Džo Bajden

Ovog puta u Ovalnom kabinetu?

Joe Biden

Bila je to zima nezadovoljstva Džoa Bajdena. Nakon razočaravajućeg finiša na unutarstranačkom glasanju u Ajovi u februaru, podrška njegovoj kandidaturi je na preliminarnim izborima u Nju Hempširu nastavila da opada, a njegova predsednička kampanja za 2020. je ozbiljno dovedena u pitanje. 

Prema svim pokazateljima, bio je poražen.

Nade koje je gajio tokom gotovo pola veka javne službe da će se ponovo naći u Beloj Kući ponovo su kopnele, možda i poslednji put.

Tokom predizbornih skupova pred glasanje u Nju Hempširu, Bajden je bio sklon preispitivanju – i povremeno vidno emotivan. Govorio je o smrti svog sina, Boa, 

 „Uvek postoji nada“, kaže. „Uvek postoji nada.“

Joe Biden

Nije to bio tipični predizborni govor – a sudeći po petom mestu na kom je završio u Nju Hempširu, verovatno nije bio ni podsticajan. Međutim, predočio je iskru u duši, emocionalni ožiljak političara koji se suočio sa razornim ličnim, profesionalnim i političkim nedaćama tokom života.

 „Prema sudbini gajim izuzetan obzir“, rekao je Bajden u intervjuu za Nešnal Džurnal (National Journal) davne 1989. „Nikada nisam bio u mogućnosti da planiram život. Svaki put kada je moj lični život bio onakav kakav sam želeo, nešto bi se isprečilo.“

Bajden je bio svedok preranih smrti najbližih. Gradio je platforme za svoje političke ambicije, samo da bi ih gledao kako se raspadaju, a zatim ih je gradio ponovo. Njegove velikim naporom stečene retoričke sposobnosti donele su mu obožavanje masa, dok je zbog sklonosti gafovima često bio predmet ismevanja.

Bajden često kaže da je glavna lekcija koju je naučio od oca bila da čoveka ne procenjuje na osnovu toga koliko je puta bio oboren na zemlju, već koliko brzo je u stanju da ustane. Nakon poraza u Nju Hempširu, njegova kampanja se pregrupisala u južnim državama i preokrenula nešto što je delovalo kao neminovni poraz u ubedljivi marš ka nominaciji Demokratske stranke.

To je bio samo poslednji primer Bajdenovog suočavanja sa izazovima – među kojima su neki bili van njegove kontrole, dok su drugi bili izazvani njegovim greškama i pogrešnim procenama – i nepokolebljivog držanja.

 „Imamo izbora kada patimo poput Džoa,“ kaže bivši senator Nebraske Bob Keri, sa kojim je tokom 1990-ih obavljao funkciju kongresmena. „On je čovek vere. Izabrao je da se ne odustane. Izabrao je da nastavi da obavlja svoj posao, iako to nije morao.“

Ako ništa drugo, Bajden je čovek koji gura dalje. Pet ključnih dana u njegovom životu snažno podupiru tu tvrdnju  – reč je o danima čije se senke protežu na nekoliko decenija. 

Nesreća i gubitak

Biden with his wife Neilia. Biden's daughter Naomi

Džo Bajden je bio u Vašingtonu 18. decembra 1972. kada je telefon zazvonio. Bio je to njegov brat Džimi, zvao je iz Delavera, želeo je da razgovara sa sestrom Valeri.

Dogodio se „manji udes“ u kom je učestvovala i Bajdenova porodica, prenela je Bajdenu sestra. „Nije ništa zabrinjavajuće“, rekla je. „Ali moramo da odemo kući.“

Kasnije tog dana će saznati da su njegova žena Nilija i njihova tek novorođena ćerka Naomi poginule kada je kamion udario kola koja je Nilija vozila. Dvojica sinova, Bo i Hanter, zadobili su teške povrede u toj nesreći.

Porodica je išla da odabere božićnu jelku, dok je Bajden – upravo izabran za senatora – bio odsutan zbog izbora saradnika za svoj kabinet i zaključivanja kupovine nove kuće za porodicu. 

I odjednom, porodica je bila razbijena.

Biden and family

 „Nisam mogao da govorim, samo sam osećao kako teška praznina raste u mojim grudima“, napisao je Bajden u svojim memoarima, „kao da će me usisati crna rupa.“

Razmatrao je mogućnost odustajanja od mesta senatora koje je upravo izborio. Premišljao se da li da postane sveštenik. Često mu se događalo da krene u šetnju po nezgodnim krajevima, tražeći tuču.

 „Nisam uopšte znao da sam u stanju da budem toliko besan“, napisao je. „Osetio sam da se Bog jezivo poigrao sa mnom i bio sam ljut.“

Sve do tog dana, njegov život bio je u uzlaznoj putanji.

Samo mesec dana ranije, tada 29-godišnji demokrata postao je druga najmlađa osoba izabrana za senatora, pobedivši već prekaljenog republikanskog senatora koji je služio u dva mandata, u trci u kojoj mu je malo ko davao šansu za pobedu.

Bio je zlatni dečko Demokratske partije kog su u svakoj prilici blatili Ričard Nikson i republikanci.


