Variola vera: Šta smo naučili od velike epidemije

Đakovica, 1972. godine Image copyright Getty Images
Natpis na slici Ibrahim Hoti (u sredini) bio je takozvani nulti pacijent epidemije

Te 1972. godine, tadašnja Jugoslavija zauvek je zapamtila šta znači reč - epidemija.

Ibrahim Hoti iz Đakovice na Kosovu sa verskog putovanja početkom te godine doneo je virus velikih boginja - što je potvrđeno tek 14. marta.

Do polovine marta, variola vera je zarazila više od 140 ljudi, pre svega na Kosovu, u Novom Pazaru, Čačku, Beogradu i na severu Crne Gore.

Proglašenje epidemije, ograničavanje kretanja, formiranje karantina, hitna masovna i obavezna vakcinacija ređale su se kao na traci dok je ova gotovo iskorenjena, ali visoko smrtna bolest pretila da ostavi ozbiljan posledice.

Đula Lošonc bio je tada đak završnog razreda srednje Medicinske škole u Subotici.

„Bili smo, takoreći, mobilisani: svi smo bili raspoređeni po objektima gde je vršena vakcinacija građana.

„Vojska i policija su bile angažovane da bi regulisale kretanje jer je bilo zabranjeno kretanje svima koji nisu vakcinisani - na ulazima i izlazima iz gradova su zaustavljana vozila, na perone autobuske i železničke stanice nije se moglo bez potvrde o vakcinaciji", priseća se Lošonc u razgovoru za BBC na srpskom.

Image copyright Getty Images
Natpis na slici Ovako je izgledao pacijent oboleo od velikih boginja

Epidemiolog Zoran Radovanović bio je jedan od onih koji je vodio organizovani odgovor sistema na variolu veru, što je naizgled bezazleno latinsko ime za opasnu pretnju.

„Velike boginje su bolest od koje se mnogo umiralo, od 20 do 30 odsto obolelih, i do tada je odnela najviše života u istoriji civilizacije.

„Variola je bila bolest koju smo očekivali da globalno iskorenimo, a u Evropi je već nije bilo - sem izuzetnih slučajeva."

Bila je to poslednja epidemija tih razmera na teritoriji bivše Jugoslavije iz koje je zdravstveni sistem mogao da izvuče niz pouka.

Život u doba epidemije

Slike života iz 1972. godine umnogome su se razlikovale u zavisnosti od toga koliko su bile blizu žarišta zaraze.

Jelena Mijović imala je sedamnaest godina i živela je u crnogorskom selu Murino u koje je tek stigla kao nevesta, a uz to bila je i trudna.

Murino je nekoliko kilometara udaljeno od Plava, opštine koja je cela stavljena u jednomesečni karantin zbog pojave slučajeva variole vere.

„Nisam nigde iz kuće izlazila - nisam smela, a ko god je kod nas dolazio, pa čak i suprug kad je dolazio s posla, primenjivao je dezinfekciju.

„Narod se pridržavao i poštovao je sve što je rečeno, ljudi su verovali onome što im kažu zvanični organi, čitale su se novine i slušao radio jer je u selu bilo svega par televizora."

Kao i svakoj trudnici, Jeleni je bila potrebna posebna vakcina - u sebi je morala da sadrži gamaglobulin.

Image copyright Getty Images
Natpis na slici Lekari na Kosovu sprovode masovnu vakcinaciju

Ranih tridesetih seća se Milorad Filipović, u to vreme zaposlen na Institutu za virusologiju, vakcine i serume Torlak čiji je glavni zadatak upravo bilo jačanje kapaciteta za vakcinisanje.

„Ta situacija ni najmanje nije promenila moj život - kao momci, zajedno smo se vraćali s posla, normalno živeli i nije bilo panike ni straha.

