Misija Jura

U potrazi za kostima dinosaurusa

Mission Jurassic: Searching for dinosaur bones

Mission Jurassic: Searching for dinosaur bones

Piše: Džonatan Ejmos

Smrad je bio nepodnošljiv. Ogromno telo mrtvog dinosaurusa ležalo je na peščanom sprudu duže od jedne nedelje, na velikog žegi, delimično zatrpano usahlom vegetacijom i sedimentima.

Lešinari su pokušavali da otkinu komade trulog mesa s kostiju, ali nadošla voda je uporno donosila na lokaciju još blata i ostataka.

Rasparana lešina džina teškog 40 tona ispunjavala se svakakvim muljem i polako je nestajala s vidika. Sama Zemlja je proždirala životinju u cilju geološkog održavanja.

Prebacićemo se 150 miliona godina u budućnost i tu se Fil Maning sa Univerziteta u Mančesteru, nalazi na kolenima usred iskopišta veličine teniskog terena, u „Pustarama“ severnog Vajominga. On priča ovu priču o smrti iz doba jure, dok pokazuje gomilu fosilizovanih kostiju ispred nas.

Ostaci noge, ramena i kičme s ponosom su izvučeni iz kamena peščara. Čak i naše laičke oči jasno vide da je posredi sauropod – jedan od onih ogromnih dinosaurusa biljojeda sa dugačkim vratom i dugim repom.

„Ovde verovatno ima dovoljno ostataka dinosaurusa da hiljadu paleontologa bude srećno hiljadu godina.“

Fil Maning

Fil se premešta udesno da položi dlan na dugački segment smeđe stene. To je oboreno deblo koje je verovatno zaglavilo istrulelu zver i izvuklo je iz vodene matice, skupa sa ko zna koliko još stvorenja koja su sada okamenjena u ovom iskopištu.

Dinosaur bones from above

Fil seda, oslanjajući se o pete. On je poput detektiva koji je upravo dospeo na mesto ubistva, pregledao dostupne dokaze i ponudio prvu rekonstrukciju tih poslednjih stravičnih trenutaka.

„Zamislite samo: trula gomila mrtvog mesa. Prelepo!“ Osmehuje nam se. „Retko možete videti toliko kostiju razbacanih ispred vas. Na ovom mestu ih je gomila, kao da ste nakupili drva za potpalu“, dodaje britanski naučnik.

„Ovde verovatno ima dovoljno ostataka dinosaurusa da hiljadu paleontologa bude srećno hiljadu godina“.

Phil holds up a fossil

Fil nema baš toliko vremena. Dečji muzej u Indijanapolisu, u kom radi kao naučnik, iznajmio je na 20 godina deo ranča u Vajomingu, veličine 260 hektara, zbog istraživanja.

Fil, stoga, ima još samo dve decenije, ostatak svoje karijere, da otkrije kolika se blaga odatle mogu iskopati. I sva moguća pomoć je dobrodošla.

Zbog toga je, pored osoblja Dečjeg muzeja, pozvao kolege iz Naturalisa, centra za biodiverzitet u Lajdenu, u Holandiji, kao i kolege sa Univerziteta u Mančesteru, te iz Prirodnjačkog muzeja u Londonu.

Iz perspektive Velike Britanije, Misija jura, kako je projekat nazvan, nesumnjivo predstavlja najveću potragu za dinosaurusima u toj zemlji u poslednjih nekoliko decenija.

Fil i njegova koleginica, naučnica Viktorija Egerton, podelili su partnere u radne timove, kako bi sistematski uklonili slojeve na dva probna iskopišta. Učesnici, spušteni na sve četiri, rasporođeni kao da su na mestu zločina i obazrivo bajonetima pretražuju mekane sedimente.