Bajdenovo detinjstvo nije proteklo bez poteškoća. Iako je njegov otac bio povremeno uspešan u biznisu, uglavnom pre Bajdenovog rođenja, nakon uspeha su neminovno usledili padovi, i mladi Bajden je veći deo mladosti živeo u proširenoj porodici u skromnoj kući u Skrantonu u državi Pensilvanija.  

„I dan danas proživljavam užas, sramotu i ogromni bes jednako snažno kao tog dana.“

Džo Bajden

„Vrednosti u skladu s kojima je kao mladić bio vaspitan potpredsednik Bajden zasnovane su na crkvi, katoličkom obrazovanju i irsko-američkoj kulturi u kojoj smo odrasli,“ kaže Bob Kejsi, senator iz Pensilvanije čija je porodica tokom nekoliko generacija živela u Skrantonu. 

Najveći izazov sa kojim se suočio u detinjstvu bio je prevazilaženje smetnje u govoru – zamuckivanje – koja ga je dobrano pogodila u srednjoj školi. U svojim memoarima, Bajden se priseća da je učio napamet da čita ne bi li mogao da prati na času, međutim kada je jednom pogrešio, učiteljica ga je ismejala zbog zamuckivanja, nazvala ga je „ba-ba-Bajden“. Zbog toga ju je Bajdenova majka žestoko izvređala, zapretivši joj da će joj „smaći taj šešir s glave“, prema Bajdenovoj priči.  

Drugari s kojima je pohađao srednju školu dali su mu nadimak koji asocira na njegovo zamuckivanje.

 „I dan danas proživljavam užas, sramotu i ogromni bes jednako snažno kao tog dana,“ napisao je on.

Do svršetka srednje škole prevazišao je problem sa mucanjem – zahvaljujući, kako kaže, višemesečnim vežbama opuštanja lica dok je upražnjavao govor pred ogledalom. Međutim, mucanje mu se ponekad vrati, kada je pod pritiskom nalaženja odgovarajućih reči.

 „Mucanje se ne pogoršava sa starenjem, ali trud da se ono zauzda može iziskivati izuzetan fizički i mentalni napor,“ napisao je Džon Hendrikson u članku za magazin Atlantik posvećenom Bajdenovom mucanju. Niko se nije potpuno izlečio od toga, kaže on, prosto se uvek tragalo za drugačijim rešenjima.

Nakon srednje pkole, Bajden je pohađao Univerzitet u Delaveru, a potom pravni fakultet na Univerzitetu u Sirakuzi, delimično da bi bio blizu Nilije, koju je upoznao tokom raspusta na studijama.

Najzad su se venčali, a Bajdenova politička karijera počela je brzo nakon njihovog povratka u Vilmington. Nakratko je stažirao kao advokat u velikoj kancelariji, međutim, nezadovoljan zbog toga što predstavlja bogate i moćne, prebacio se na mesto javnog branioca. Dok je bio na toj poziciji, kandidovao se za mesto u gradskoj skupštini Nju Kasla i – pobedio. To je bila nepovoljna početna pozicija u borbi za mesto u američkom Senatu, međutim nijedan demokrata nije iskazao želju da izazove već čvrsto usidrenog republikanskog predstavnika.    

 „Džo Bajden liči na portrete velikih državnika zabeležene na fotografijama iz njegove mladosti“, bespoštedno ga je hvalio kolumnista lokalnih novina. „Iskričavo plavih očiju sa zubima koji se cakle dok se smeje, zažarenih obraza, dečački vitkog tela.“

Džo Bajden, 1972

Džo Bajden, 1972

Džo Bajden, 1972

U zaključku je, međutim, izneto iznenađujuće tmurno zapažanje: „Imao je držanje – i trijumfalno i tužno – mladog čoveka koji veruje da je svet njegov, i koji zna da ga tek čekaju iskušenja.“ 

Ti izazovi – ništa manje obeshrabrujući od onog sa kojim se suočio tog decembarskog dana – počeće samo nekoliko godina kasnije.

Bajden će najzad prihvatiti senatorsko mesto, a zakletvu za javnu funkciju je dao u delverskoj bolnici gde su se njegovi sinovi oporavljali. Tako je započeo karijeru dugu 44 uzastopne godine u nacionalnoj politici – niz koji će se završiti, kao što je i počeo, preranom smrću njegovog deteta.

U maju 2015. Bo Bajden je umro od raka mozga u 46. godini.

Poput svog oca, Bo je započinjao političku karijeru kao vrhovni tužilac u Delaveru, s perspektivom prelaska na višu poziciju.

 „Imao je moje najbolje osobine, dok su greške i nedostaci temeljno odstranjeni,“ napisao je 2017. Bajden o Bou u svojoj knjizi, u odeljku o njegovoj bolesti. 

On do detalja piše o tome kako je bio veoma blizu proglašenja kandidature za predsedničku trku 2015, ali da je činjenica da mu je sin preminuo malo pre toga – svestan da bi kampanja bila iscrpljujuća za porodicu – nagnala da odustane. 

 „Shvatio sam da nisam u stanju da prikupim emotivnu snagu, i znao sam iz prethodnog iskustva da je bol zbog gubitka proces koji ne priznaje nikakav raspored i vremenski rok,“ napisao je.

