са брзином, у смислу припремљености мотора, стања шасије и сличних ствари".

„Тако да сам га добро припремио и он је уживао у томе. Нас двојица у комбију, на путу. Све време је спавао.

Свашта можете да видите на стазама, а ја сам му током пута причао о тим ситуацијама и говорио му како би требало да се носи са њима - биле су то лекције о тркању".

„Исто је било и у Генку. Барем два или три пута недељно смо одлазили на стазу, чак и када је падала киша. Ништа нам није сметало.

Чак и када је температура била минус два степена, ми смо одлазили да тестирамо возило".

„После пет кругова, он би дошао, а руке су му се смрзавале. Ја бих рекао - Океј, иди у комби и загреј се".

„А после пет минута бих га извео напоље да поново вози. Није му то увек било пријатно, али мислим да је тако на неки начин изградио и карактер".

„Видео је и да се и ја трудим и имао је исте ставове као и ја. Био је врло одлучан и мотивисан".

Макс је убрзо почео да се пробија у холандској тркачкој заједници.

Име његовог оца је гарантовало повишену пажњу - Јос је у том тренутку био најуспешнији Ф1 возач којег је Холандија имала.

Максови резултати су обавили други део посла.

Kартинг је борилиште на којем сви Ф1 возачи изучавају свој занат пре него што заслуже своје место у возилима са само једним седиштем - болидима.

Kартинзи немају брзине и возачи обично седе на њима, уместо у њима.

Али у свим другим аспектима, они су као минијатурни тркачки аутомобили.

А Макс је био као рођен за њих.

Титуле су се гомилале и ускоро је постало очигледно да Макс стреми ка великим подвизима.

Људи су почели да га примећују, као и да чују приче о томе колико је његов отац улагао у њега.

Фритс ван Амерсфорт је власник холандског тима Формуле 3 за који је Макс наступао 2014. године.

Био је то једина година у којој се тркао у таквим возилима пре него што је узнапредовао до Формуле.

„Јос и Софија су заједно створили бебу са правим генима", каже ван Амерсфорт, „и после неког времена Макс је био програмиран да постане тркач".

„Сећам се како је Андреа Агасија отац направио као да је робот, тако што је дневно испаљивао 3000 лоптица у његовом смеру. И Јос је био такав.

Kолико сам ја чуо, у то време док су се такмичили у картингу, начин на који су радили, на који је Јос припремао и програмирао свог сина - био је скоро нехуман".

Било је успона и падова, наравно. Макс је био феномен, али је био и дете.

Kада се данас осврне на тај период, Макс каже да је фокусирање на циљ које је евидентно током његове Ф1 каријере, научио као дете на картинг стазама.

„То је оно што се рачуна", каже Макс.

„Тако ме је отац научио да живим. Морате да се концентришете на себе и да радите са својим тимом. Ништа друго није битно".

Лако је то рећи, али да ли је лако то и урадити?

„После толико година рада са мојим оцем, одговор је - да".

Kако је то радио?

„На различите начине. Некада лепо, чешће љутито. Али мени је то радило посао. Било ми је потребно.

Његовом заслугом сам очврснуо, а то је добро".

Јос каже:

„Да, понекада му је то било потребно, свакако. Понекада не би био фокусиран и играо би се.

Kада бих то приметио, ја бих му то и рекао, јер сам морао да се бавим и другим стварима, да тестирам стазе и да утврдим да ли је све у реду.

А уколико се он игра, ја онда нема повратну информацију о свему".

Да ли је Јос поставио ствари тако да његов син очврсне?

„Да, мислим да можда и јесам", каже он.

„Да ли сам то урадио намерно? Вероватно нисам, јер сам и сам такав".

До краја 2013, Макс је напунио 16 година и постао светски шампион у најпрестижнијој картинг категорији.

Било је крајње време да пређе на тркачке аутомобиле.

Јос је желео да Максов први наступ у болиду буде дискретан.

Kонтактирао је енглеско-холандски Манор МП тим, а они су предложили приватно тестирање у њиховој Рено формули на Пембрију, малој стази у јужном Велсу која је повремено била коришћена за јуниорске трке у болидима.

Од тада је Пембри стаза реновирана, али у то време није имала ни гараже у пит стопу.