Kost dinosaurausa, kad naiđu na nju, drugačije se čuje, tvrdi doktorand iz Prirodnjačkog muzeja Džo Bonsor, dok nas poziva da se spustimo u prašinu i „sami probamo“. Kako bi to potkrepio primerom, on diže jedan komad stene i kucka po njemu nožem proizvodeći metalni, zvonki zvuk. Porozni materijal se zadržava na jeziku ako ga liznete, što nam Džo takođe pokazuje.

„Da, pri tome morate da budete oprezni; izmet prerijskih pasa ima isti efekat“, dodaje njegova mentorka iz muzeja, Suzi Mejdment.

Lokacija fosila se prvo obeležava zastavicom, kako bi svi znali da tu ne smeju da gaze. Mada, imajući u vidu da su kosti dugačke gotovo dva metra, lokacije su prilično uočljive.

Otkrića se, zatim, mapiraju i pripremaju za premešatanje. Da bi se primerak izdvojio, potrebno je oko njega iskopati postolje, pre nego što ga oblože gipsom. To je složen zadatak, ali kada se „čvrsta oplata“ stegne, obezbediće primerak tako da se može prebaciti u laboratoriju.

U okviru Misije jura do sada su pouzdano identifikovana najmanje četiri moćna sauropoda. Jedan bi mogao da bude dugačak 30 metara, od vrha glave do kraja repa; drugi oko 24 metra. Ima tu i nekih alosaura, mesoždera, koji čekaju da ih premeste s lokacije.

Ta otkrića, međutim, jedva da nagoveštavaju potencijal ovog mesta. I nije reč samo o kostima: tu su i stope koje su dinosaurusi ostavili za sobom, gacajući po blatu, a koje su se sada skamenile, zatim bogati svet fosilizovanih biljaka, koje nam pokazuju šta su ovi džinovi jeli.

Zemlja dinosaurusa

View of Wyoming

Vajoming se diči zapanjujućim pejzažima: planinama, ravnicama i živopisnim predelima koji se prostiru između. Nalazimo se na vrelom, sušnom terenu basena Bighorn, blizu granice s Montanom.

Kauboji popravljaju ograde i prerijski psi trčkaraju između zimzelenog žbunja. Ne smemo tačno da otkrivamo našu lokaciju, zbog kradljivaca fosila, koji bi, sasvim sigurno, pokušali da poharaju kvadratnu milju oko nas, kad bi znali tačno mesto.

Mapa Vajominga

Mapa Vajominga

Mapa Vajominga

Čak je od nas zatraženo da isključimo opciju lokacije na telefonima, te da izbegavamo da snimamo fotografije na kojima se vidi horizont.

Suviše slobodne objave na društvenim mrežama mogle bi da razotkriju ceo projekat. Mada, nije da je na ovoj teritoriji teško pronaći ostatke dinosaura.

U Morisonu su, kada smo imali samo sedam godina, pronađeni svi dinosaurusi koje danas znamo – stegosaurus, diplodokus, brahiosaurus i alosaurus.“
Suzi Mejdment

Vajoming je država u SAD u kojoj je „koštana groznica“ počela još sedamdesetih godina devetnaestog veka. Kako se železnica širila na zapad nakon Građanskog rata, počele su da pristižu vesti o lovu na fosile, o bezbrojnim primercima koji doslovce padaju s planinskih obronaka. Danas svaki paleontolog koji drži do sebe mora makar jednom otići na hodočašće u ovu državu.

Njena geologija zahvata ogroman segment iz razdoblja mezozoika, vremena kada su dinosauri zavladali pozornicom. Posebno se ističe formacija Morison, niz stena star oko 10 miliona godina, iz perioda pozne jure.

Ona pokriva ogromno područje unutrašnjnosti američkog zapada, ali u Vajomingu se nalaze neki od najspektakularnijih delova.

