Farma magaraca: Tamo gde magarci uživaju i isceljuju

Reprodukovanje multimedijskog sadržaja na vašem uređaju nije podržano
Media captionKakav je magareći život u Crnoj Gori

Vlastito ime, zaštita od nasilja, klasična muzika uz ručak i gotovo beskrajni zeleni pašnjaci - teško da bi se iko mogao požaliti na ovakav magareći život.

A baš tako živi tridesetak magaraca na farmi u Martinićima, pokraj crnogorske varošice Danilovgrada.

Darko Saveljić pre tri godine otvorio je farmu sa gotovo neverovatnim ciljem - da sačuva magarca od nestajanja u Crnoj Gori.

„Magarac je životinja koja nije zahtevna u hrani, održavanju.

Jako je otporna, živi duplo duže nego konj, ima kopita prilagođena za hodanje po kamenitom terenu."

Ipak, ni to ovoj vrsti nije pomoglo da pobedi modernizaciju.

Saveljićeva procena je da se dolaskom traktora i motokultivatora, broj magaraca u Crnoj Gori smanjio na oko 150 u celoj državi - a jedna petina je na njegovoj farmi.

Natpis na slici Na Saveljićevom imanju, sve je od recikliranih materijala

Lekovita svojstva

Crnogorski magarac na farmi u Martinićima živi potpuno drugačije nego njegov predak na krševitim planinama.

Niko ne sme da ga jaše, opterećuje teretom, bije ili na njega viče, a njegovo meso se ne koristi za ishranu niti prodaju.

Pase na imanju većem od hektara, sem kad dolaze posete.

Daje mleko visokog kvaliteta, čija je preporučena doza zbog jakih svojstava - jedna čaša dnevno.

Ima ime na koje se odaziva, dobija dodatnu hranu i redovno sluša klasičnu muziku tiho puštenu sa zvučnika.

„Cilj mi je da pokažem ljudima da životinje imaju svoju dušu, da magarac i konj nisu životinje koje treba da se jašu", kaže Saveljić.

Ipak, iz svega toga ima izuzetaka - i to sa dobrim razlogom.

Magarce na farmi mogu da jašu samo deca u invalidskim kolicima. Njima je to prilika da, sedeći na posebnom mestu na leđima životinje, osete mišićne stimulacije poput onih kada bi hodali.

„Posle napornih treninga, dva deteta uspela su da ustanu uz pomoć hodalica", ponosan je vlasnik farme.

Ulaz je besplatan i za mališane sa autizmom - druženje sa životinjama ih opušta i čini ih srećnim.

Natpis na slici Među tridesetak životinja na farmi, samo je jedan odrastao magarac - ostalo su ženke

„Biznis" model

Farma u Martinićima nije poznata samo po magarcima već i po načinu kako se na nju dolazi.

Darko Saveljić kaže da su, zahvaljujući društvenim mrežama, posetioci već unapred saznali za jedinstvenu cenu ulaznice - izraženu u kilogramima.

„To su jedine ulaznice u Crnoj Gori koje se jedu. Šargarepe i jabuke se ne daju meni, nego direktno magarcima."

Farmu na društvenim mrežama prati skoro dvanaest hiljada ljudi. Za tri godine postojanja - obišlo je tri puta više posetilaca od tog broja.

Mnogim ekonomistima od tih cifara „zavrti se u glavi", pa računaju da bi Darko mogao postati milioner.

„Ima tih ekonomista koji množe naših trideset magarica sa po četiri decilitra mleka dnevno, pa sa cenom u evrima.

To je ekonomska, ali ne i životna računica."

Saveljić kaže da magarica daje mleko pola godine, a da prva tri meseca ne sme da se muze da se ne bi kralo mleko mladuncima dok ne počnu da jedu travu ili seno.

"Tek posle toga, može se izmusti do četiri decilitra po magarici. Mi trenutno muzemo samo tri od trideset magarica."

Polovinu toga mleka, farma prodaje, a drugu polovinu poklanja u humanitarne svrhe - za jačanje imuniteta i ozdravljenje dece.

"U našem mleku, ima dve do tri hiljade bakterija po mililitru, a u tetrapaku koji je prokuvan i sterilan imate do pet hiljada bakterija."

Od magarećeg mleka, Saveljić pravi i kreme za kožu u čijem su sastavu polovina eterična ulja i organske materije.

Kako je biti vegetarijanac u Crnoj Gori

Vlasnik farme Darko Saveljić po zanimanju je ornitolog, ali je za njega priroda mnogo više od naučnog posmatranja ptica.

Od trinaeste godine je vegetarijanac. Kaže da mu je u „kulturi mesa", kakva vlada u Crnoj Gori, to stvorilo puno nerazumevanja.

Natpis na slici U održavanju farme, Saveljiću pomažu penzionisani roditelji

A slično je bilo i kada je rešio da se bavi magarcima.

„Kad počnete sa ovakvom pričom, prvo budete budala - smeju vam se, pitaju se gde će on da drži magarce, šta će on s magarcima da radi.

Posle im postane simpatično - posle 30 godina, imamo selo u kome nemamo nijednu domaću životinju, ali imamo magarca koji njače.

A kad vide da tu dolazi mnogo više ljudi nego na komercijalnim mestima, tu počinje zavist."

Saveljić kaže da se na to ne obazire i da ne odustaje.

Svoju farmu naziva i sopstvenom „mentalnom higijenom".

Više o ovoj priči