„Nije bilo nikakve psihoze - nije bilo toliko dostupnih elektronskih medija, pa tako ljudi nisu u svako doba, na svakom mestu mogli da saznaju čak i ako je bilo nekih dramatičnih situacija", kaže Filipović.

Lekcije iz karantina

Jugoslovenska prestonica bila je sedište čak osam karantina u koje su smeštani oboleli, a kojih se svi sećaju kao dobro čuvanih „tvrđava".

Četiri karantina bila su u bolničkim ustanovama, dok su četiri bila smeštena u adaptiranim civilnim objektima - hotelima i motelima.

Radovanović kaže da je velika lekcija naučena jedanaest godina ranije, kada je jedan slučaj velikih boginja zabeležen u Nemačkoj.

Image copyright FoNet/Ognjen Stevanović
Natpis na slici Epidemiolog Zoran Radovanović bio je jedan od vodećih stručnjaka u obuzdavanju epidemije 1972. godine

„Oni su ispraznili jednu školu, u prizemlje su postavili lekare i sestre, na prvi sprat sumnjive pacijente, a obolelog na drugi sprat.

„Mi smo isti taj princip preuzeli u jednom motelu na Avali, ali je komunikacija radio-vezom bila otežana jer je taj objekat bio iza brda."

Iz tog vremena datira i utvrđivanje još jedne važne lekcije o formiranju karantina - zašto kasarne i sportske hale nisu pogodne za ovakve situacije.

„Kasarne imaju velike spavaonice i samo jedan mokri čvor - ako se u spavaonici razboli jedan od desetoro, svi sa sprata moraju da ostanu u karantinu dok poslednji ne ozdravi, a bolest se neprekidno prenosi.

„Mi smo tada smeštali ljude u dvokrevetne sobe, pa je ponekad druga osoba morala da ostaje duže - idealno bi bilo da su smeštani u jednokrevetne."

Šta smo naučili?

Gotovo tačno dva meseca trajala je borba cele države sa virusom, a poslednji preživeli bolesnik je napustio bolnicu 19. maja 1972. godine.

Ibrahim Hoti je preživeo jer je prethodno bio vakcinisan protiv velikih boginja, pa je prošao sa lakšim oblikom bolesti.

Efikasan odgovor države i društva zaustavio je broj mrtvih na 40.

Za Đulu Lošonca, ključno za smanjivanje straha i uspeh u borbi sa epidemijom bila je ozbiljnost u pristupu.

Možda će vas zanimati i ove priče:

„Upečatljiva je bila disciplina - ljudi su strpljivo čekali u redu, dolazi na vakcinaciju svesni ozbiljnosti situacije.

„Mi smo imali zaštitne maske, bili smo sigurni da se vlada situacijom i da tu greške nema: oko nas je sve upućivalo da je sistem veoma uređen jer se jasno znalo ko, kad i gde može biti vakcinisan, kako se prati uspeh vakcine, kome je i kako ograničeno kretanje."

Građani su naučili nešto što je i danas glavno uputstvo za borbu protiv virusa.

„Naučilo se mnogo o higijeni, da se mora voditi računa", kaže Jelena Mijović.

Mnogo su naučili i epidemiolozi, ali i celokupan zdravstveni sistem.

Doktor Radovanović kaže da je tadašnja Jugoslavija u mnogim standardima bila čak i relativno bliža zapadnim standardima nego što je današnja Srbija.

„Tada su ljudi verovali u zdravstveni sistem, verovali su doktorima i autoritetima - i to je bitna razlika.

„Sada ne veruju nikome jer su 30 godina varani i vučeni za nos, pa ne veruju ni doktorima, ni autoritetima, ni zdravstvenim vlastima i, nažalost, ta skepsa često nije neosnovana."

Jedno od glavnih oružja u pobedi nad variolom verom ostaje princip koji je univerzalno primenljiv.

„Ključno je da morate da se držite istine, poštujete građane i ne obmanjujete ih", zaključuje doktor Radovanović.

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

Više o ovoj priči