„U Morisonu su, kada smo imali samo sedam godina, pronađeni svi dinosaurusi koje danas znamo – stegosaurus, diplodokus, brahiosaurus i alosaurus. Nalazište je izuzetno bogato“, kaže Suzi Mejdment, koja je došla ovamo u nadi da će pronaći nove vrste ili makar za nijansu drugačije verzije omiljenih primeraka iz svog detinjstva.

Dinosaurs

Morison je bogat fosilima zbog svog nekadašnjeg, drevnog okruženja. Pre stotinu pedeset miliona godina, Vajoming je bio sve samo ne suv. Imao je suptropsku klimu i velike reke koje su meandrirale po širokim dolinama.

„Bilo je mnogo kiša, oluja – mnogo vode se slivalo ovuda, što znači da se mnogo sedimenata premeštalo s jednog na drugo mesto“, objašnjava lokalni paleontolog Džek Turnbul.

„Iznenadne poplave, klizišta, lavine – sva ta pomeranja čak i danas povremeno zatrpaju veliki broj životinja i biljaka. Jedino tako možemo da objasnimo količinu fosila koje zatičemo u Morisonu.“

Ma koliko sve to zvučalo opasno, upravo u to vreme su životinje iz ovih širokih rečnih dolina izvrsno opstajale. To vidi po veličini sauropoda.

U istoriji zemlje, jedino su kitovi uspeli da nadmaše ova stvorenja po veličini, a period pozne jure je taj u kom do izražaja dolaze njigove džinovske dimenzije. Poprilična je to zagonetka, kaže Viktorija Egerton, naučnica pri Dečjem muzeju i Univerzitetu u Mančesteru, dok struže poroznu liticu i otkriva ostatke vegetacije sačuvane u Morisonu.

„Biljke se u potpunosti razlikuju od onih koje viđamo danas; cvetnicama je tek predstojao razvitak“, objašnjava ona dok prstima lomi parče sedimentne stene kako bi u njoj pronašla fosilne stabljike i mladice.

„U stvari, ovi dinosaurusi su jeli ono što bismo danas smatrali veoma slabo hranjivim – četinare (kao što je čileanski bor), paprat, ginko, cikade i preslice. Voleli bismo da otkrijemo kako su, pored takve ishrane, uspeli da dosegnu tolike dimenzije.

U odgovoru, u kom se vrtimo u krug, kaže se da je delimično upravo njihova veličina kriva za to. Ako želite da izvučete što veću kalorijsku vrednosti iz tako siromašne ishrane, onda vam treba džinovski rezervoar za fermentaciju. Sauropodi su, zapravo, to i bili: kolosalni rezervoari za fermentaciju na nogama. A pomoću dugačkih vratova brstili su biljke iz okoline možda čak 16-20 časova dnevno. Izgleda da im nije ostajalo mnogo vremena za spavanje.

„Bile su to izuzetne životinje“, kaže Pol Baret, paleobiolog iz Prirodnjačkog muzeja. „Kolege su ih prozvale 'inženjeri ekosistema', zbog toga što je njihovo ponašanje ostavilo krupne posledice po fizički izgled okoline, ne samo zbog toga što su jeli biljke, već i zbog toga što su krčili tere

Dinosaur bone

„A pomislite samo na posledice po geohemiju, usled izmeta koji su ostavljali za sobom, krećući se po tlu.

„Raznošenje tla je uticalo na količinu hranjivih materija koje dospevaju u reke. Sasvim je moguće da su semenke koje su sejali naokolo zaslužne za distribuciju i klijanje velikog broja različitih tipova biljaka.“

Dinosaurs

Čudesno otkriće

Susie looks into the distance

Istorija nauke je prepuna rivalstava, ali surevnjivost koja je motisala Otnijela Čarlsa Marša i Edvarda Drinkera Koupa bila je posebna.

Ova dvojica su sedamdesetih godina devetnaestog veka zaratila kako bi pokazali svoju stručnost u paleontologiji i intelektualnu nadmoć. Ti kolekcionari su pretvorili Vajoming i susedne države u fosilno bojno polje, u trci da otkopaju i opišu nove dinosauruse.