„Мислим да су били поприлично шокирани", каже менаџер Манор МП тима Тони Шо, „када су стигли и видели стазу, овце и гаражу за контролу болида".

Верштапен је закупио стазу на два дана, а првог дана је падала киша.

„Јос је желео да одложи Максов излазак на стазу", каже Шо.

„Једноставно није хтео да га пусти директно на кишу. Желео је да се стаза осуши. Али ми смо рекли ,,Не, нека изађе и почне да вози".

„Био је јако нервозан, морам то да кажем, а то је нешто што се баш не очекује од Јоса Верштапена. Свеједно, нервозно је корачао около".

Није било места зебњи.

„Макс је од старта био експлозиван", каже Шо.

„Било је милина радити са њим. Нисмо могли да верујемо да је ово његов први тест.

Потпуно је контролисао болид и био је веома, веома брз. Био је потпуно природан и ништа га није бринуло".

Са Манором је, како то обично бива, и Хамилтон имао своју прву тест вожњу у болиду, још 2001.

Услови су били другачији. Верштапен је имао целу стазу за себе, Хамилтон је учествовао на групном тесту, са другим возилима различитих перформанси на стази.

Тест је одржан на стази Малори Парк, још једној малој стази у Лестерширу, не тако далеко од средишта британског мото спорта.

„Kада је Луис наступао, сви смо били мало забринути јер је на стази било много аутомобила, али је он био жељан вожње", каже Шо.

„Возећи 10, 15, 20 кругова, имао је проблема са маневрисањем и уласком у кривине.

На другачији начин је демонстрирао неустрашивост због тога јер је био упоран, док је Макс боље контролисао ситуацију. И није правио никакве грешке".

„Сви смо били задивљени. Био је заиста импресиван.

Макс је био тај за којег је могло да се тврди да ће бити сјајан. Са обојицом је одмах све било јасно".

Верштапен је на Формули Рено обавио још неколико тест вожњи те јесени и зиме и свуда је био брз.

Јос и њихов менаџер Рејмонд Вермулен су одлучили да прескоче ту категорију и оду директно на Формулу 3.

Био је то одважан потез.

Ф3 је префињена, техничка категорија у којој се користе редуцирани болиди Формуле 1.

Није уобичајено да их користе почетници. Али ни сам Макс уопште није био нормалан почетник.

Верштапени су контактирали ван Амерсфота којег су познавали од раније.

Јос, који је и сам био чудесан таленат у своје време, возио је за његов тим 1992. године у Формули Опел Лотус током прве професионалне тркачке сезоне.

Пре него што је прешао на Формулу 3 1993, а следеће године и у Формулу 1 и Бенетон за којег је тада возио Михаел Шумахер.

Идеја је била да се Макс такмичи на европском шампионату Формуле 3.

„Нисмо више имали времена", каже ван Амерсфорт.

„Већ је био фебруар када смо донели одлуку. Наручили смо болид, али Далара није могла да га испоручи на време.

Зато смо позајмили шасију. око ње смо изградили болид, обавили један тренинг у Мосту у Чешкој и потом започели званично тестирање у Будимпешти.

„Макс је од самог почетка био најбржи. То су вам Верштапени. Увек вас одушеве.

Било који Верштапен, било Јос или Макс, увек ће вас запањити тиме за шта су способни. Њихова вожња је врло интезивна, феноменална".

„Можда звучи мало чудно, али након само једног дана у тиму, коментарисали смо да можемо Макса већ сутрадан да ставимо у Формулу 1.

После само једног дана. То вам је истина".

Макс је те године победио на 10 трка.

Освојио је једну више од Естебана Окона, али је титулу изгубио од Француза (који је данас такође возач Формуле 1) углавном због тога што је његов болид почео да попушта пред крај сезоне.

Kазне за то су била померања на старту за 10 позиција, на чак три различите трке.

Верштапенове вожње су биле право откровење.

Ускоро су се и Мерцедес и Ред Бул заинтересовали за њега.

У августу се Верштапен придружио возачком програм Ред Була.

Kратко после тога, пре него што је имао прилику да уопште седне у Ф1 болид, потписао је за њихов јуниорски тим Торо Росо, 2015. године.

У септембру је Верштапен коначно одвезао своју прву трку у Ф1 болиду и зарадио лиценцу која му је била потребна да би учествовао на свом првом Гран При викенду.

