Sve bitke Borisa Džonsona

Tokom kampanje za izbore, objavljivaćemo profile lidera glavnih britanskih političkih partija. Ovaj tekst objavljen je prvi put u julu 2019, a u međuvremenu su dodati novi podaci.


„Neću da se tučem s tobom”, rekao mi je Boris Džonson, posle male stanke. „Ogroman si!”

Ovu suludu ideju sam predložio telefonom tadašnjem konzervativnom poslaniku za oblast Henlija, koji je bio i svojevrsna poznata ličnost, u jesen 2002.

Nakon nekoliko minuta natezanja i blagog ubeđivanja, on je popustio i promenio stav. „Okej, ajde da se boksujemo“, rekao je Džonson. „Ali moraš da mi obećaš da mi nećeš slomiti nos.“ Obećao sam, naravno. Da mu neću slomiti nos.

Pozvali su me da učestvujem na televizijskom boks meču uživo na BBC 2.

Na kraju, Britanski nadzorni odbor za boks bio je razumniji od mene, barem na trenutak, i Džonsona. Oni su odlučili da meč visokog profila između dvojice srednjovečnih amatera, koji su malo trenirali može biti „neodgovorna i bezobzirna“ akcija. Meč je otkazan.

U svakom slučaju, Džonson se do tog trenutka već povukao. Ne zbog toga što nije „imao herca“. Sve što sam video, čuo ili pročitao o novom lideru Velike Britanije govori da se on nije plašio fizičkog, svakako ne političkog ili društvenog rizika.

Jasno je da on o sebi voli da misli kao o borcu, osobi koja se neće povući iz obračuna.

„Da li si čovek ili miš?“ često kaže pre nego što uputi iznenadni dečački izazov prijatelju ili kolegi da odigraju partiju stonog tenisa u njegovoj kancelariji ili da se trkaju.

U intervjuu koji je nedavno dao za Dejli mejl, rekao je da mu je omiljeni citat: „Nije važna veličina psa u borbi, važan je njegov borbeni duh.“

Ni tada, a ni kasnije nisam primetio nekakav konvencionalni instinkt za zaštitu dostojanstva. Upravo suprotno. Pozvali smo Džonsona, baš zato njega uopšte nije bilo briga za to. Ali on je, siguran sam, pretpostavljao da će biti možda ipak suludo, čak i za njega, da rizikuje svoj status na taj način pred publikom uživo, čak i ako je čitava stvar organizovana u dobrotvorne svrhe.

Slučajno, godinama kasnije, dok je bio gradonačelnik Londona, Džonson je demonstrirao znanje borilačkih veština kada se fizički sukobio sa Dejvidom Kameronom u prostoriji za sastanke, poput dvojice ostarelih školaraca, oko iznosa koji je Ministarstvo finansija odredilo za budžet kompanije za gradski prevoz u Londonu.

Posle incidenta, o čemu Endru Gimson piše u Džonsonovoj biografiji, obojica su tvrdili da su pobedili. Nikad nećemo znati istinu. Barem nam je to omogućilo da na drugi način sagledamo duboko rivalstvo koje se krije ispod navodno prijateljskog odnosa između njih dvojice.

U nesigurnom i nestabilnom trenutku za britansku politiku, privredu i mesto zemlje u svetu, članovi Konzervativne partije su odabrali lidera koji prkosi svim pravilima.

Svaki pokušaj objektivne procene Džonsonovih dostignuća, moći rasuđivanja i karaktera samo rađa nove sumnje koje su potpuno opravdane.

Međutim, njegova sposobnost da se poveže sa ljudima (iako ne sa svima i ne u svakom trenutku), kako bi oni mislili dobro o njemu, ali i o sebi samima, prosto je jedinstvena pojava u javnom životu. Bez obzira da je u pitanju prijatan period nacionalnog optimizma ili vreme oštrih podela i pesimizma, ta osobina se ispostavila kao poklon koji mu je pomogao da se domogne Dauning strita.

Čvrstina karaktera Borisa Džonsona ne izaziva poverenje ni kod njegovih kritičara, čak ni kod izvesnog broja podržavalaca, ali kada se Tereza Mej povukla, on je od sebe napravio kandidata za liderstvo kome najviše veruju suštinski euroskeptični Torijevci.

Pa zašto onda Boris Džonson? Ko je on zapravo?

Tokom kampanje za izbore, objavljivaćemo profile lidera glavnih britanskih političkih partija. Ovaj tekst objavljen je prvi put u julu 2019, a u međuvremenu su dodati novi podaci.

„Neću da se tučem s tobom”, rekao mi je Boris Džonson, posle male stanke. „Ogroman si!”

Ovu suludu ideju sam predložio telefonom tadašnjem konzervativnom poslaniku za oblast Henlija, koji je bio i svojevrsna poznata ličnost, u jesen 2002.  

Nakon nekoliko minuta natezanja i blagog ubeđivanja, on je popustio i promenio stav. „Okej, ajde da se boksujemo“, rekao je Džonson. „Ali moraš da mi obećaš da mi nećeš slomiti nos.“ Obećao sam, naravno. Da mu neću slomiti nos.  

Pozvali su me da učestvujem na televizijskom boks meču uživo na BBC 2.  

Na kraju, Britanski nadzorni odbor za boks bio je razumniji od mene, barem na trenutak, i Džonsona. Oni su odlučili da meč visokog profila između dvojice srednjovečnih amatera, koji su malo trenirali može biti „neodgovorna i bezobzirna“ akcija. Meč je otkazan.  

U svakom slučaju, Džonson se do tog trenutka već povukao. Ne zbog toga što nije „imao herca“. Sve što sam video, čuo ili pročitao o novom lideru Velike Britanije govori da se on nije plašio fizičkog, svakako ne političkog ili društvenog rizika.

Jasno je da on o sebi voli da misli kao o borcu, osobi koja se neće povući iz obračuna.   „Da li si čovek ili miš?“ često kaže pre nego što uputi iznenadni dečački izazov prijatelju ili kolegi da odigraju partiju stonog tenisa u njegovoj kancelariji ili da se trkaju.  

U intervjuu koji je nedavno dao za Dejli mejl, rekao je da mu je omiljeni citat: „Nije važna veličina psa u borbi, važan je njegov borbeni duh.“  

Ni tada, a ni kasnije nisam primetio nekakav konvencionalni instinkt za zaštitu dostojanstva. Upravo suprotno. Pozvali smo Džonsona, baš zato njega uopšte nije bilo briga za to. Ali on je, siguran sam, pretpostavljao da će biti možda ipak suludo, čak i za njega, da rizikuje svoj status na taj način pred publikom uživo, čak i ako je čitava stvar organizovana u dobrotvorne svrhe.  

Slučajno, godinama kasnije, dok je bio gradonačelnik Londona, Džonson je demonstrirao znanje borilačkih veština kada se fizički sukobio sa Dejvidom Kameronom u prostoriji za sastanke, poput dvojice ostarelih školaraca, oko iznosa koji je Ministarstvo finansija odredilo za budžet kompanije za gradski prevoz u Londonu.

Posle incidenta, o čemu Endru Gimson piše u Džonsonovoj biografiji, obojica su tvrdili da su pobedili. Nikad nećemo znati istinu. Barem nam je to omogućilo da na drugi način sagledamo duboko rivalstvo koje se krije ispod navodno prijateljskog odnosa između njih dvojice.

U nesigurnom i nestabilnom trenutku za britansku politiku, privredu i mesto zemlje u svetu, članovi Konzervativne partije su odabrali lidera koji prkosi svim pravilima.

Svaki pokušaj objektivne procene Džonsonovih dostignuća, moći rasuđivanja i karaktera samo rađa nove sumnje koje su potpuno opravdane.

Međutim, njegova sposobnost da se poveže sa ljudima (iako ne sa svima i ne u svakom trenutku), kako bi oni mislili dobro o njemu, ali i o sebi samima, prosto je jedinstvena pojava u javnom životu. Bez obzira da je u pitanju prijatan period nacionalnog optimizma ili vreme oštrih podela i pesimizma, ta osobina se ispostavila kao poklon koji mu je pomogao da se domogne Dauning strita.

Čvrstina karaktera Borisa Džonsona ne izaziva poverenje ni kod njegovih kritičara, čak ni kod izvesnog broja podržavalaca, ali kada se Tereza Mej povukla, on je od sebe napravio kandidata za liderstvo kome najviše veruju suštinski euroskeptični Torijevci.

Pa zašto onda Boris Džonson? Ko je on zapravo?

