Ćosić, Kusturica, Momo Kapor: Sme li umetnik sa Balkana da se bavi politikom

Knjige Mome Kapora
Natpis na slici Dela Mome Kapora

„U mojoj prvoj biblioteci bilo je oho-ho knjiga Mome Kapora, i sve su bile bar po jedared pročitane, pozajmljivane okolo, ispodvlačene.

„Moja prva biblioteka i ja razišli smo se negde u jesen 1991. Od tada se rodila i raste moja druga, nadam se i poslednja lična biblioteka. U njoj tih knjiga nema."

Ovako je o Momo Kaporu pisao u Vremenu novinar Teofil Pančić 2010. godine, kada je pisac preminuo.

U tekstu pod nazivom „Eh, taj tvoj Momo", Pančić „umesto nekrologa" piše kako je odrastao na Kaporovim romanima. Ali zašto ga je zbog politike godinama kasnije napustio.

„U pitanju je bio In memoriam za Momu Kapora, pa sam bio sentimentalan i popustljiv tada", komentariše danas za BBC na srpskom Teofil Pančić taj miks Kapora kao književnika i političara.

Kapor je čak bio na spisku odbrane Slobodana Miloševića u Hagu, ali i član Međunarodnog odbora za istinu o Radovanu Karadžiću.

„Pre toga napisao sam mnogo kritičkih tekstova o njegovom političkom istupanju."

Vest da je pisac Peter Handke dobio Nobelovu nagradu za književnost izazvala je buru u književnom, ali mnogo više u političkom svetu Balkana. Među nagradama, Handke je već dobio i onu koja upravo nosi ime - Momo Kapor.

„Ako pogledamo pisce iz Srbije, ali i cele bivše Jugoslavije u kontekstu ratova - tu je bilo biografija koje su uprljane. Ali pitanje je da li one prljaju i bibliografije pisaca?", kaže novinar Vremena.

Pančić, ali i drugi pisci i kritičari umetnosti slažu se da - definitivnog odgovora na ovo pitanje nema.

Ali, da su nijanse i crvene linije itekako bitne.

Može li se razdvojiti (politički) lik od dela

Da li je moguće da čitamo knjigu, a ne razmišljamo ko ju je pisao ili da gledamo film, a da ne mislimo na njegovog autora?

„To pitanje je staro koliko i književnost", kaže Pančić.

On tvrdi da jasan odgovor nikada nećemo ni dobiti.

„Zavisi od ugla gledanja onog ko sudi o piscu, ali zavisi i od samog čitaoca."

Kolumnista Vremena daje primer norveškog pisca Knuta Hamsuna, koji je takođe dobio Nobelovu nagradu za književnost, a bio je veliki poštovalac nacizma i lika Adolfa Hitlera.

„Zar bi to značilo da ne treba da čitamo Hamsunovu Glad ili Tana? Mada se zna da su u to vreme njegovi sunarodnici masovno vraćali njegove knjige i odbijali da ih izdaju. Ali, Knut Hamsun nije nestao. Bilo bi orvelovski retuširati prošlost pisca."

Jedino što možemo, smatra Pančić, jeste da „na kraju pokušavamo da sagledamo čoveka sa svih strana".

„Kapor i njegove knjige iz ratnog i posleratnog perioda su za mene krajnje sporne umetničke vrednosti i deluju kao svetonadzor. Ali, da li to poništava šta je ranije pisao - ne."

Za njega je primer spajanja umetnosti i politike i delo reditelja Emira Kusturice, ali kaže da zbog toga nikada ne bi zamrzeo i prestao da gleda Sećaš li se Doli Bel ili Oca na službenom putu.

Image copyright Medija centar
Natpis na slici Emir Kusturica

Muharem Bazdulj, srpski i bosanskohercegovački književnik, prevodilac i novinar za BBC na srpskom kaže da „pisac ima pravo da bude politički aktivan, koliko i svaki drugi građanin bilo koje profesije".

On na temu mešanja politike i umetnosti daje primer iz hrvatske književnosti - Slobodana Novaka.

„On je politički žestoki desničar, međutim, to se ne odražava na kvalitet njegove proze, dok bi suprotan primer bio Ivan Aralica. Primer pisca - političara kod koga je politika negativno uticala na pisanje je za mene kasni Dobrica Ćosić, a suprotan primer - Borislav Pekić", objašnjava Bazdulj.

Bazdulj misli da je „opasno kad pisac određena politička stajališta pamfletski ugrađuje u tekstove koji imaju ambiciju da budu umetnički".

„Tu bih razdvojio pisca koji je eventualno funkcioner neke partije, a to se ne odražava na književnost, od pisca kod koga njegova politička orijentacija čini da počne da piše lošije i jednodimenzionalne knjige", dodaje on.

Da su umetici „kao i svi drugi ljudi" misli i Dejan Ilić, urednik u izdavačkoj kući Fabrika knjiga. Ova kuća se bavi društveno angažovanim izdavaštvom.

„Pisci imaju pravo da budu politični i da se bave politikom. Pitanje je samo koliko njihovo pisanje ima veze sa politikom", kaže Ilić.

On navodi primer Dragoslava Mihajlovića, autora romana Kad su cvetale tikve, koji je bio na Golom otoku.

„Izvanredan pisac, ali se sa njegovim političkim stavovima ni malo ne slažem.

„Problem nastaje kada se autoritet iz polja umetnosti prebacuje na politiku pa se neki pisac, reditelj ili muzičar najavljuje tako, a zapravo se pojavljuje u javnosti zbog političkih stavova.

„To je tipična manipulacija u javnom prostoru", dodaje urednik Fabrike knjiga.

Natpis na slici Dela Dobrice Ćosića su deo lektire u školama, kao što je njegov plan za Kosovo deo srpske političke istorije

„Dug piscu ili sebi samom"

„Da, sve je tu, i dalje. Možda malo iskrzano i precvetalo, s aromom jedne već poodavne epohe, ali ipak", pisao je Teofil Pančić pokušavajući da objasni šta je u Kaporovim delima voleo.

Dodao je da je „tu sve ono zbog čega je Kapora sedamdesetih i osamdesetih voleo onaj bolji deo jedne nestale, ubijene i strvinarski razvučene zemlje".

Tekst koji je napisao „umesto nekrologa" ipak je završio:

„Ali ja ću ipak nastojati da malo-pomalo u moju Drugu biblioteku naselim Folirante, Unu, Adu, Anu, Od sedam do tri i ostale davne stanovnike mog sveta, i to isključivo u njihovim izvornim izdanjima.

„Ne znam je li to sentiment, ili dug, ili šta je? I ako je dug, onda prema kome - piscu ili sebi samom?"


Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

Više o ovoj priči