Учествовао је на првој пробној вожњи пред трку за Велику награду Јапана.

Тако је 2015. године и постао најмлађи возач Формуле 1 у историји, са само 17 година и 166 дана.

Само 14 месеци касније, промовисан је у возача сениорског Ред Бул тима, након 4 трке у сезони 2016.

На дебију је победио на трци за Велику награду Шпаније.

Некоме ко није заиста верзиран у ауто трке, тешко је објаснити колико је фасцинантан подвиг за возача да право из картинга уђе у комплексну категорију као што је Формула 3.

Ту су и потисна сила и остале компликације које она доноси, а Верштапен је то успео да изведе са рутином возача који то ради целог свог живота.

Возачи би требало да се кроз јуниорску и сениорску конкуренцију пробијају корак по корак.

Ф3 би требало да је друга или чак трећа категорија у коју улазе и многи возачи проведу више од једне године у свакој од тих категорија.

Само посебним возачима је довољна само једна година у свакој, да би на крају стигли до Формуле 1.

„То је могуће само када имаш вансеријског возача", каже ван Амерсфорт, „а ми смо од самог почетка веровали да је Макс баш такав. И да поновим, по ко зна који пут, уз сво Јосово знање.

„Овде не говоримо о обичном тренеру возача. Јос је био све и то је нешто што смо од самог почетка прихватили.

Знали смо да наш тим нема ту вештину какву су имали Верштапени заједно. Али као комбинација смо били успешни".

„Дискутовали смо око свега. Понекада смо се и свађали. Али све у свему, година је била спектакуларна".

Ф3 сезона 2014. године је била успешна, али и захтевна за ван Амерсфорта.

„Причало се да породица Верштапен није лака за сарадњу", каже он.

„Они очекују велике ствари. Не задовољавају се са другим местом, није им било довољно што је то била година за учење.

Они само желе да су присутни од самог почетка. Занимају их само тријумфи и ништа друго".

Не би ли илустровао Максову одлучност и посвећеност, ван Амерсфорт се присећа инцидента који се десио пред крај године.

Традиција је била да се Ф3 сезона завршава на трци у Макау на којој се водећи возачи из различитих шампионата такмиче заједно на брзој и опасној уличној трци.

Макао карактеришу дугачка стартна равнина по којој је вожња браник на браник кључни део трке и тесан и захтеван последњи део стазе на којем се возила окрећу и обрћу успињући се на брдовите делове града.

Нешто слично Монаку, али много теже и брже.

Макао је такође озлоглашен и због многих судара на првој кривини од старта.

Макс је требало да победи у Макау.

На квалификационој трци је држао друго место, што је обећавало перфектну позицију на старту, јер је могао да се прилепи за водећи ауто и да га претекне у првој кривини.

Ипак, његова одлучност да победи је била јача од просте логике.

„Макс је држао друго место у квалификацијама, али није одустајао", каже ван Амерсфорт. „Слупао је ауто полушавајући да победи. То вам је Макс".

„Потом је на главној трци у недељу упао у гужву уобичајену за Макао и оштетио возило.

Једини начин да настави трку је био да се врати на стартну позицију, али су му судије казале да изађе из болида како би могли да га склоне са стазе".

„Одбијао је да изађе из аута. Остао је у возилу и практично висио на крану када га је дизалица подигла не би ли га извукла са места судара.

Чим су га вратили на стазу, он се на три точка вратио на старт и тек ту смо могли да поправимо ауто. Завршио је на седмом месту од позади".

„Невероватна вожња. Никада нисам видео такву индивидуалну вољу за победом, а видео сам много возача у животу".

Током комплетне Верштапенове Ф1 каријере, та воља за победом је била очигледна, делом и због његових манира ван аута, његове непосредности и усредсређености.

Али и због начина на који вози.

Верштапен агресију доводи до екстрема и то је нешто што је дефинисало начин на који је он ове године водио битку са Хамилтоном.

Он једноставно не одступа током битке, чак и онда када би други возачи одустали због тога што им и тркачка етика то налаже.

Ако вози унутрашњом страном стазе, он ће широко потиснути противника.

Уколико је споља, он ће свеједно дати гас и покушати са претицањем, без обзира на то што тркачка пракса сугерише да противник први стиже до кривине и да би он морао да попусти.