Mladić

Boris ostavlja sjajan utisak kada uspeh može biti postignut samo inteligencijom, a ne upornim radom
Školski izveštaj

Prva stvar koji moramo da znamo je da se on ne zove Boris uopšte, iako je on pod tim imenom univerzalno poznat.

Rođen je kao Aleksander Boris de Pfefel Džonson 19. juna 1964. Odabrao je da ga zovu Boris, pa su mu porodica, prijatelji i na kraju i svi drugi, prijateljski izašli u susret.

Za nekoga ko je stereotipni Englez, njegovo poreklo predstavlja iznenađujuću mešavinu – engleskih hrišćana, turskih muslimana i istočnoevropskih Jevreja. Njegov pradeda sa majvb

strane bio je ortodoksni rabin iz Litvanije. Sa očeve strane, njegov pradeda je turski politički aktivista Ali Kemal, koji je navodno linčovan nakon što se sukobio sa nacionalistima koji su bili na vlasti. Boris, Sonja Parnel piše u biografiji Džonsona, bilo je ime porodičnog prijatelja koji je bio ruski emigrant.

Džonson je rođen u Njujorku, a najranije detinjstvo proveo je s ocem Stenlijem i majkom Šarlotom u kući prekoputa čuvenog Čelzi hotela, u kome su u tom trenutku boravile mnoge poznate rok zvezde.

Njegov otac započeo je master program u oblasti ekonomije u poljoprivredi, a nakon što je navodno pokušao da postane špijun bez uspeha (prošavši “najintenzivniji trening u tajnim tehnikama poznatim čoveku”), kratko je radio u Svetskoj banci u Vašingtonu, da bi brzo bio otpušten.

Navodno, kao dokaz da iver ne pada daleko od klade, on je predložio da se Egiptu odobri kredit od 100 miliona dolara da bi se izgradile tri lažne piramide i sfinga u pokušaju da se privuku turisti. To je bila prvoaprilska šala. Njegovim poslodavcima nije to bilo smešno.

Kada su se vratili u Veliku Britaniju, Stenli i Šarlot su se bavili podizanjem porodice: kćerke Rejčel, koja je nedavno pristupila Liberalno demokratskoj stranci, a zatim je prešla u Nezavisnu grupu kao kandidatkinja za Evropski parlament (uspešnija je kao novinarka nego kao političarka); Leo koji se bavi finansijama i Džo, koji je radio u Dauning stritu kao savetnik u vladi Dejvida Kamerona, a zatim je postao minister u vladama Kamerona i Tereze Mej. Braća i sestre su bili veoma takmičarski nastrojeni. Stenlijeva ambicija je bila da osnuje novinarsku i političku dinastiju, u čemu je uspeo.

Mladi Boris se školovao na Itonu, a porodica je živela u Briselu, kada su mu se roditelji razveli. O toj temi i posledicama koje je trpeo, on ne želi da priča, ali sigurno je osećao bol. Šarlot, poznata umetnica, kasnije je doživela ozbiljni nervni slom i provela je devet meseci kao pacijent u psihijatrijskog bolnici.

Detinjstvo Borisa Džonsona ne može biti opisano kao lako i bezbolno. Njegova sada prepoznatljiva prijatna, brbljiva ličnost, skoro preslikana od njegovog oca, može se smatrati vrstom odbrambenog mehanizma, koji skriva oštar um i fini, ali dobro skriveni instinkt za ličnu korist.

U svakom slučaju, nakon kratkog boravka u internatu Ašedaun haus, Džonson je pohađao Iton, dobivši prestižnu kraljevsku stipendiju. Njegov savremenik u školi bio je Dejvid Kameron, a postao je blizak prijatelj viskontu od Altorpa (koji danas nosi titulu Erl Spensera), bratu princeze Dajane i Darijusu Gapiju, koji je kasnije otišao u zatvor zbog prevare.

Aleksandar Boris de Pfefel Džonson

Aleksandar Boris de Pfefel Džonson, dobitnik kraljevske stipendije na Itonu

Aleksandar Boris de Pfefel Džonson, dobitnik kraljevske stipendije na Itonu

Na Itonu, A.B. Džonson postao je „Boris“, pomalo snobovski, izrazito engleski, na izvestan način ekcentričan i veoma poseban, namerno razbarušen lik kakvog ga znamo i danas.