Životni put ispunjen gubicima je nešto sa čim je Bajden naučio da živi i da se suočava, poput njegovog mucanja – dela njegove ličnosti sa koji je uspeo da nadogradi. 

 „Verujem da saosećanje oblikuje iskustvo, međutim, ili se rodite s tim ili to nemate,“ kaže senator Kejsi. „Kad je reč o Bajdenu, to je urođena osobina s tim što ju je on takođe i stekao usled ličnih tragedija koje su ga nagnale da se lično suoči sa gubitkom, tragedijom i bolom koje većina ljudi ne može u potpunosti da razume.“

Bajden sa sinom Boom, Kamp Viktori, Bagdad, 2009.

Bajden sa sinom Boom, Kamp Viktori, Bagdad, 2009.

Bajden sa sinom Boom, Kamp Viktori, Bagdad, 2009.

Podrivene ambicije vezane za Belu kuću

Biden with his wife Jill

Dana 23. septembra 1987, Džo Bajden pojavio se pred grupom novinara i objavio da odustaje od predsedničke kandidature, koju je najavio tri meseca pre toga.

„Besan sam na sebe što sam u ovom položaju, zašto sam se doveo u situaciju da moram da donesem ovu odluku“, rekao je. „A još više me onespokojavaju okolnosti politike koje čine da je američkom narodu teško da proceni ko je Džo Bajden u celosti, a ne da se samo razmatraju moje pogrešne izjave.“  

Bio je to sraman kraj Bajdenovog prvog pokušaja da dođe do Bele kuće, pošto su mu kampanju obeležile optužbe za plagijat i neiskrenost. Ovo je bila gorka pilula čoveku je umeo da kaže da nudi „reč Bajdena“, kao gvozdenu garanciju poštenja i pouzdanosti.

“To me je izjedalo. To je suština onoga što sam mislio da je moje biće, onoga što znam da ja zapravo jesam."

Džo Bajden

Prvi udarac stigao je tokom debate u Ajovi, gde je Bajden u završetku svog govora citrao, bukvalno od reči do reči, deo govora lidera britanskih laburista Nila Kinoka o odrastanju u radničkoj porodici. Iako je često citirao taj govor, navodeći autora, ovog puta to nije uradio, a to je primetio jedan od zaposlenih u kampanji drugog kandidata Demokratske stranke.

Optužba da je plagirao rad na Pravnom fakultetu takođe se ponovo pojavila u javnosti. Objasnio je da nije ispravno citirao autora, ali u kombinaciji sa nenavođenjem Kinoka u svom govoru, mnogi nisu mogli da promene mišljenje da kod Bajdena postoji i neka suština skrivena ispod forme.

„Tada sam izašao iz izborne trke, a svi su sumnjali u moj integritet“, Bajden će kasnije reći biografu Džulsu Vitkoveru. „To me je izjedalo. To je suština onoga što sam mislio da je moje biće, onoga što znam da ja zapravo jesam.“

Tokom prvih 14 godina u Vašingtonu, Bajden je obnovio svoj privatni život nakon smrti žene i ćerke. Trudio se da dvojici sinova pruži makar privid normalnog života, svakoga dana je prelazio put od njihovog doma u Delaveru do Vašingtona. Na kraju se ponovo oženio, učiteljicom po imenu Džil Džejkobs, sa kojom ima ćerku Ešli. Postao je član Odbora senata za pravosuđe i sve više se pojavljivao u medijima.

Biden with his wife Jill

Nakon što je bez prevelikih ambicija ušao u trku 1984, zasukao je rukave četiri godine kasnije, u kampanji koja je žestoko polagala na kenedijevsku temu smene generacija.

 „Moramo razbuktati vatru idealizma u našem društvu, jer neobuzdani cinizam i ravnodušnost prete da potpuno uruše Ameriku kao obećanu zemlju,“ rekao je na početku kampanje. „Odsudni zahtev za moju generaciji nije ‘Sad je red na nas‘, već ‘Kucnuo je čas da zasučemo rukave i iskoristimo šansu‘“.

Povike zbog plagijarizma presudno su uticale na njegov neuspeh.

Ispalo je, međutim, da je odluka na neki način bila blagoslov, pošto će će par meseci kasnije – veče unutarstranačkih izbora  u Ajovi – srušiti u hotelskoj sobi u Ročesteru (Njujork) zbog cerebralne aneurizme. Narednih šest meseci je proveo u bolnici. Doktori su jedno vreme strahovali da će aneurizma ostaviti trajne posledice na njegovom mozgu.

Joe Biden and Barack Obama at the presidential debate, 2007

Obećao je da će se kandidovati 2008. pod svojim uslovima, pošto je zaključio da je njegova kampanja iz 1987. bila prepuna retoričkih ukrasa i savetnika za imidž. Kao da je pokušavao da ispravi omaške od pre 20 godina. 

 „Svako ko poznaje moj život zna da sam častan čovek“, rekao je na skupu u Ajovi u junu. „I zbog toga se nisam plašio povratka.“

Rezultat je bio isti – poraz. I već na samom početku je bilo jasno da je Bajdena izneverio njegov jezik.  