Kako bi nadmašili suparnika, služili su se i najnepoštenijim taktikama, kao što su podmićivanje i sabotiranje. Svaki naučni članak koji bi objavio jedan, drugi bi istog časa ismejao. Maršova i Koupova opsesivnost zamalo da ih obojicu odvede u bankrot.

Ali u tom maničnom takmičenju uspeli su da unaprede nauku, predstavivši svetu više od 130 novih vrsta dinosaurusa. Jedno od velikih otkrića bio je stegosaurus, životinja veličine nosoroga koju svi lako prepoznaju, zahvaljujući redu oštrih koštanih ploča duž kičme. Posetioci londonskog Prirodnjačkog muzeja mogu da vide jedan sjajan primerak.

Taj primerak, nazvan „Sofi“, najpotpuniji je na svetu. Otkriven je u formaciji Morison 2003. godine, nedaleko od puta koji vodi ka iskopinama Misije jura.

Stegosaurus bones on the ground

Sofijina priča dobar je primer za to šta će se desiti sa stvorenjima koja se trenutno otkopavaju u stenama Pustara.

Njihove kosti će biti prebačene u Dečji muzej u Indijanapolisu, gde će ih izvaditi iz gipsanih obloga, očistiti od svih sedimenata, pa podvrći nizu testova. Dok su rani paleontolozi mogli jedino da opišu izgled zveri i pokušaju da sastave njihove kosti u najlogičniji skelet, današnji istraživači se služe neuporedivo složenijim alatima kako bi oživeti te životinje – u digitalnom smislu.

Kosti natovarene na kamion

Kosti natovarene na kamion

Fosili se proučavaju kako bi se ustanovilo gde su se spajali ligamenti i tetive. Zatim će kompjuterski model dodati mišiće i kožu; čak i perje, ako ima dokaza da je postojalo.

Pri tome oni tragovi kretanja postaju korisni, pošto se te informacije mogu upotrebiti pri rekonstrukciji pokreta dinosaura, a to će pomoći sticanju kompletnije slike o tome kako se životinja snalazila u svom okruženju. Kolike je razdaljine bila u stanju da prevali? Koliko je energije trošila na kretanje?

Sada imamo Ti-reksa kojeg možete da daunloudujete i sami sastavite”
An Šlup

Jedna od novijih tehnika podrazumeva precizno snimanje fosila rentgenskim zracima kako bi se ustanovio njihov hemijski sastav. „Tako možemo da saznamo koliko brzo je životinja rasla i da li je prolazila kroz teške periode u životu zbog ometenog razvoja“, kaže Dženifer Ane iz Dečjeg muzeja.

„Ako zaista, zaista imate sreće, možda ćete pronaći nešto što nazivamo medularna kost, koja, verujemo, znači da se dinosaurus spremao da izlegne jaje. Takođe možete da proverite je li zadobio neke povrede i koliko su se zacelile, a katkad ćete pronaći i dokaze o nekoj bolesti, možda o infekciji ili artritisu.“ Sofi nije imala nikakva oštećenja na kostima, ništa što bi ukazalo na bolest ili napad grabljivice. Pretpostavlja se da naprosto nije imala sreće, te da je uginula od gladi tokom loše godine. Tehnologija koja danas u najvećoj meri utiče na paleontologiju jeste 3D štampa. To je donelo revoluciju u način na koji naučnici proučavaju i međusobno razmenjuju primerke.

„Sasvim je jednostavno izvršiti premeravanje“, kaže Ana Šlup, još jedan paleontolog iz centra za biodiverzitet Naturalis. „Ako imate nekog mlađeg, manjeg triceraptora, kojem nedostaju kosti, prosto odete do neke veće životinje, ukucate umanjenu veličinu njenih kostiju i pritisnete dugme za štampu. A odlično je i za edukaciju. Sada imamo ti-reksa kojeg možete da daunloudujete i sami sastavite.“

Kosti sauropoda iz Misije jura malčice su izmešane; popriličan broj ih nedostaje. Stoga će biti potrebno dobro ih rastumačiti, a neke i odštampati, kako bi se rekonstruisale životinje.