Bio je veoma pametan, jedan profesor ga je nazvao „brilijantnim“, obdaren nečim što je kasnije zasigurno postalo osećaj privilegije da može da osmisli i igra igru po sopstvenim pravilima.

Nije bilo lako učestvovati s njim u debatama, a postao je vešt u izbegavanju nezgodnih pitanja davanjem neodređenih odgovora (što može da potvrdi svaki novinar koji ga je intervjuisao).

Izveštaj njegovog razrednog starešine deluje sada kao zanimljivo štivo. O Borisu je pisao njegovom ocu: „Mislim da on stvarno veruje da je grubo s naše strane što ga ne tretiramo kao izuzetak – osobu koja bi trebalo da je oslobođena razrađene mreže dužnosti koje obavezuju svakog drugog. Boris je prilično impresivan kad uspeh može da se postigne čistom inteligencijom, koja nije praćena marljivim radom.“

Njegov karakter – to da je pametan, sposoban da postigne impresivne rezultate mada uvek izričito po njegovim pravilima – počeo je da se formira. Budući protivnik Ken Livingston napisao je napad na privatne škole dok je Džonson još bio učenik.

On je napisao odgovor u školskom listu, koji je prepričan u biografiji Sonje Parnel, rekavši za argumente njegovog budućeg protivnika da su „bakrači, potpune gurabije, koještarije, tupljenje motke, turpijanje i baljezganje“. Čini se da je još tada počeo da se formira i njegov prepoznatljivi rečnik.

Boris Džonson, predsednik Oksfordske unije sa Melinom Merkuri

Ispod: Boris Džonson tokom mandata 1986. godine kao predsednika Oksfordske unije, u razgovoru sa grčkom političarkom Melinom Merkuri

Ispod: Boris Džonson tokom mandata 1986. godine kao predsednika Oksfordske unije, u razgovoru sa grčkom političarkom Melinom Merkuri

Dobio je stipendiju za koledž Baliol, na Oksfordu, koji je pratila impresivna lista političkih i novinarskih imena kao savremenika. Tada su na Univerzitetu u Oksfordu među njima bili Dejvid Kameron, Vilijam Hejg, Majkl Gov i Džeremi Hant. Braća Milibend iz Laburističke stranke, Dejvid i Ed, baš kao i Ed Bols i Ivet Kuper. „Kakva smo samo laktaška i suštinski odbojna ekipa bili“, bila je njegova ocena, izrečena, pretpostavljamo, uz veselu ironiju. „Uvek smo se hvalisali i začikavali jedni druge. I na neki način to i dan-danas radimo.“  

Džonson, kao Dejvid Kameron i Džordž Osborn – ali i Džeremi Hant – slavno su se pridružili ozloglašenom Klubu Bulingdon, sačinjenom od bogatih i neotesanih studenata, pripadnika elite.

Boris Džonson, sa sestrom Rejčel i suprugom Alegra Mostin-Oven

1985: Na 21. rođendanu viskonta Altorpa sa budućom suprugom Alegrom Mostin-Oven (levo) i sestrom Rejčel

1985: Na 21. rođendanu viskonta Altorpa sa budućom suprugom Alegrom Mostin-Oven (levo) i sestrom Rejčel

Kamerom je u međuvremenu pokušavao da ublaži ovaj aspekt svoje oksfordske karijere, obeleženog uništavanjem menzi i razvratom.  

Boris Džonson, tvrdi se, nikad nije bio previše povezan sa sličnim incidentima, iako mu je itonska mreža nesumnjivo bila od koristi u ostvarivanju velike ambicije da postane predsednik debatnog društva Oksfordska unija – što mu je, u istorijskom smislu makar, bila odskočna daska za položaj premijera.  

Džonson je upoznao prvu suprugu, Alegru Mostin-Oven, na Oksfordu – još jedna ostvarena ambicija. Ali, nikad nije postigao cilj da dobije najviše ocene iz Klasičnih nauka, što prijatelji kažu da ga proganja i dan-danas. Jeste, međutim, ostvario veze koje su postale više nego korisne u budućoj novinarskoj i političkoj karijeri punoj vrtoglavih uspona i dramatičnih, makar koliko privremenih, padova.

Uvek se pokazalo teškim zadržati Borisa Džonsona. Tokom kandidature za liderstvo u stranci ljudi su često govorili – pa čak i ja, između ostalih – da je jedina osoba sposobna da pobedi Borisa Džonsona sam Boris Džonson. Od najranijih dana karijere, on je delovao odlučan da to pokuša.