Bajden je dan uoči formalne najave svoje kandidature rekao novinaru Njujork observera (New York Observer) da je jedan od njegovih protivkandidata, Barak Obama „prvi mejnstrim Afroamerikanac, staložen i inteligentan i uredan i naočit tip.“

Ubrzo je bio prinuđen da objašnjava kako nije želeo da omalovaži prethodne crne predsedsedničke kandidate ili potceni samog Obamu.

Često su mu to spočitavali kao još jedan u nizu primera njegove sklonosti gafovima – neumesne opaske koje nanose sramotu ili izopačuju početnu poruku – koja će tokom čitave karijere podrivati njegove državničke ambicije.  

Iako je na kraju uspeo da usmeri kampanju u pravom smeru, nikada nije ušao u uži krug. Trka kod demokrata na kraju je dovela do oštre borbe između Obame i Hilari Klinton.  

Jaz između rase i pola

Anita Hill

Američka javnost je bila prikovana uz televizor 11. oktobra 1991. kada je Anita Hil, tada profesorka na univerzitetu u Oklahomi svedočila pred Odborom senata za pravosuđe, na čijem čelu je bio Džo Bajden, da ju je Klarens Tomas, kandidat za mesto sudiju u Vrhovnom sudu, seksualno uznemiravao u nekoliko navrata u vreme kada su zajedno radili za Reganovu administraciju.

Ona ga je optužila da joj je neprestano upućivao „ružne“, „neumesne“, „vulgarne“ komentare, stvarajući atmosferu u kojoj je bilo nemoguće raditi.

Tomas je u svom svedočenju optužio kritičare da sprovode „medijski linč nad arogantnim crncima“ – aludirajući na termin koji, istorijski gledano, ima rasističke konotacije.

 „Ovo će vam se desiti ukoliko se ne podredite starom poretku“, kaže on. „Odbor Senata će vas linčovati, uništiti, napraviće od vas karikaturu umesto da vas obese o drvo. “

Bajden je, kao predsedavajući, bio na čelu spektakla – trudio se da, kako je rekao, obema stranama na pravičan način obezbedi prostor za iznošenje stavova.

Odbor se već izjasnio o Tomasovoj kandidaturi, ali je Bajden onda uputio pritužbu zbog Tomasovih ideoloških uverenja. Međutim, situacija se preokrenula. Odbor je ponovo otvorio raspravu o Tomasovim moralnim obzirima – naročito povodom dva različita i konfliktna tumačenja onoga što se dogodilo deset godina ranije.    

Bajden je bio svestan da on i njegove kolege senatori – svi su bili beli muškarci – mogu biti izloženi optužbama za rasizam usmeren protiv tek drugog crnog kandidata za mesto u Vrhovnom sudu, kao i optužbama za seksizam ukoliko Hilovoj ne omoguće da u potpunosti iskaže svoje stavove.

 „Demokrate su se smrtno uplašile, nisu želeli da izgleda kao da su se udružili protiv crnog kandidata za mesto u Vrhovnom sudu, u to nema sumnje,“ kaže Džil Ejbramson, novinarka koja je pratila raspravu za Volstrit džurnal (Wall Street Journal) i koautorka knjige Strange Justice o tom slučaju.

Umesto da budu pravični, kaže Ejbramson, Bajden i demokrate su dozvolili sebi da ih „patetično nadigra“ republikanska manjina, zbog čega su mnoge simpatizeri liberalnog usmerenja osetili da su izigrani. 

 „Kao demokratama, najviše im je stalo do toga da igraju po pravilima,“ kaže ona. „Ali to nije bilo igranje po pravilima, već dva dana rasprave tokom kojih su republikanci osuli žestoku paljbu po Aniti Hil nazvavši je ludom ženom ili erotomanijakom.“

Tokom rasprave, Bajden se trudio da nađe ravnotežu kad je reč o rasi i polu, bio je to izazov sa kojim se  suočavao tokom čitave karijere, sa različitim učinkom.

Anita Hill and Clarence Thomas

Kada se prvi put kandidovao za mesto senatora, predstavio je sebe kao zastupnika pokreta koji su se borili za građanska prava. 

Prisećao se da je, kao tinejdžer, kada je bio volonter na bazenu u kraju u kome su većini činili crnci u Vilmingtonu, bio svedok nepravednog tretmana kome su često bile izložene manjine.

 „Kako ja to vidim, svakoga dana crni ljudi dobijaju indirektne i direktne poruke da ne pripadaju u potpunosti ovde,“ zabeležio je Bajden u memoarima.

Međutim, jedan od prvih Bajdenovih političkih poteza koji je šire odjeknuo nakon njegovog ulaska u Senat bila je podrška prosegregacijskim južnjacima nasuprot praksi koju je ustanovio sud da se, u sklopu rešavanja problema rasne segregacije, đacima omogući prevoz do škola koje se nalaze u drugim krajevima. 

“ Ne prihvatam stav popularan 1960-ih, koji glasi: ‚Tlačili smo crnog čoveka 300 godina i sada je beli čovek u ogromnoj prednosti u trci za svim onim što naše društvo nudi.‘“
Džo Bajden

Zbog tog stava će često biti napadan tokom trke za predsedničku kandidaturu 2020. iz redova Demokratske partije. 

