Vode li primirja ka trajnom miru

Razrušene ulice Istočne Gute u Siriji (25. februar 2018. godine) Image copyright Getty Images
Natpis na slici Primirje u sirijskom gradu Istočna Guta donelo je samo privremeno olakšanje civilima

Postizanje dogovora o primirju je vest koja se uvek željno iščekuje sa ratišta širom sveta, ali je gotovo jednako često prate i informacije o kršenju prekida vatre i poništavanju dogovorenog.

Izuzetak nije ni trenutni sukob u Siriji, gde je poslednji poziv na privremeni prekid neprijateljstava u Istočnoj Guti samo jedan u nizu pokušaja da se na taj način reši bar deo krize.

Primirja ima otkad i ratova, a najpoznatiji je "olimpijski mir" - u antičkoj Grčkoj, borbe su se prekidale tokom Olimpijskih igara da bi se sportisti mirno nadmetali.

Borbe se danas prekidaju sa manje sportskog motiva - u prvom planu su pregovori ili rešavanje humanitarnih kriza koje prete da ozbiljno ugroze civile.

„Dogovorena primirja" jugoslovenskih ratova

Natpis na slici Hrvatski vojnici tokom jednog od primirja u ratu u bivšoj Jugoslaviji

Drago Kovačević bio je gradonačelnik Knina tokom rata u Hrvatskoj, 1994 i 1995. godine, sve dok ga hrvatske snage nisu osvojile u vojnoj akciji „Oluja".

On za BBC kaže da su primirja u ratu u Hrvatskoj nosila obeležja čitavog rata, koji smatra dogovorenim i režiranim sukobom.

„Ta primirja su bila strogo kontrolisana. Znalo se šta kome pripada, kada je primirje aktuelno", kaže Kovačević.

Narod se radovao primirju, ali je ubrzo postao iskusan, priseća se i dodaje da su građani ubrzo shvatili da prekidi vatre traju kratko i krše se iz različitih razloga.

„Ljudi nisu savršeni, to je broj jedan. A i imaju neke svoje posebne interese - švercerske, recimo. To se u ratu uzimalo kao legitiman interes", govori Kovačević.

Međutim, dodaje da je „trebalo i ostaviti privid sukoba koji je kontrolisan preko gospodara rata."

Upravo u motivima, Kovačević vidi test izdržljivosti primirja.

„Prehrabro je reći da primirja vode miru. Ona nisu loša, ali ne vode kraju konflikta. Često tu ima skrivenih motiva, nekome odgovara, a nekome ne."

Uloga posrednika u pregovorima o primirju

O primirjima se mnogo više govori posle Prvog svetskog rata i osnivanja Lige naroda, što je donelo i značajniju ulogu posrednika u pregovorima.

Radojko Bogojević bio je ambasador Srbije u Poljskoj kada je počelo zajedničko predsedavanje Srbije i Švajcarske Organizacijom za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS).

Sukobi u Pridnjestrovlju

  • Neprijateljstva od 2. marta do 21. juna 1992. godine
  • Sukob moldavske policije i proruskih pobunjenika iz Pridnjestrovlja
  • „Zamrznuti konflikt" traje već više od 25 godina
  • Pridnjestrovlje proglasilo nezavisnost, koju Moldavija ne priznaje
  • Nijedna članica Ujedinjenih nacija ne priznaje Pridnjestrovlje kao nezavisnu državu
  • Od februara 2011. godine, pod pokroviteljstvom OEBS-a vode se pregovori u formatu „5 + 2", uz učešće Pridnjestrovlja, Moldavije, Ukrajine, Rusije i OEBS-a, kao i Sjedinjenih Država i Evropske unije kao spoljnih posmatrača.

Istovremeno, u moldavskoj oblasti Pridnjestrovlja tinjao je „zamrznuti sukob" moldavskih vlasti i pobunjenika, pa je Bogojević imenovan za specijalnog predstavnika predsedavajućeg OEBS-a za pregovore.

„Ključno je da je mandat pregovarača jasan. Važna je i podrška organizacije koja vas upućuje na teren", objašnjava diplomata.

Na terenu je, ipak, važno poverenje koje se, smatra Bogojević, gradi nepristrasnim stavom. Kada je prvi put otišao u Pridnjestrovlje da se upozna sa akterima pregovora, njihov „predsednik" mu je rekao: „Super, imamo Srbina koji je naš, koji će razumeti našu stranu."

"Ja sam mu rekao: 'Ja sam samo slučajno rođen kao Srbin, a u ovom poslu zastupam interese organizacije koju predstavljam, OEBS'. Razbio sam njihovu iluziju i stekao poverenje", priča Bogojević.

Iskusni diplomata kaže da je važno umeće slušanja sagovornika, ali i postizanje kratkoročnih, realnih ciljeva.

„Ima jedna izreka da su najtrajnija - privremena rešenja. To je malo cinično, ali tako je u diplomatiji", kaže.

U ovom slučaju, "uspeh je bio što smo imali završni dokument, da se pregovori nastave, mirnim putem rešavaju procesi."

„Niko nije stradao, što je jedna od najvažnijih stvari. A i zamrznuti konflikt nije odmrznut - to se podrazumeva uspehom", zaključuje on.

Bogojević kaže da se upravo na osnovu ispunjenih ciljeva koji se postave na početku pregovora, može oceniti uspešnost primirja.

„Bolje pregovarati i hiljadu godina, nego ratovati jedan dan", kaže on.

Šta kaže nauka

Primirja su postala i tema za naučnike, koji pokušavaju da odgonetnu da li ona imaju uticaja na okončanje sukoba.

Image copyright Getty Images
Natpis na slici Izraelski vojnik tokom sukoba sa Libanom, obeleženog brojnim kratkotrajnim primirjima

Direktor Krok instituta za međunarodne studije mira Ašer Kaufman kaže za srpski servis BBC-ja da su dragocena i neuspešna primirja, navodeći kao primer rat u Libanu, koji je trajao od 1975. do 1990. godine.

Libanski rat je „obeležila serija primirja koja su bila, u neku ruku, neuspešna jer je rat trajao 15 godina. Ali, svako propalo primirje vodilo je do sledećih pregovora o primirju", kaže Kaufman.

„Na kraju su se zaraćene strane umorile, prvo dogovorile o primirju, a onda i o mirovnom sporazumu kojim je okončan rat", dodaje on.

Kaufman kaže da sukobe na Bliskom istoku obeležavaju neuspešni pokušaji da se neprijateljstva prekinu. U drugim delovima sveta ima nešto više uspeha, smatra on.

„Postoje privremena primirja koja imaju za cilj da reše neku trenutnu humanitarnu krizu, poput nedavnog u Istočnoj Guti u Siriji", kaže Kaufman.

Takva primirja "služe vrlo specifičnim, lokalnim svrhama poput spuštanje pritiska u nekoj pojedinačnoj krizi."

„Ali ona ne doprinose rešavanju konflikta - jer im to i nije cilj", objašnjava.

I nauka potvrđuje ono što diplomatsko iskustvo govori - primirje uspeva ako sve zaraćene strane imaju interes da razgovaraju o sporazumu.

„Morate dovesti većinu zaraćenih strana, ako ne i sve, za sto za pregovore. Ako nekoga izostavite, taj će biti onaj koji kvari primirje", dodaje Kaufman.

Pojam primirja postoji oduvek, kaže Kaufman, ali je u centar pažnje došao posle Prvog svetskog rata i osnivanja Lige naroda, odnosno Ujedinjenih nacija.

Od tada se od privremenih prekida vatre mnogo se očekuje - često i više nego što se može realno postići.