Boris ostavlja sjajan utisak kada uspeh može biti postignut samo inteligencijom, a ne upornim radom
Školski izveštaj sa Itona

Prva stvar koji moramo da znamo je da se on ne zove Boris uopšte, iako je on pod tim imenom univerzalno poznat.

Rođen je kao Aleksander Boris de Pfefel Džonson 19. juna 1964. Odabrao je da ga zovu Boris, pa su mu porodica, prijatelji i na kraju i svi drugi, prijateljski izašli u susret.

Za nekoga ko je stereotipni Englez, njegovo poreklo predstavlja iznenađujuću mešavinu – engleskih hrišćana, turskih muslimana i istočnoevropskih Jevreja. Njegov pradeda sa majčine strane bio je ortodoksni rabin iz Litvanije. Sa očeve strane, njegov pradeda je turski politički aktivista Ali Kemal, koji je navodno linčovan nakon što se sukobio sa nacionalistima koji su bili na vlasti. Boris, Sonja Parnel piše u biografiji Džonsona, bilo je ime porodičnog prijatelja koji je bio ruski emigrant.

Džonson je rođen u Njujorku, a najranije detinjstvo proveo je s ocem Stenlijem i majkom Šarlotom u kući prekoputa čuvenog Čelzi hotela, u kome su u tom trenutku boravile mnoge poznate rok zvezde.

Njegov otac započeo je master program u oblasti ekonomije u poljoprivredi, a nakon što je navodno pokušao da postane špijun bez uspeha (prošavši “najintenzivniji trening u tajnim tehnikama poznatim čoveku”), kratko je radio u Svetskoj banci u Vašingtonu, da bi brzo bio otpušten.

Navodno, kao dokaz da iver ne pada daleko od klade, on je predložio da se Egiptu odobri kredit od 100 miliona dolara da bi se izgradile tri lažne piramide i sfinga u pokušaju da se privuku turisti. To je bila prvoaprilska šala. Njegovim poslodavcima nije to bilo smešno.

Kada su se vratili u Veliku Britaniju, Stenli i Šarlot su se bavili podizanjem porodice: kćerke Rejčel, koja je nedavno pristupila Liberalno demokratskoj stranci, a zatim je prešla u Nezavisnu grupu kao kandidatkinja za Evropski parlament (uspešnija je kao novinarka nego kao političarka); Leo koji se bavi finansijama i Džo, koji je radio u Dauning stritu kao savetnik u vladi Dejvida Kamerona, a zatim je postao minister u vladama Kamerona i Tereze Mej. Braća i sestre su bili veoma takmičarski nastrojeni. Stenlijeva ambicija je bila da osnuje novinarsku i političku dinastiju, u čemu je uspeo.

Mladi Boris se školovao na Itonu, a porodica je živela u Briselu, kada su mu se roditelji razveli. O toj temi i posledicama koje je trpeo, on ne želi da priča, ali sigurno je osećao bol. Šarlot, poznata umetnica, kasnije je doživela ozbiljni nervni slom i provela je devet meseci kao pacijent u psihijatrijskog bolnici.

Aleksandar Boris de Pfefel Džonson, dobitnik kraljevske stipendije na Itonu

Aleksandar Boris de Pfefel Džonson, dobitnik kraljevske stipendije na Itonu

Aleksandar Boris de Pfefel Džonson, dobitnik kraljevske stipendije na Itonu

Detinjstvo Borisa Džonsona ne može biti opisano kao lako i bezbolno. Njegova sada prepoznatljiva prijatna, brbljiva ličnost, skoro preslikana od njegovog oca, može se smatrati vrstom odbrambenog mehanizma, koji skriva oštar um i fini, ali dobro skriveni instinkt za ličnu korist.

U svakom slučaju, nakon kratkog boravka u internatu Ašedaun haus, Džonson je pohađao Iton, dobivši prestižnu kraljevsku stipendiju. Njegov savremenik u školi bio je Dejvid Kameron, a postao je blizak prijatelj viskontu od Altorpa (koji danas nosi titulu Erl Spensera), bratu princeze Dajane i Darijusu Gapiju, koji je kasnije otišao u zatvor zbog prevare.