Dečji muzej u Indijanapolisu biće domaćin tih džinova i izložiće ih, ali i Naturalis i Prirodnjački muzej lako mogu da postave svoje 3D verzije u Evropi.

Sandens

Holding a sheet of rock

„Želite li da vidite Sandens? Poseban je“, kaže Mark Grejam, preparator fosila u Prirodnjačkom muzeju. „Ako želite, moramo da krenemo odmah, pre nego što postane previše toplo.“

Sandens je „veliki bonus“ na kvadratnoj milji Misije jura. Posredi je stari niz stena koji počiva ispod Morisona i u kom je sačuvan period kada je Vajoming prekrivalo plitko unutrašnje more. Stoga se u njemu najverovatnije nalaze fosili morskih stvorenja.Zaputili smo se u terenskom vozilu duž izlokanog puta ka obližnjim planinama. Kako bismo otputovali unazad kroz vreme u doba jure, moramo se spustiti, a to znači survati niz izuzetno strmu padinu.

Gotovo isto trena nas je zapahnula vrelina. Južna padina bila je okupana sunčevom svetlošću i iako je bilo tek 11 prepodne, pržili smo se i odozdo i odozgo.

Posle nekoliko minuta, prestali smo da klizimo niz padinu i odmorili se na stenovitoj platformi. Tim Evin, stručnjak za beskičmenjake u Prirodnjačkom muzeju, popeo se malo, pa nam predao u ruke nešto što nas je zapanjilo. Hrpu metaka.

Bullets

Nemoguće! Srećom, strah je istog trena zamenilo olakšanje. Ta tamna „municija“ zapravo su belemniti – fosilni ostaci stvorenja nalik sipama koja su plivala u velikom broju morem Sandens, pre 160-170 miliona godina.

U kolikom tačno broju? Kad pogledamo naokolo, shvatimo da je tlo prekriveno njima. Nalaze se svuda oko nas. I to ne samo belemniti. Pokazali su nam i karakteristične oblike „đavoljih noktiju“, to jest gryphaea, da se poslužim naučnim imenom. To su drevne ostrige, čije fosilizovane školjke podsećaju na odsečene nokte Satane.

Devil's toenail

Nastavljamo niz padinu do mesta na kom je Mark uklonio ceradu sa hrpe izmešanih fosilizovanih kostiju. To je „morski zmaj“, poznat i po imenu ihtiosaurus, izuzetno razvijen morski reptil koji je pomalo ličio na ogromnog delfina. Hranio se gorepomenutim belemnitima.

Čovek iz Prirodnjačkog muzeja, međutim, ne uspeva da sakrije nezadovoljstvo. Ovaj primerak su u nekom trenutku teško oštetili kradljivci fosila, koji su, očigledno, pokušali da u žurbi odnesu kosti i napravili jeziv krš. „Ovo je jedan od najgorih primera otimačine“, kaže on.

Svejedno, ovaj nepotpuni primerak i dalje može biti od velike koristi naučnicima. Izvući će ga (na pravi način) iz kamena i pretražiti u potrazi za dokazima o tome kako je živeo i kako je stradao.

Ihtiosaurusi su rađali žive mladunce. Ako je ovo bila bremenita ženka, njen naslednik je možda fosilizovan skupa s njom.

Ma koliko da nas je očarao morski zmaj, nismo se zbog njega s mukom spustili u ovu jezivu zagrejanu pećnicu. Dvadeset ili trideset metara dalje, stižemo do sledeće zaravni i tu zatičemo Ričarda Heringtona, šefa odeljenja za nauku o Zemlji pri Prirodnjačkom muzeju, koji već pažljivo bajonetom razdvaja krhke slojeve stene.