 „Bajden je u jednom trenutku za problem razvoženja dece rekao da je ‚domaći Vijetnam‘,“ kaže Džejson Sokol, profestor istorije na Univerzitetu „Nju Hempšir“. „Hteo je da kaže da taj problem pravi kulturološki razdor u zemlji. Zbog toga se suzdržao od zauzimanja čvrstog stava protiv integracije u tom trenutku. Shvatio je da to, politički gledano, ne bi bilo pametno.“

S jedne strane, borio se protiv predstavnika sudske i izvršne vlasti jer je smatrao da su nedovoljno  posvećeni ljudskim pravima, s druge strane, smatrao je da vlada treba preventivno da deluje u sprečavanju diskriminacije sada i ovde, a ne da popravlja nepravde iz prošlosti.    

 „Ne prihvatam stav popularan 1960-ih, koji glasi: ‚Tlačili smo crnog čoveka 300 godina i sada je beli čovek u ogromnoj prednosti u trci za svim onim što naše društvo nudi.‘,“ rekao je u jednom intervjuu iz 1975. „Kako bi došlo do izjednačenja, morali bismo sada da dozvolimo crnom čoveku da napravi prednost ili da čak zadržimo belog čoveka, što bi dovelo do poravnjanja. Ne verujem u to.“

Zbog stavova o kriminalu i sprovođenju zakona često su ga optuživali da podržava politiku – kreiranu radi suzbijanja nasilnog kriminala i prekršaja vezanih za narkotike 1980-ih i 1990-ih – koja je neproporcionalno pogađa manjinske etničke grupe.

Sokol says Biden has spent his career inhabiting a “very conflicted, messy middle ground” on racial issues, where he weighed in angering some of his white constituents against ”honouring claims for racial justice”.

Kad je reč o rasnom problemu, Sokol kaže da je Bajden proveo svoju karijeru nastanjujući „veoma konfliktan, haotični međuprostor“ gde je stalno bio na klackalici između toga da razbesni deo belih glasača ili „podrži zahteve manjina da ostvare pravdu“.

Godine 1988. Bajden je zdušno podržao Dekret protiv zloupotrebe narkotika, odnosno oštrije propisane kazne za narkotike poput krek-kokaina koji su češće koristili pripadnici grupa etničkih manjina.

Bio je tvorac Krivičnog zakona iz 1994. koji je povećao minimum propisanih kazni i značajno uvećao federalne budžete za policijske stanice i zatvore – pritisak koji je, prema nekim tumačenjima, značajno doprineo da Amerika ima jednu od najbrojnijih populacija utamničenih osoba na svetu.

Prema Bobu Keriju, jednom od 95 senatora koji su glasali za taj zakon, devedesetih bi vaša politička karijera bila u opasnosti ukoliko bi vam prikačili etiketu „mekan prema kriminalu“.

 „Nisam mogao znati da će postati toliko problematičan,“ kaže on. „Problem sa tim Krivičnim zakonom je u tome što je dao rezultate – stopa kriminala je opala. Veći problem je bio što smo predugo tolerisali rasističke stavove policijskih snaga.“

Jedan od najcenjenijih Bajdenovih dostignuća kad je reč o zakonodavstvu – Zakon protiv nasilja na ženama – nadovezuje se na Krivični zakon iz 1994.

 „Strgli smo flaster sa sramotne tajne i javnosti pokazali ružnu istinu o nasilju u kući,“ rekao je Bajden portalu Hafington post (Huffington Post) 2019.

Dok je Bajden svoje napore u oblasti zakonodavstva prikazivao kao dokaz podrške pravima žena, njegovo ophođenje dovelo je do najoštrijih napada.

Joe Biden, 1993

Neposredno pre formalnog početka njegove predsedničke kampanje 2020, Bajdena je nekoliko žena optužilo za neželjeni fizički kontakt.

 „Nikada pre toga nisam doživela nešto tako očigledno nedolično i uznemirujuće,“ opisala je Lusi Flores, članica Demokratske stranke iz Nevade, susret sa Bajdenom koji se dogodio 2014. „Potpredsednik Amerike me je upravo dodirnuo na prisan način dozvoljen samo bliskim prijateljima, porodici ili partnerima u vezi – i osetila sam da ne mogu ništa da uradim u vezi s tim.“

Iako nije priznao da se nedolično ponašao, Bajden je objavio video-poruku u kojoj je rekao da će u budućnosti biti mnogo „obazriviji i uviđavniji“ kad je reč o ponašanju zbog kog ženama može biti neprijatno.

Lusi Flores i Džo Bajden, Las Vegas, 2014.

Lusi Flores i Džo Bajden, Las Vegas, 2014.

Lusi Flores i Džo Bajden, Las Vegas, 2014.

U martu je Tara Rid, jedna od žena koje su optužile Bajdena za neprilično ponašanje, ranijim optužbama pridodala i optužbu za seksualno napastvovanje, tvrdeći da ju je tadašnji senator napao u praznom hodniku kada je radila u njegovom kabinetu 1993. godine. Njene poznanice su rekle da im je ona nakon događaja ispričala šta se dogodilo.

Dva meseca kasnije, Bajden je direktno odgovorio na optužbu, ukazujući na svoju podršku Zakonu protiv nasilja nad ženama.

 „Svestan sam svoje odgovornosti kao glasa, branitelja i lidera kulturne promene koja je počela ali je još daleko od završetka“, rekao je. „Zbog toga želim da odgovorim na optužbe bivše saradnice da sam se neprimereno poneo pre 27 godina. To nije istina.“

Rid je pozvala Bajdena da se povuče iz trke. Novinari su ispitali navode, objavljena je i reportaža u Njujork tajmsu, i otkrili nedoslednosti u verziji koju je ispričala Rid. Epizoda je, međutim, pokrenula neprijatne teme u taboru demokrata, naročito među ženama koje su podržale Verujmo ženama (Believe Women), glasnu frakciju pokreta #MeToo.   

Taj slučaj je nametnuo poređenje sa sumnjama i klevetama upućenim Aniti Hil nekoliko decenija ranije.

Bajden je u skorije vreme – naročito pošto je zahvaljujući delovanju pokreta Me Too skrenuta pažnja na seksualno uznemiravanje i napastvovanje – izrazio žaljenje zbog načina na koji se poneo u slučaju Hil. 

 „Do dan-danas žalim što joj nisam omogućio da iznese svoje stavove i osećanja onako kako je zaslužila s obzirom na to da nam se obratila i time pokazala veliku hrabrost,“ rekao je Bajden tokom govora u martu 2019. godine. Kasnije, Bajden je Hil pozvao telefonom i direktno joj se izvinio.

Međutim, ona kaže da to nije dovoljno.

 „On mora da se izvini i drugim ženama i američkoj javnosti zbog toga što sada znamo koliko snažno je taj prizor razočarao Amerikance u ovoj zemlji,“ izjavila je ona za Njujork tajms. „Mnogi muškarci i žene su u potpunosti izgubili poverenje u našu vladu kad je reč o rešavanju problema seksualnog nasilja.“

Od golubice do jastreba i nazad

Joe Biden

Bio je to deja vu za Džoa Bajdena. Jedanaestog oktobra 2002. predsedavajući Odbora za spoljnu politiku Senata ponovo je odlučivao da li da odobri republikanskom predsedniku da uđe u rat sa Irakom.

Jedanaest godina ranije, uoči Zalivskog rata, Bajden je uskratio podršku predsedniku Džordžu H. V.  Bušu za upotrebu sile protiv vojske Sadama Huseina.

„Pre nego što zamolimo Amerikance da daju život za oslobađanje Kuvajta, hteo bih da budem siguran da smo iscrpli sve druge mogućnosti“, rekao je on na sednici Odbora za spoljnu politiku. „Do sada nismo.“

Uprkos Bajdenovom upozorenju da može biti na desetine hiljada američkih žrtava, rezolucija je usvojena (52 glasova za, 47 protiv) i Zalivski rat se brzo završio, uz minimalne gubitke Amerikanaca.

Predsednik Džordž Buš sa marincima u Saudijskoj Arabiji 1990.

Predsednik Džordž Buš sa marincima u Saudijskoj Arabiji 1990.

Predsednik Džordž Buš sa marincima u Saudijskoj Arabiji 1990.

Bajdena su, zajedno sa drugim demokratama koji su se protivili ratu, često nazivali „golubicom“ sa blagim stavovima o nacionalnoj odbrani. Robert Gejts, sekretar odbrane u vreme vladavine Džordža V. Buša, u odeljku o ovim napadima u svojim memoarima iz 2014. piše da je Bajden „pogrešio u vezi sa skoro svakim velikim pitanjem spoljne politike i nacionalne bezbednosti u poslednje četiri decenije“.

Naveo je Bajdenovu podršku povlačenju američke vojske iz Južnog Vijetnama, protivljenje programu razvoja naoružanja u okviru sistema odbrane Ronalda Regana i sudbonosno glasanje protiv Rezolucije o Zalivskom ratu, između ostalog.


Godinama nakon tog glasanja, Bajden je, kad je reč o spoljnoj politici, češće podržavao rat, između ostalog mešanje Amerike u građanske ratove na Balkanu, bombardovanje Iraka i invaziju na Avganistan. Kada se pokazalo da predsednik Džordž V. Buš želi da započne novi rat sa Irakom zbog toga što je, navodno, ta zemlja posedovala oružje za masovno uništenje, Bajden je bio glasni pobornik.

„Ne verujem da srljamo u rat“, rekao je. „Verujem da je to marš ka miru i bezbednosti.“

Bio je jedan od 77 senatora koji su glasali za Drugu rezoluciju o ratu u Iraku, pridruživši se brojnim drugim demokratama sa predsedničkim ambicijama, među kojima su Džon Keri i Hilari Klinton.

 „Računica je bila krajnje jednostavna“, kaže Mark Vajsbrot, reditelj dokumentarnog filma o Bajdenovoj podršci ratu u Iraku. „Ako ste bili protiv rata, a ispostavi se da je on bio ‚uspešan‘, rizikujete da izgubite neopredeljene glasače, toga su svi bili svesni. Ali ako ste glasali za rat, a ispostavi se da je poduhvat doživeo fijasko, niste mnogo izgubili jer vam uvek ostaje vaša baza.“

Kako se rat razvukao, Bajdenova podrška je postala politički teret – ovaj put za demokratske glasače koji su američku okupaciju sve više doživljavali kao zaglibljivanje u močvaru. Nakon što je prvobitno branio svoj glas, Bajden je počeo da se povlači.

Ovom epizodom se bavi u svojim memoarima iz 2007. godine, u poglavlju o ratu u Iraku pod naslovom „Moja greška“. Kada piše o članovima Bušove administracije koji su se zalagali za rat, kaže: „Skroz sam potcenio njihovo nepoštenje i nesposobnost“.

Toppling statue of Saddam Hussein in Baghdad, Iraq, 2003

I dok je u godinama nakon glasanja o Zalivskom ratu pokušao da ispravi grešku pomeranjem stavova udesno, posle rata u Iraku je otišao ulevo. Protivio se povećanju broju američkih trupa u Iraku, pozivajući na povlačenje SAD-a i držanju po strani.

Kao potpredsednik se protivio povećanju američkih snaga u Avganistanu i protivio se napadu na Osamu bin Ladena. Ubrzo nakon što je najavio predsedničku kandidaturu za 2020, Bajden se zalagao za okončanje podrške SAD-a Saudijskoj Arabiji u građanskom ratu u Jemenu.

Tokom Obaminog predsednikovanja, Bajden je imao aktivnu ulogu u ostvarivanju spoljnopolitičkih ciljeva. Senator Kejsi se seća susreta s potpredsednikom tokom posete Iraku, kada su razgovarali o njegovim naporima da sarađuje s liderima različitih vladajućih frakcija.

 „Slušajući ga kako opisuje te susrete, zaključio sam da je naučio mnogo o tim ljudima kao ličnostima“, kaže Kejsi. „Bila je to zaista dragocena lekcija iz diplomatije. Ne da se samo upozna suština izveštaja o određenoj zemlji ili određenom spoljnopolitičkom pitanju, već da se doslovno moraju upoznati pojedinci.”

Bajden je, između ostalog, bio odgovoran za pritisak na Kongres da podrži nuklearne pregovore s Iranom, organizovanje međunarodne podrške Pariskom klimatskom sporazumu, predstavljanje američkih interesa u Kini i podsticanje demokratskih reformi u Ukrajini.

Poslednje dve teme – Kina i Ukrajina – postale su municija u rukama Donalda Trampa i republikanaca, koji su kritikovali Bajdena zbog prevelike bliskosti sa Kinom, pokušavajući takođe da naprave aferu od Bajdenovih poseta Ukrajini. One su, prema njima, imale za cilj da zaštite Bajdenobog sina Hantera koji je razvijao biznis u toj državi. Hanter je prošle godine tvrdio da nije učinio „ništa loše“, ali je priznao da je „loše procenio“, dajući povod za političke napade na svog oca.

Pitanje Bajdenove podrške ratu u Iraku ponovo je otvoreno u kampanji za preliminarne izbore 2020, ali skoro dve decenije kasnije ono je gotovo u potpunosti izgubilo na važnosti.

Novi juriš na Belu Kuću

Joe Biden and Barack Obama

Na kraju Bajdenove predsedničke trke 2008, delovalo je kao da će se senator vratiti u Vašington i završiti karijeru u Kongresu ili, možda, kao zvaničnik demokratske vlasti. Međutim, Barak Obama ga je 23. avgusta odabrao za mesto svog potpredsedničkog kandidata.   

Mnogi su bili iznenađeni. Delaver, Bajdenova matična država, nije bio izborno bojno polje. Proveo je više od tri decenije u Vašingtonu, zbog čega nije bio autsajder koji se uklapa u poruku o promeni koju je Obama potencirao.

 „Imali ste utisak da se oni veoma, veoma razlikuju“, kaže Kejt Anderson Brauer, novinarka i autorka knjige o potpredsedniku. „Obama obazrivo i pažljivo bira reči, dok Bajden stalno pravi gafove. Kada je prihvatao mesto potpredsednika, jedini njegov uslov koji je saopštio Obami bio je da se neće promeniti svoj imidž. Rekao je: ‚Takav sam, kakav sam.‘“

Bil Ričardson – bivši guverner Novog Meksika, kandidat za predsednika 2008. i jedan od kandidata koji su ušli u uži krug na Obaminoj listi za mesto potpredsednika – smatra da su se Obama i Bajden zbližili tokom trke na preliminarnim izborima u Demokratskoj stranci.  

 „Tokom debata sam osetio da se međusobno uvažavaju“, kaže on. „Obami je bio potreban iskusan čovek u oblasti spoljne politike, ali takođe sam siguran da su jedan drugog cenili.“

Nekoliko sati nakon što je objavio ko će biti njegov kandidat za potpredsednika, Obama je izašao na binu u Springfildu (Ilinois) i okupljenim pristalicama predstavio Bajdena.

 „U Džou Bajdenu vidim redak spoj – decenijama je menjao stvari u Vašingtonu, ali Vašington nije promenio njega,“ kaže. „Retko podesna osoba za mesto mog saradnika na poslu vraćanja zemlje na pravi kolosek.“

Kao obrazloženje svog izbora, Obama je nabrojao ključne trenutke Bajdenovog života – mucanje, pogibija žene i ćerke, moždana aneurizma, krivični zakon iz 1994 i njegovu ulogu u pregovorima o kraju građanskog rata na Balkanu.

Tokom prvih dana Obaminog predsedničkog mandata, Bajden je često određivao politiku Bele Kuće. Više od 30 godina, Bajden je – kao senator – vodio sopstveno političko gazdinstvo. Sada je morao da sluša tuđe instrukcije.

 „Na početku ga je to frustriralo,“ kaže Bauer. „Kao da su igrali povuci-potegni, takav im je bio odnos.“

Često se događalo da Bajden iskorači van zacrtane politike tadašnje administracije, najočiglednije kada je najavio da će podržati pravo na gej brak 2012, izvodeći iz takta osoblje Bele Kuće zbog kršenja pravila o kontroli poruka. U drugoj situaciji, Obama je izazvao Bajdena davši mu važno zaduženje – da 2009. izdejstvuje stimulativni budžet preko Kongresa i nadgleda smanjenje američkih trupa u Iraku. 

“Predsednik je bio ubeđen da ne mogu da pobedim Hilari.”
Džo Bajden

Tokom osmogodišnjeg perioda na funkciji potpredsednika, on i Obama su postali prisni prijatelji.

Bauer se priseća jednog intervjua sa Bajdenom, kaže da je bio vidno potrešen dok je govorio o Obaminom govoru na Boovoj sahrani.

 „Možda će zvučati patetično, ali oni su tokom tih osam godna postali nalik porodici,“ kaže Bauer. „Takođe su razvili i neku vrstu odnosa otac–sin sledstveno razlici u godinama.“

Na neočekivano upriličenoj svetkovini tokom poslednjih dana njegovog predsedničkog mandata, Obama je odlikovao Bajdena Predsednikovim ordenom slobode – najvišom nacionalnom građanskom počasti. Nakon šale na račun njihove „bromanse“, Obama se uozbiljio.

 „Znati Džoa Bajdena znači voleti bez zadnjih namera, služiti bez stavljanja sebe u prvi plan i živeti život punim plućima,“ rekao je on tada.

Govor je imao prizvuk blagoslova, obeleživši kraj duge karijere u javnoj službi. Godinu i po dana pre toga, Obama je pritiskao Bajdena da ne izaziva Hilari Klinton u trci za predsedničku kandidaturu.

„Predsednik je bio ubeđen da ne mogu da pobedim Hilari“, rekao je Bajden u svojim memoarima iz 2017, „i brinulo ga je da će duga borba na preliminarnim izborima dovesti do raskola u stranci, usled čega bi demokrate na opšte izbore izašle sa oslabljenim kandidatom.“

U taboru demokrata se ipak vodila duga i ljuta bitka na preliminarnim izborima – između Klinton i Bernija Sandersa. Ranjiva Hilari Klinton je izgubila opšte izbore.

Joe Biden and Barack Obama
Joe Biden and Barack Obama
Obama gives Joe Biden Medal of Honour

Četiri godine kasnije, Bajden je, u odnsou na Klinton, ubeljdivije pobedio Sandersa, obezbedivši tako kandidaturu za predsednika u ime Demokratske stranke.

Ponajviše zahvaljujući uspešnom obavljanju posla vernog Obaminog pomoćnika, osvojio je široku podršku među crnim demokratama.

 „Moram da vam objasnim nešto u vezi sa Džoom Bajdenom,“ napisala je Lori Gof u postu koji objašnjava to poverenje. „Taj stari bogati belac igra na poziciji druge violine u odnosu na crnca. I to ne bilo kog crnca, već mlađeg, pametnog crnca. Ne samo na jedan dan. Ne tokom jedne ili dve godine, već tokom osam godina.“

 „Tako se ponaša i tako izgleda pravi pomoćnik,“ zaključuje ona. „Eto na šta mi crnci mislimo kada kažemo da poznajemo Džoa.“

Moglo bi se reči da je Bajden imao to na umu kada je svojoj bivšoj rivalki Kamali Haris ponudio da bude njegov potpredsednički kandidat u kampanji, omogivši crnoj ženi da napravi važan prvi korak na putu ka predsedničkoj funkciji koji je Obama obezbedio Bajdenu pre osam godina.    

Demokrate ponovo imaju multigeneracijsku, multietničku kartu za Belu Kuću. Kao Obamin „oslonac“, Bajden mu je pomogao da drži stvari pod kontrolom u Beloj Kući. Sada, u trećem pokušaju da se domogne najvišeg mesta, nakon 40 godina političke ambicije sputane javnim i ličnim nedaćama, ostao mu je još jedan pokušaj za glavnu nagradu.


Autori

Autor: Entoni Zurker

Onlajn producent: Džejms Persi

Urednica: Ketrin Veskot

Video i fotografija: Getty Images, Reuters, Rex Features, C-Span, ABC

Objavljeno: 18. avgust 2020