Hrvatski pustolov za BBC: Kako izgleda stopirati - do Novog Zelanda

Tomica Kristić na putu za Novi Zeland Image copyright Privatna arhiva/Tomica Kristić
Natpis na slici U Australiji je našao i prijatelja - kengura

On je glumio belca na filmskim setovima u Bolivudu, radio na farmi borovnica u Australiji, i bio učitelj engleskog u Vijetnamu.

Do svih ovih mesta došao je tako što bi podigao palac u vazduh na autoputu.

Tomica Kristić je hrvatski moderni pustolov koji se upravo vratio sa putovanja do Novog Zelanda na koje je otišao - autostopom.

Put po 25 zemalja iz Hrvatske, preko Srbije, centralne Azije, pa sve do Okeanije trajao je pune tri godine.

„Uvek sam govorio - sutra ću. I godinama sam ostajao kod kuće.

„Kada sam se konačno odvažio, izabrao sam Novi Zeland ne zato što sam posebno želeo da odem tamo. Odabrao sam ga jer je najdalje. Želeo sam što duže da putujem."

Kako je nekada stopirao po sedam, osam sati dnevno i kako mu je trebalo dva dana da pređe svega 30 kilometara, kako u Omanu ljudi najviše veruju stoperima, ali i da li bogatstvo povezano za srećom govori za BBC na srpskog neposredno nakon puta.

Image copyright Privatna arhiva/Tomica Kristić
Natpis na slici Uskrs je proveo u Laosu
Image copyright Privatna arhiva/Tomica Kristić
Natpis na slici Indonezija - život nije lak, ali ljudi deluju srećno, kaže Tomica

Odakle ideja o stopiranju

Tomičin zaštitni znak je podignut palac.

Ali ne kao znak odobravanja dobre ideje, već kao poziv na putu - stanite i povezite me.

„Nema tu previše logike", odgovara Tomica na pitanje zašto je odlučio da stopira najmanje 40.000 kilometara. Čak 95 odsto puta je prošao autostopom, a ostatak lokalnim prevozima, rikšama i vozovima. Istina, tri puta se vozio i avionom, kada je prešao kraće destinacije.

„To je način putovanja koji je dosta nepredvidiv. Upravo je u tome i lepota."

Nekad bi držao podignut palac svega nekoliko minuta i neko bi mu stao. Nekada bi mu se ruka i ukočila jer je stopirao po sedam - osam sati.

„Dešavalo mi se da ljudi jednostavno nemaju poverenja i ne staju. Prelazio bih 30 kilometara po dva dana. To je bilo jako teško."

Kako je prolazio kroz Aziju, kontinent najrazličitijih kultura i religija, susreo se sa brojnim predrasudama. I mnoge pobedio.

„Najlakše mi je bilo u Omanu, tamo vam svi staju. U 20 dana sam se vozio sa 150 različitih automobila.

„To je bilo toliko lako da sam i u prodavnicu išao stopom iako sam imao samo dva kilometra."

Na Balkanu se ljudi plaše da stopiraju, a i među turistima širom sveta je to stigma. Pogotovo kada se putuje u zemlje koje ne poznajemo.

Njegov savet je - „ako se plašite, nemojte da idete".

„Najbolje je da idete mirne glave na autostop, to je jedini način."

Image copyright Privatna arhiva/Tomica Kristić
Natpis na slici Najlakše mu je bilo da stopira po Omanu, gde mu je svako stajao
Image copyright Privatna arhiva/Tomica Kristić
Natpis na slici Iran - nekada je prevoz bio jako specifičan

Bogati i siromašni - sreća i tuga

Iran mu se, kaže, najviše dopao.

„Persijanci su divni ljudi koji su me primali u kuće i činili sve za mene. U Omanu su bili jako gostoprimljivi. Nepal mi je prirastao srcu."

Indija mu, kaže, „nije sela".

„Ljudi putuju zbog hrane i obilazaka, idu na kratke ture da vide znamenitosti.

„Ja sam najviše gledao ljude. Oni su me činili srećnim i olakšali mi put da ne budem usamljen."

U siromašnim zemljama je život teži finansijski, ali Tomica kaže da mu se često činilo da su „srećniji".

„Najsiromašnija zemlja koju sam video je Istočni Timor. Oni ljudi koji nemaju pravi krov nad glavom, u Nepalu, Indiji ili na Filipinima, čine se opuštenijim nego što su ljudi u Australiji, na Novom Zelandu ili u Maleziji, Emiratima ili Omanu."

Ono što ljude steže u razvijenim zemljama je sistem, dodaje:

„Slično je i u Hrvatskoj."

Image copyright Privatna arhiva/Tomica Kristić
Natpis na slici Istočni Timor - najsiromašnija zemlja koju je posetio
Image copyright Privatna arhiva/Tomica Kristić
Natpis na slici Malezija je jedna od najbogatijih zemalja u Aziji

Tri godine na putu - odakle mu novac

Tomica je na put krenuo sa 1.500 evra u džepu. Taj novac mu je trajao sedam meseci dok nije stigao na Tajland. Prvi posao našao je tu u engleskim kampovima. Iako je bio malo plaćen, znao je da je to jedini način da krene dalje.

Zatim ga je dočekao indijski Holivud - Bolivud.

„Radio sam na setovima i zaradio oko 100 dolara. Znam da deluje čudno, ali to je jako puno novca za Indiju.

„Od toga sam živeo mesec dana u ovoj zemlji."

Najduže je ostao u Vijetnamu gde je bio učitelj engleskog jezika devet meseci, a od tog novca je pokrio ceo ostatak puta.

„Novac je uvek odnekud dolazio jer sam uvek nešto radio."

Poslednji posao mu je bio na farmi borovnica u Australiji gde je proveo mesec dana.

Kada je stigao na Novi Zeland, Tomica je i dalje bio željan avanture i nakon trogodišnjeg puta.

Naredna dva i po meseca pešačio je Novim Zelandom, a spavao pod otvorenim nebom. Prepešačio je oko 1.500 kilometara.

Image copyright Privatna arhiva/Tomica Kristić
Natpis na slici Novi Zeland - konačno. Ali, kad je stigao nastavio je put - peške
Image copyright Privatna arhiva/Tomica Kristić
Natpis na slici Novi Zeland - dva i po meseca je noći proveo napolju

„Kad jednom okušaš slobodu - teško je vratiti se na staro"

Tomica je pre tri godine dao otkaz u Hrvatskoj gde je „radio za drugoga posao koji ne voli".

Ne planira da mu se vrati, već će verovatno napisati knjigu o pustolovinama.

„Jednom kada okušate slobodu, teško je vratiti se na staro. Video sam toliko kultura, običaja, država i granice su mi se proširile."

„Da se opet vratim starom sistemu i životu, izgleda mi nemoguće."

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

Više o ovoj priči