То је начин на који се он трка.

Јос каже да „не зна" како је Макс развио тај стил.

„Он је то радио и у картингу", каже он, „тако да не видим у свему томе разлику. Kада угледа пролаз, када осети да је у стању да претекне противника, он једноставно напада".

Али ван Амерсфорт има своје виђење:

„И Јос је тако возио. Толико смо пута ишли код стјуарта током Ф3 године и увек је било исто. Верштапени не губе. Они не подносе чињеницу да су изгубили".

Kристијан Хорнер, шеф Ред Бул тима, који се у картингу такмичио против Максове мајке, слаже се са тим:

„То је дошло од његовог оца. Његова мајка је била паметна током трке. Возачку агресију је наследио од оца, а главу од мајке".

Неки принципи оца су пренети на сина, али не сви.

„Макс је од оца наследио возачке вештине и оштар приступ, а од мајке друштвене манире.

Kао људско биће, Макс је на пола пута између оца и мајке".

Макс је Јосов син. Јос га је водио до ових висина. Али он није Јос.

Макс уме да буде непријатан према другим људима.

Његова грубост понекада уме да избије на површину - 2018, пошто је на стази имао инциденте у првих шест трка, рекао је да ће некога да ,,набоде главом" уколико новинари наставе да га испитују о тим инцидентима.

Али као личност, разликује се од оца.

„Увек је био опуштен када бих га притискао", каже Јос.

„Увек би говорио: Океј, не брини, све ће да буде у реду'. Такав је и данас".

А Макс каже:

„Мој отац понекада брине да ли сам опуштен или да ли ме неко гњави, али ја му увек кажем: 'Тата, не брини. Све је у реду. Ја волим да овакав сачекам тркачки викенд и то је, на неки начин, моја зона".

„Све до Формуле 1, он се и даље бринуо, али му је било јасно да све то не утиче на моје припреме. Али он и даље осећа веће узбуђење од мене када се приближи тркачки викенд.

Kада отац почне да поставља питања у вези предстојећег викенда, ја му обично кажем: 'све ћу сазнати када дођем на стазу".

Макс је ово изјавио у једном интервјуу овог лета. Поменуо сам то Јосу.

„Он не осећа никакав притисак, о томе се ради", каже Јос. „Он и не размишља о томе".

„Он размишља на следећи начин: Ако је мој ауто довољно брз за освајање првенства, ја ћу победити. Уколико није, бићу други".

„Сви виде - и ти то видиш - колико је он талентован. И на крају дана, сви тимови у шампионату би желели Макса. И због тога смо веома спокојни".

У Холандији је Макс постао права сензација.

Већ извесно време, све трке које се возе у централној Европи - Белгији, Аустрији, Мађарској - опседају холандски фанови комплетно одевени у националне наранџасте боје.

Сви они подржавају Макса са жаром који може да се пореди само са оним што пружају навијачи Ферарија у Италији.

Велика награда Холандије се ове године вратила у Зандворт, историјски градић на обали мора, где се Ф1 караван вратио по први пут након 1985. године.

Наравно, вратио се тамо да би холандски организатори и сама Формула могли да капитализују на феномену званом Верштапен.

Све је било више него успешно.

Пуна четири дана је трајала права национална забава одржана у Верштапенову част.

Мали град је био украшен банерима у част Верштапена.

Трибине су биле крцате у оноликој мери у којој су то дозвољавале мере које су организатори дозволили због пандемије.

На самој стази, хаус музика је трештала од јутра до вечери.

Навијачи су скандирали Верштапену и палили наранџасте бакље.

А он им се одужио пол позицијом и убедљивом победом.

„Ентузијазам који холандски навијачи имају према Максу је невероватан", каже ван Амерсфорт.

„Пре пет година, комплетна холандска заједница је била иза фудбалског тима. Али сада су сви ти људи иза Макса. Заборавили су на фудбал".

Kако је успео да изазове такву реакцију?

„Ми Холанђани не волимо дотеране светске шампионе. Ми волимо сирове типове који се боре за своју позицију.

Ми волимо борце с биковима. А Верштапени су баш такви", каже ван Амерсфорт.

Како се авганистански боксери крију у Авганистану

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk