Do Meseca i još dalje

Donald Tramp želi da ljudi stignu na mesec do 2024, što je deo nove ere u istraživanju svemira.

Ali kako će stići tamo?

Vozilo s 12 točkova podiže tamno sivu prašinu dok se kreće neravnim terenom. „Svemirski kamion“ ima kabinu pod pritiskom, koja omogućava dvojici astronauta unutra da dišu bez svemirskih odela.

Umorni su nakon što su proveli ceo dan istražujući zaleđene naslage vode nekoliko kilometara udaljene od njihove baze.

Ovako će izgledati Mesec 2050.

Dok tragač kruži oko nepristupačnih strana kratera, astronauti su primetili odsjaj ogledala koja su pričvršćena na njegovim ivicama. Ogledala usmeravaju sunčevu svetlost u krater, čime osvetljavaju operaciju izvlačenja ledene vode koja se nalazi u njemu. Na levoj strani od kamiona je pista za lansiranje, izravnana zagrejavanjem mesečevog tla, gde vozilo za poletanje čeka da bude lansirano u orbitu.

Svemirski kamion se zaustavlja kod kupola baze, ovde na Mesečevom južnom polu. Astronauti ulaze u svoje prostorije kroz komoru za dekompresiju i skidaju prašnjava svemirska odela. Unutra je staklenik u kome rastu kelj i krompir pod neprirodnom svetlošću LED sijalica. Članovi posade se penju na viši nivo gde ih čeka komandant baze da mu podnesu izveštaj.

Ovakvi scenariji su, za sada, fantazija. Ali ovo jeste jedna od mogućnosti za život i rad ljudi na Mesecu.

Ako želimo da stvorimo dugotrajno stanište tamo, moramo da uzmemo šta nam je potrebno od mesečevih resursa.

Hana Sardžent: "Moja generacija će to ostvariti"

Hana Sardžent: "Moja generacija će to ostvariti"

U laboratoriji na Otvorenom univerzitetu u gradu Milton Kejnz, doktorantkinja Hana Sardžent istražuje kako ovo da izvedemo, koristeći mineral ilmenit koga na Mesecu ima u izobilju.

Unutar male rerne, ilmenit se zagreva kako bi se iz njega izvukao kiseonik, koji u kombinaciji sa vodonikom daje vodu.

„Postoji više od 20 načina za dobijanje vode iz stena na Mesecu. Ilmenit je zanimljiv pošto ga dosta ima tamo i za reakciju nam nije potrebno puno energije“, objašnjava ona.

Dodaje kako je uzbuđena što se ljudi vraćaju na mesečevu površinu po prvi put od 1972.

„Osećam da će moja generacija to ostvariti. Sigurna sam da će se to desiti tokom mog života, da ćemo imati, u najmanju ruku stalne naseobine u orbiti oko Meseca, a da ćemo zatim često odlaziti na mesečevu površinu.“

Apolo 17 - Finalna misija na Mesecu 1972.

Apolo 17 - Poslednja misija na Mesecu 1972.

Apolo 17 - Poslednja misija na Mesecu 1972.

Godine 2017. Donald Tramp je potpisao uredbu o svemirskoj politici kojom se američki astronauti vraćaju na mesec i na „druge destinacije“. Nasa planira da se to dogodi do 2028. Međutim, aktuelna vlast je zatražila od svemirske agencije da se to desi do 2024, pravdajući to kineskim ambicijama za istraživanje Meseca. Ipak nije ostala neprimećena činjenica da će se ovaj datum poklopiti sa krajem Trampovog drugog mandata, u slučaju da ponovo bude izabran.

Ovog puta, Nasa želi da stvari budu odrađene na drugačiji način. Mesec je deo šire ambicije da se istražuje daleki svemir, Mars između ostalog, tako da je deo plana uspostavljanje mesečeve stanice.

„Ne želimo da odemo nazad na Mesec i da ostavimo zastave i otiske stopala, a zatim da se ne vraćamo narednih 50 godina,“ rekao je Džim Brajdenstajn predstavnik Nase, početkom godine. „Idemo na održiv način, da bismo ostali tamo, sa sletačima, robotima, tragačima i ljudima.“

Ali, može li Nasa bezbedno da izvede ovu misiju do tog roka, budući da neophodna oprema za tu namenu nije ni izgrađena ni testirana?

„To će biti rizično“ kaže Džon Logsdon, profesor emeritus političkih nauka i međunarodnih odnosa na Univerzitetu Džordž Vašington u Vašingtonu. I dodaje: „Ako nismo spremni da prihvatimo  određeni nivo rizika, onda treba da ni da pokušavamo. Glavna stvar je usklađivanje rizika i aktivnosti.“

Ljudski faktor

Edvin "Baz" Oldrin

Edvin "Baz" Oldrin

Edvin "Baz" Oldrin

Prethodne Nasine lunarne misije su nosile ime grčkog boga Apolona. Sledeća misija će se zvati Artemis po njegovoj mitskoj sestri bliznakinji i već se spekuliše o identitetu prvog ženskog šetača po mesecu iz ove agencije.

Nasa ima 38 aktivnih astronauta, od kojih su 12 žene. Među njima su Kejt Rubins, mikrobiološkinja koja je proučavala neke od najsmrtonosnijih bolesti na zemlji; Dženet Eps, nekadašnja stručnjakinja za tehnička pitanja u CIA; Serena Aunon-Čenslor, doktorka i Kristina Koč, elektroinženjerka.  

Džim Brajdenstajn nedavno je izjavio za CNN: „Biće to neko ko se dokazao, ko je leteo i stigao do Međunarodne svemirske stanice.“

Stefani Vilson ima najviše letačkog iskustva, pošto je bila deo tri šatl misije. Trejsi Koldvel Dajson i Sunita Vilijams su imale po dva leta.

„Kako stvari stoje, danas se od astronauta zahteva mnogo više nego ikada pre“, kaže Majkl Barat, astronaut Nase i počasni profesor na Medicinskom fakultetu, Univerziteta u Egziteru u Velikoj Britaniji.

„Savremeni astronaut leti multinacionalnom letilicom šest meseci i treba da bude vrhunski pripremljen za hodanje po mesecu, upravljanje robotskom rukom, svim mogućim sistemima, mora da savršeno vlada engleskim i ruskim, da može da podnese izolaciju i zatvoren prostor i do šest meseci.“

Ali na koje će dodatne izazove naići kada izađu iz Zemljine orbite?

Već sada dobro razumemo promene koje se odvijaju u ljudskom telu u svemiru. „Objašnjavam to tako što kažem da mi bukvalno postajemo vanzemaljci“, kaže Barat, koji je takođe doktor. „Anatomija vam se menja, fiziologija i biohemija isto. I mi i dalje funkcionišemo, što je stvarno zapanjujuće.“

Astronauti se susreću s opasnostima dok rade na površini Meseca. „Iako je na Mesecu prisutna samo šestina zemljine gravitacije, morate da nosite veoma teško odelo, alate i instrumente, a zatim da kopate, penjete se, izvlačite materijal i istražujete. To sve nosi rizik“, kaže Barat. Astronauti mogu da polome kosti ako padnu ili da probuše svemirsko odelo.

Takođe postoji problem s mesečevom prašinom. Astronauti iz Apolo misija imali su epizode kašljanja ili čak problema s disanjem, kada bi uneli prašinu u svemirsku letelicu. Neophodno je naći način da se to kontroliše.

Radijacija je jedan od najvećih izazova. Van zaštitnog magnetskog mehura Zemlje, astronauti su izloženi tri puta većoj radicijaciji u odnosu na doze koje dobijaju u niskoj zemljinoj orbiti. To povećava rizik dugoročnih problema poput raka i kardiovaskularnih bolesti.

Radijacija dolazi iz nekoliko izvora. Galaktički kosmički talasi sadrže puno energije, ali njih nema puno. Van Alenov pojas oko Zemlje sadrži zarobljene subatomske čestice, ali izlaganje ovim česticama ne traje dugo. Međutim, neophodno je pronaći načine zaštite od naleta solarnih čestica, kada Sunce izbaci čestice s električnim naponom u svemir.

Nasin brod nove generacije, Orion, koristi materijale u strukturi koji služe da zaštite ljude unutar letilice od radijacije.

Orion

Središnja tačka američkog plana za povratak na Mesec jeste modul za posadu Orion. Njen kupasti oblik podseća na Apolov komandni modul pre nego na dizajn spejs-šatla, svemirske letelice koja joj je neposredno prethodila. Svemirska letilica mnoge asocira na zlatno doba istraživanja svemira, kada je delovalo da je sve moguće.

Ipak, desetotonska svemirska letilica koristi tehnologiju koja je 60-ih bila nezamisliva, čak su i metodi za njegovo pravljenje inovativni. U Lokid Martinu koji je pravio Orion za Nasu, inženjeri su bili opremljeni pomagalima za proširenje realnosti (AR).  

„Imate sočiva za gledanje kroz vizir, kao i digitalne predmete koji su posvuda oko vas”, objašnjava Šeli Piterson, šef sektora za nove tehnologije u Lokidu.

Zahvaljujući uputstvima postavljenim preko slike stvarnog sveta, tehničari lako mogu da odrede gde treba da izbuše rupu, ili da obeleže mesto za držač kablova. To takođe znači da ne moraju da čitaju priručnik, koji često ima preko hiljadu stranica, zbog čega rade sporije i neefikasno.   

„Jedan od tehničara koji su učestvovali u pravljenju Oriona bio je pred penzionisanjem”, kaže Piterson. “Tražio je odlaganje, hteo je da iskusi rad na letelici u pogonu.”

U poređenju sa Apolom, „Orion je daleko skučeniji u pogledu mogućnosti po kubnoj stopi”, kaže Rob Čembers, viši menadžer za projektovanje sistema u kompaniji Lokid Martin, koja je napravila Orion za potrebe Nase. „To je jedan od razloga zbog kojih ga je bilo teško projektovati i napraviti.”

Spočetka, Orion je bio deo plana predsednika Džordža V. Buša za povratak na Mesec koji je bio najavljen 2004. godine. Obamina administracija ukinula je program 2010, a Orion je bio jedini deo plana koji je opstao.

Četiri Orionova logaritmara za let mogu pokrenuti bilo koji deo svemirske letelice bez čovekove intervencije, zbog čega se može reći da je svemirska letelica u velikoj meri samoodrživa. U tom smislu, kaže Čembers, Orion predstavlja „istinski generacijski iskorak

Model kompjutera sličan je onom koji se pravi za komercijalne letove aviona Boing 787, s tim što je nadograđen zbog teškoća svemirskog putovanja - ubrzanje, vibracije i radijacija mogu oštetiti osetljiv hardver. „Zbog toga smo imali četiri logaritmara za let, ne radi se o tome da smo očekivali da oni izgore zbog zakazivanja elektronike. Trebalo je da se suočimo sa okruženjem dalekog svemira”, dodaje Čembers.

Ti kompjuteri nisu poslednja reč tehnike. Kod svemirskog putovanja prednost imaju više puta isprobani hardveri u odnosu na nešto što je više inovativno, ali s čim se nedovoljno dobro barata. 

Spoljašnjost svemirske letelice takođe mora da bude čvrsta. Orion je zamišljen tako da može da izdrži udare sitnog svemirskog kamenja, ili čestica ljudskih otpadaka u Zemljinoj orbiti.

Letelica bi trebalo da je u stanju da se vrati kući ukoliko bi pukotina izazvala prekid dotoka vazduha. Astronauti su opremljeni kostimima za vanredne situacije koji im omogućavaju da prežive u uslovima vakuuma. S tim što su električni sistemi (avionska elektronika) posebno napravljeni da otpuštaju toplotu, a da ventilatori ne duvaju u njih.

Kad se Orion bude vraćao na Zemlju, njegovu posadu će tokom ponovnog ulaska u atmosferu od temperature u visini 2,760C (5,000F) kojoj mogu biti izloženi čuvati najveći toplotni štit ikada napravljen. Toplotni štit koristi elemente sistema termalne zaštite koji koriste spejs-šatlovi i robotske misije na Marsu. 

Dok bude grabio ka tlu, Orion će razviti ukupno 11 različitih padobrana - većina je napravljena od kevlara i najlona - kako bi vozilo usporilo do brzine od 27 km/h (17mph) potrebno za bezbedno prizemljenje na površinu Tihog okeana.  

Amfibijski transportni brod će ih čekati nedaleko odatle da bi preuzeo astronaute. Zatim će preneti Orion do natopljene niskopodne platforme, podići će ga pomoću bezbednosne mreže i otpremiti kući.

Orion zauzima jedan pozamašan deo plana povratka na Mesec. Drugi je raketa koja će ga odvesti u svemir. Sistem svemirskog lansiranja (SSL) viši je od tridesettrospratne zgrade i može da izbaci korisni teret do 130 tona težine - ekvivalent tome bilo bi 10 londonskih autobusa.

 „To je stvarno ogromna raketa. Jednostavno je zapanjujuće velika,” kaže Džon Šenon, podpredsednik i programski menadžer za SSL u Boingu, koji je napravio raketu za Nasu.

SSL iznova koristi tehnologiju razvijenu za spejs-šatl. Ipak, nova raketa je potpuno drugačija zverka. Veliki središnji podijum sastoji se od spoljnih rezervoara koji snabdevaju pokretače glavnih motora na šatlu. Među modifikovanim delovima šatla su i dva masivna raketna bustera.

Međutim, to je proizvelo dodatne izazove, pošto SSL koristi različite nivoe pritiska na delove. „Izvadili smo delove hardvera sa spejs-šatla i stavili ih u to okruženje i nije opstalo”, objašnjava Šenon. „U velikom broju slučajeva smo morali da uradimo značajne prepravke.”

Jedan od velikih izazova bio je da se obezbedi da odeljak sa motorom može da izdrži podrhtavanje izazvano radom velikog moćnog raketnog bustera.

Tokom leta sektor sa motorom dostiže visoke temperature, pa su ga inženjeri izolovali kartonima od plute - isti onaj materijal koji nalazimo na grliću flaše vina. Plutovina je puna vazdušnih otvora, što je čini jednom od najboljih termoizolacionih materijala. 

Na razvoj projekta utrošeno je oko 12.5 milijardi dolara, a vladin kontrolni izveštaj, objavljen u junu, precizira da je budžet prekoračen za 1.8 milijarde dolara.

Džon Šenon je ubeđen da stvari sada idu nabolje. „Prošli smo težak period definisanja i dizajniranja hardvera”, kaže on. „Došli smo sada do važnog trenutka, fabrika se zahuktala, imamo prvo vozilo, do kraja godine će izaći iz pogona.”

Prema predviđanjima, problni let neće biti moguće organizovati pre juna 2020. godine. 

Međutim, ima i onih koji ne misle da je to pravi put. Oni smatraju da bi bilo najbolje pokrenuti proizvodnju komercijalnih raketa poput onih koje razvijaju milijarderi-preduzimači Ilion Mask i Džef Bezos.   

Robert Zubrin iz kompanije Pajonir astronautiks sa sedištem u Koloradu ponudio je plan pod nazivom Mun dajrekt s idejom korišćenja komercijalne rakete manje snage radi lansiranja raznovrsne svemirske letilice na Mesec.

Zubrin veruje da se SSL mnogo bolje koristi ako se, poput slanja letilica na Mars, dvaput godišnje organizuju lansiranja po ceni od jedne milijarde dolara.

Džon Šenon kaže da njegov tim „zna šta radi, koliko je to jedinstveno - i koliko komplikovano”, dodajući: „Kada SSL postane dovoljan da opskrbi celu zemlju, čini mi se da duže vreme neće više biti potrebe za teškom raketom-nosačem poput ovog. Stoga je ovo zaista prilika koja se izuzetno retko javlja."

Lunarna kapija

Zbog čega Amerika gradi svemirsku stanicu u mesečevoj orbiti? To deluje kao legitimno pitanje s obzirom na to da astronauti nisu imali nikakvih problema pre 50 godina, u vreme kada nije bilo nijedne stanice.

„Svrha Kapije je zapravo da posluži kao međustanica za prolaz ka površini Meseca radi daljeg otiskivanja na Mars”, kaže Pit Makgret, direktor sektora za globalnu prodaju i marketing u Boingovom odeljenju za svemirska istraživanja.

Može se reći da je Džon Šenon, koji radi u istoj kompaniji, arhitekta Kapije. Dok je bio zaposlen u Nasi, negde oko 2011, dobio je zadatak da pronađe šta je sledeće što ljudi treba da ispitaju. „Seo sam i proučio svaki nacrt misije izrađen za Nasu u poslednjih 20 godina. Naslaga papira je bila visoka oko jedan i po metar.”

Osnovna verzija Lunarne kapije koje će biti funkcionalna 2024.

Osnovna verzija Lunarne kapije koje će biti funkcionalna 2024

Usredsredio se na ideje koje su bile održive: „Mogućnost gradnje veoma male svemirske stanice oko Meseca namenjene potrebama posade delovala je utemeljeno”, kaže on. „Kapija omogućava posadi da se pripremi pre izlaska na površinu. Nudi mogućnost kontrolisanja vozila na površini.” Takođe može biti bezbedno mesto ako bilo šta tokom misije krene naopako.

U misijama Apolo posada je svu opremu neophodnu za ispunjenje misije nosila sa sobom na Mesec. Nasa ih je postavljala na putanju oko Meseca nazvanu prostor slobodnog povratka, što im je omogućavalo da se bezbedno vrate na Zemlju ukoliko bi se, na primer, desilo da motor ne upali kako bi ih poslao u mesečevu orbitu. Međutim, zbog toga je sletanje bilo ograničeno na uzak pojas oko ekvatora.

Kapija će biti uzdignutija, na putanji ovalnog oblika oko Meseca nazvanoj Gotovo pravolinijski venac orbite (GPVO), dajući Nasi mogućnost sletanja na bilo koje željeno mesto. 

„To znači da morate da se zaustavite podalje od Meseca kako biste tamo doneli odluku poput ove: ‘Da li želim da idem na polove ili na ekvator’”, kaže Čembers.

Stanica neće biti završena na vreme za misiju planiranu 2024. godine. Ali može se desiti da Orion bude spojen sa svojom ogoljenom verzijom, pri čemu bi se on sastojao od napajanja, pogonskog modula i malog prostora za posadu.

Na kraju, kaže Džon Šenon, Kapija „može biti mesto gde ćete smestiti svu logistiku neophodnu za letilicu namenjenu prebacivanju na Mars

Rezultat ostaje sporan. Dr Robert Zubrin, autor knjige Razlozi zašto ići u svemir  (The Case for Space), smatra da se radi o nepotrebnoj stanici na putu za Mesec, nazivajući je lunarnom drumskom kafanom.

Međutim, Džon Logsdon sa Univerziteta Džordž Vašington kaže: „Ako je sve što ste hteli da uradite sletanje na mesečev Severni pol, onda nisam siguran da je Kapija toliko važna. Međutim, plan predviđa inicijalno sletanje 2024. i održivi program do 2028. - najpre na Mesecu, a potom na Marsu. Ukoliko će slediti taj program, onda je Kapija važan element.

Hod po Mesecu

Bio je to događaj koji je verovatno obeležio vek. Tog 20. jula 1969. godine, Nil Armstrong i Edvin „Baz” Oldrin ubrzano su se približavali mesečevoj površini u svom lunarnom modulu (LM). Iz nepoznatih razloga, LM je skretao sa kursa, šest kilometara horizontalno od planiranog mesta sletanja.

Tokom poslednjih 610 metara automatski navođenog spuštanja, Armstrong je pogledao kroz prozor i video da se LM kreće ka ogromnom krateru okruženom stenama veličine automobila. Sletanje na tom mestu bilo bi katastrofalno.

Dok se LM približavao 152. metru, Armstrong je preuzeo manuelnu kontrolu nad krhkom letelicom i krenuo da upravlja njom poput helikoptera. Preleteo je LM-om iznad kratera i stena, spustivši ga bezbedno na ravnu površinu.

Buduća sletanja moraće da budu bezbednija i preciznija od ovog.

„Biće vam potrebni mnogo sposobniji autonomni sistemi sletanja“, kaže Ken Gabrijel, glavni direktor Laboratorije Drejper iz Bostona. „To znači sposobnost da se rade stvari kao što je navigacija u odnosu na svojstva terena, gde znate gde se nalazite na Mesecu tako što to pogledate, u realnom vremenu, i obradite krajolik koji vidite posmatrajući ga kroz sisteme kamera sletača.“

„Morate ne samo da odmah prepoznate gde ste, već da, sa centimetarskom preciznošću, izračunate gde ćete se naći i kako da izbegnete prepreke dok se približavate tom cilju. Sve što je Nil Armstrong uradio očima, mozgom i rukama dok je sletao na Mesec, moraćemo da budemo sposobni da uradimo autonomnim sletačima.“

Sletanje na Južni pol Meseca biće uzbudljiv spektakl. Kad astronauti budu izašli napolje, možda će nositi svemirska odela kao što su prototip Z-2. Ono je osmišljeno da nosiocu pruži veću pokretljivost od ranijih odela, omogućivši istraživačima da se penju uzbrdo i spuštaju nizbrdo, kao i da se sagnu da pokupe kamenje.

Poletanje sa Meseca moglo bi da predstavlja pravi izazov. „Kad lansirate letelicu sa Zemlje, lansirate je sa fiksne i poznate lansirne lokacije“, kaže doktor Šejmus Tvohi, iz Laboratorije Drejper.

Na Mesecu, objašnjava on, sve zavisi od toga gde ste sleteli i kako vozilo stoji.

Sletač, koji za 2024. godinu još nije ni napravljen, možda najbolje od svih elemenata ilustruje nervozu koja vlada zbog kratkog roka. Još ne postoji hardver, a ostaje nejasno kako će on uspeti da se testira pre 2024. godine.

Ali Robert Zubrin tvrdi da je pet i po godina dovoljno da se napravi i testira sletač.

„Sama Kapija isisava sredstva namenjena razvijanju sletača, koji vam je zapravo preko potreban ako želite da sletite na Mesec“, kaže on.

Privreda

Robot 3D printing on the Moon

Robot 3D printing on the Moon

Nije sve u sletanju na Mesec, neki ljudi već se spremaju za lunarnu privredu.

Svemirska kompanija Astrobotik tvrdi da gradi „železnicu“ do Meseca. To je samo jedna od velikog broja kompanija koje žele da prevoze robu do mesečeve površine.

Metafora sa železnicom deluje posebno prikladno za kompaniju sa sedištem u bivšem srcu američke industrije železa, Pitsburgu.

Za određenu cenu, počev od 450 dolara za male predmete kao što su suveniri, pa sve do 1,2 miliona dolara po kilogramu za teže artikle kao što su robotski tragači, Astrobotik će isporučiti tovar po vašem izboru na Mesec, koristeći četvoronožni robotski sletač Peregrin. Astrobotikov cenovnik usluga uključuje vremenske kapsule, naučne instrumente, stenu sa Mont Everesta i žeton iz Kenivuda, slavnog zabavnog parka u Pitsburgu.

Astrorobotski sletač

Astrorobotski sletač

Pružajući kompletnu uslugu isporuke za privatne mušterije i Nasu, kompanije kao što su Astrobotik mogle bi da načine prve korake ka izgradnji održive lunarne privrede.

„Možemo da imamo dobavljače u svemiru koji prave raketno gorivo, proizvode druge materijale, pružaju usluge. U tom slučaju Nasina investicija ili Esina investicija ne bi morale da pokrivaju čitave troškove infrastrukture“, kaže doktor Filip Mecger, planetarni naučnik sa Univerziteta Centralne Floride u Orlandu.

Velika je verovatnoća da će turizam biti još jedan rani lunarni izvor prihoda. Kompanija Ilona Maska SpejsEks je 2018. godine obelodanila prvog privatnog putnika koji planira da leti oko Meseca 2023. godine. Taj datum verovatno će biti pomeren, ali je japanski milijarder isplatio nenavedenu sumu da otputuje tamo u Maskovoj drsko nazvanoj letilici raketa Veliki soko (BFR).

Dalje u budućnosti, turisti bi mogli da sleću na mesečevu površinu i ostaju tamo u staništima. UBS procenjuje da će do 2030. godine svemirski turizam biti tržište vredno tri milijarde dolara.

Ali velika je verovatnoća da će osnova lunarne privrede biti izvlačenje zaleđene vode za raketno gorivo. Ti talozi koncentrisani su na Severnom i Južnom polu, gde unutrašnjost nekih kratera nikad ne ugleda sunčevu svetlost. Nikad izloženi dovoljnoj količini toplote koja bi ih otopila, talozi zaleđene vode – verovatno milijarde tona – opstaju u ovim kraterima u senci.

Ponovno točenje goriva u letilice na Mesecu može da smanji troškove svemirskog putovanja i učini lunarne stanice prijemčivijim. Jedan izveštaj iz 2018. godine sugeriše da bi raketno pogonsko gorivo moglo da se proizvodi na mesečevoj površini po ceni od 500 dolara po kilogramu. To je 20 puta jeftinije od projektovanih troškova od po 10.000 dolara po kilogramu za njegov prenos sa Zemlje u lunarnu orbitu.

Lunarno pogonsko gorivo moglo bi da se koristi i za potiskivanje satelita iz Niske zemljine orbite (LEO) u višu, geostacionarnu orbitu. Svemirska letilica koja nosi gorivo sa Meseca mogla bi da se sastane sa satelitom u niskoj orbiti i upotrebi pogonsko gorivo da je pogura u njenu konačnu orbitu. To bi moglo da uštedi oko 100 miliona dolara po svemirskoj letelici.

Međutim, doktor Pol K. Birn sa Državnog univerziteta Severne Karoline u Raliju, kaže da će za razvijanje lunarne privrede biti potrebno vreme. „Mi vidimo gde želimo da idemo. Ali možda će proći čitave decenije pre nego što to postane čak i izdaleka komercijalno održivo“, kaže on. „Do tada, to će morati da finansiraju vlade.“

Život na Mesecu

A concept of lunar life in the mid-21 Century by architects Foster + Partners

A concept of lunar life in the mid-21 Century by architects Foster + Partners

Plan Artemis kulminira puštanjem u promet Lunarne površinskog poseda 2028. godine – drugim rečima, baze. U ranim stadijumima naseljavanja Meseca, možda će najbolja opcija biti moduli na naduvavanje napravljeni od višestrukih slojeva tkanine.

Oni će moći da se slože, što će zauzimati manje mesta u raketi od čvrstih modula i pružiti više prostora za život kad se rašire. Evropska svemirska agencija, zajedno sa britanskom arhitektektonskom kompanijom Foster i Partneri, osmislili su hibridni dizajn. Njihovo stanište sastoji se od dvospratnog životnog prostora na naduvavanje i čvrstog modula koji služi kao vazdušna komora.

Pol K. Birn

Pol K. Birn

Pol K. Birn

Da bi se ova staništa zaštitila od kiše mikrometeroida i radijacije, roboti mogu da odštampaju tvrde 3D spoljne čaure koje bi zaklonile staništa. Lunarno „tlo“, iliti regolit, čak može da posluži kao građevinski materijal. „To je lak metod gradnje i može brzo da se završi“, kaže Filip Mecger.

Na duže staze, lunarni doseljenici mogli bi da se presele ispod zemlje, podigavši dom unutar prirodnih tunela u steni poznatih kao lava tuneli. To bi im omogućilo već spremnu zaštitu od radijacije.

Prototipska lunarna staklena bašta već je napravljena u jednom objektu na Univerzitetu Arizone u Tusonu. Povrće poput zelene salate, paradajza i slatkog krompira uzgajaju se pod LED svetlima. To je manje ili više zatvorena petlja, u kojoj se voda reciklira. Biljke doprinose sistemima održavanja života zato što pročišćavaju ugljen dioksid iz vazduha i proizvode kiseonik.

Prototipski „kamion“ sa 12 točkova – Svemirsko istraživačko vozilo (SEV) – izrađen je u Nasi kako bi pomogao astronautima da izlaze napolje i istražuju.

Pre nego što voda bude mogla da se izvlači iz tla, moraće da se uradi istraživanje ruda. Jednom kad se identifikuju talozi koji obećavaju, oni mogu da se iskopaju uz pomoć robota.

Filip Mecger smatra da je dovoljno samo da podgrejete lunarno tlo kako bi se otpustila voda u obliku pare i na taj način sakupi

Filip Mecger

Filip Mecger

Filip Mecger

Električna energija će predstavljati problem u kraterima koji se nalaze u večitoj senci. Jedan od načina da se dođe do nje jeste da se koncentriše sunčevo svetlo uz pomoć ogledala postavljenih na obod kratera. „Uzmete jedno od tih ogledala i aktivno ga usmerite u pravcu vašeg rovera“, kaže Džon Tornton,  generalni direktor Astrobotika.

Veći deo izvučene vode potom bi se pretvarao u raketno gorivo uz pomoć električne struje kako bi se molekuli vode razdvojili na njihove sastavne delove, vodonik i kiseonik.

Hana Sardžent sa Otvorenog univerziteta radi na instrumentu po imenu ProSPA koji bi demonstrirao izvlačenje vode iz stena na mesečevoj površini. ProSPA će biti pušten u rad 2024. godine na ruskom robotskom sletaču po imenu Luna-27. Sardžentin eksperiment s ilmenitom je „pra-model“ koji utire put ka testiranju izvlačenja vode na Mesecu uz pomoć ProSPA-e.

Ova vrsta demonstracije je od vitalnog značaja. Pol K. Birn objašnjava: „Ljudi smišljaju sve te projekte uz čiju pomoć će se otkriti kako to možete da uradite. Ali mislim da će razvijanje i testiranje biti sledeći kritični korak da se to omogući.“


Pedeset godina kasnije, sletanja na Mesec ostaju moćan simbol šta sve može da se postigne kad mobilišemo naše talente i resurse pod pravom inspiracijom. Rivalitet sa Sovjetskim Savezom pružio je SAD-u jak razlog da gura dalje, ali on je bio prolazan. Jednom kad je dobijena svemirska trka, Projekat Apolo nastavio je sa samo još šest misija pre nego što je konačno otkazan.

Vreme će pokazati da li je rezon 21. veka za lunarno istraživanje otporniji. „Ubedljivo najbolji razlog za povratak na Mesec jeste da se on upotrebi kao usputna stanica da bi se otišlo dalje“, kaže Pol K. Birn, koji navodi Mars i asteroide kao ciljeve vredne istraživanja.

U proteklih 15 godina, Nasino odredište menjalo se sa Meseca na Mars, pa ponovo na Mesec. „Put je vijugao, ali je uvek bio usmeren ka spolja“, kaže Džon Logsdon. „Mislim da je to sve krenulo u januaru 2004. godine, kad je Buš najavio ono što je postalo Konstelacija. Njen cilj je da ponovo pokrene američko putovanje sa ljudskom posadom izvan zemaljske orbite.“

Ako Donald Tramp izgubi izbore 2020. godine, nova demokratska administracija bi mogla da otkaže planove za Mesec. Ali Logsdon to smatra malo verovatnim ishodom. „Mislim da je mnogo teže zamisliti da će nova vlada otkazati povratak na Mesečev program, naročito kad se uzme u obzir koliki je zamajac već uzeo“, objašnjava on.

Međutim, Mesečevom programu biće potrebno još novca. Za 2020. godinu, Trampova administracija tražila je dodatna sredstva u vrednosti od 1,6 milijardi dolara. Ali Nasi pored postojećeg budžeta treba 6 do 8 milijardi dolara godišnje da bi sprovela Artemis. Kongres će morati da odobri ta sredstva. Povratak na Mesec ima podršku obe strane političkog spektra, ali mnogi zakonodavci su skeptični prema krajnjem roku od 2024. godine.

Administracija je navela kineske lunarne ambicije kao opravdanje za rok od 2024. godine za povratak na program. Neki posmatrači misle da će zemlje svemirskih putnika kao što su SAD, Kina i Rusija morati da koordinišu lunarna istraživanja da bi se probile kroz mutne pravne vode oko toga ko je vlasnik mesečevih resursa.

„Mislim da postoji veoma velik rizik od geopolitičkog sukoba“, kaže Fil Mecger. „Ako jedna zemlja odluči da sama krene sa gradnjom industrije u svemiru, onda će na kraju ta zemlja sama imati ogromnu političku, ekonomsku i vojnu prednost.“

Ignorisanje potencijala svemirskih resursa samo stvara vakuum moći, kaže on: „Etički način da se on ispuni jeste da se radi zajednički, međunarodno, sa namerom da od toga ima korist čitavo čovečanstvo.

Autori

Autorr: Pol Rinkon

Grafike: Džeri Flečer, Lili Hujn, Salim Kurejši

Slike: NASA, Lokid Martin, Fil Kums, Foster + Partneri

Producenti: Tom Hausen, Džejms Persi

Urednik: Ketrin Veskot