Mark spušta sivu ploču pred naše noge i širi ruke. Dok to čini, ploča se otvara i pojedinačni slojevi se razdvajaju poput stranica knjige. Ovi slojevi litografskog krečnjaka i peščara predstavljaju sedimente koji su se nataložili na dnu prastare, hiperslane lagune. Svaka životinja koja je uplivala ili upala u ovaj plitki bazen verovatno se udavila u njegovoj mirnoj, superslanoj vodi siromašnoj kiseonikom.

Splitting rocks

Takvo okruženje, međutim, pogoduje dobrom očuvanju i ceo konzorcijum Misije jura je posebno uzbuđen zbog potencijala koji nose ta izuzetna morska dna puna fosila.

U tim slojevima su već otkriveni insekti i biljke. Kao i ribe. „Čudesno je to. Možete da vidite svaku koščicu u realnom položaju; kao i krljušt, peraja“, s oduševljenjem nam saopštava Tim Evin.

Fossilised fish

Naučnici tvrde da ih naslage podsećaju na slavni krečnjak Solnhofen, sa juga Nemačke, u kom su pronađeni neki od najspektakularnijih fosila iz pozne jure, među kojima je istinska „rok zvezda“ paleontologije – arheopteriks, krilato stvorenje koje pokazuje evolutivnu vezu između dinosaurusa i ptica.

Da li bi u ovim sedimentima u Vajomingu moglo da se krije nešto slično?

Prirodnjački muzej i centar Naturalis sada su veoma zainteresovani da se pridruže Dečjem muzeju u dugotrajnom radu na ovoj kvadratnoj milji u Pustarama. Mogućnosti deluju neiscrpne.

U ustanovi iz Londona se govori o otvaranju posebnog iskopišta na kom bi se podučavali studenti i gde bi donatori muzeja mogli da vide kuda odlazi njihov novac.

„Tako bismo jasno pokazali da nam je potrebno još ekspedicija; mi se i dalje bavimo 'živom' naukom“, kaže Ričard Herington. „Želimo jasno i glasno da kažemo da prikupljamo nove uzorke, a ne samo obrađujemo stari materijal. Mi smo moderni i suočavamo se s najnovijim istraživačkim izazovima.“

A u jednom od iskopišta, Fil Maning prevrće veliki komad kristala po rukama. Kada kost u tlu provede mnogo vremena, kalcijum iz nje se oslobađa u okolne sedimente i tako stvara gips. Komadi tog materijala znak su da se u blizini nalazi još ostataka dinosaurusa.

Ali u ovom trenutku, naučnik sa Univerziteta u Mančesteru veoma je uzbuđen zbog toga što je njegov tim došao do otkrića. Pretraživši izmešane fosile sauropoda, shvatili su da se razni delovi uklapaju u ogromnu karlicu.

„Znate li da sam, prošavši prvi put ovim mestom, osetio strah, zato što sam uvideo da smo naišli na nešto zaista veliko. Ali, prosto smo morali time da se pozabavimo, jer je materijal sjajan.

„Svaki paleontolog iz svakog muzeja i univerziteta koji dođe ovamo da radi noću će sanjati ovo mesto.“


Autor: Džonatan Ejmos

Onlajn producent: Džejms Persi

Producent na terenu: Elison Frensis

Grafika: Geri Flečer

3D animacije: Džordž Spenser, Mark Edvards, Teri Sonders

Video: Džuli Ricon, Dejv Rast, Fil Mening, Ultimejker

Urednica: Ketrin Veskot

Slike: Džonatan Ejmos, Prirodnjački muzej, Dečji muzej u Indijanapolisu, Bob Nikols/Paleokriješns 2014

Datum objave: 15. avgust 2019.