Na Itonu, A.B. Džonson postao je „Boris“, pomalo snobovski, izrazito engleski, na izvestan način ekcentričan i veoma poseban, namerno razbarušen lik kakvog ga znamo i danas.

Boris Džonson tokom mandata 1986. godine kao predsednika Oksfordske unije, u razgovoru sa grčkom političarkom Melinom Merkuri

Ispod: Boris Džonson tokom mandata 1986. godine kao predsednika Oksfordske unije, u razgovoru sa grčkom političarkom Melinom Merkuri

Ispod: Boris Džonson tokom mandata 1986. godine kao predsednika Oksfordske unije, u razgovoru sa grčkom političarkom Melinom Merkuri

Bio je veoma pametan, jedan profesor ga je nazvao „brilijantnim“, obdaren nečim što je kasnije zasigurno postalo osećaj privilegije da može da osmisli i igra igru po sopstvenim pravilima.

Nije bilo lako učestvovati s njim u debatama, a postao je vešt u izbegavanju nezgodnih pitanja davanjem neodređenih odgovora (što može da potvrdi svaki novinar koji ga je intervjuisao).

Izveštaj njegovog razrednog starešine deluje sada kao zanimljivo štivo. O Borisu je pisao njegovom ocu: „Mislim da on stvarno veruje da je grubo s naše strane što ga ne tretiramo kao izuzetak – osobu koja bi trebalo da je oslobođena razrađene mreže dužnosti koje obavezuju svakog drugog. Boris je prilično impresivan kad uspeh može da se postigne čistom inteligencijom, koja nije praćena marljivim radom.“

Njegov karakter – to da je pametan, sposoban da postigne impresivne rezultate mada uvek izričito po njegovim pravilima – počeo je da se formira. Budući protivnik Ken Livingston napisao je napad na privatne škole dok je Džonson još bio učenik.

On je napisao odgovor u školskom listu, koji je prepričan u biografiji Sonje Parnel, rekavši za argumente njegovog budućeg protivnika da su „bakrači, potpune gurabije, koještarije, tupljenje motke, turpijanje i baljezganje“. Čini se da je još tada počeo da se formira i njegov prepoznatljivi rečnik.  

Dobio je stipendiju za koledž Baliol, na Oksfordu, koji je pratila impresivna lista političkih i novinarskih imena kao savremenika. Tada su na Univerzitetu u Oksfordu među njima bili Dejvid Kameron, Vilijam Hejg, Majkl Gov i Džeremi Hant. Braća Milibend iz Laburističke stranke, Dejvid i Ed, baš kao i Ed Bols i Ivet Kuper. „Kakva smo samo laktaška i suštinski odbojna ekipa bili“, bila je njegova ocena, izrečena, pretpostavljamo, uz veselu ironiju. „Uvek smo se hvalisali i začikavali jedni druge. I na neki način to i dan-danas radimo.“  

Džonson, kao Dejvid Kameron i Džordž Osborn – ali i Džeremi Hant – slavno su se pridružili ozloglašenom Klubu Bulingdon, sačinjenom od bogatih i neotesanih studenata, pripadnika elite.

Na 21. rođendanu viskonta Altorpa sa budućom suprugom Alegrom Mostin-Oven (levo) i sestrom Rejčel

1985: Na 21. rođendanu viskonta Altorpa sa budućom suprugom Alegrom Mostin-Oven (levo) i sestrom Rejčel

1985: Na 21. rođendanu viskonta Altorpa sa budućom suprugom Alegrom Mostin-Oven (levo) i sestrom Rejčel

Kamerom je u međuvremenu pokušavao da ublaži ovaj aspekt svoje oksfordske karijere, obeleženog uništavanjem menzi i razvratom.  

Boris Džonson, tvrdi se, nikad nije bio previše povezan sa sličnim incidentima, iako mu je itonska mreža nesumnjivo bila od koristi u ostvarivanju velike ambicije da postane predsednik debatnog društva Oksfordska unija – što mu je, u istorijskom smislu makar, bila odskočna daska za položaj premijera.  

Džonson je upoznao prvu suprugu, Alegru Mostin-Oven, na Oksfordu – još jedna ostvarena ambicija. Ali, nikad nije postigao cilj da dobije najviše ocene iz Klasičnih nauka, što prijatelji kažu da ga proganja i dan-danas. Jeste, međutim, ostvario veze koje su postale više nego korisne u budućoj novinarskoj i političkoj karijeri punoj vrtoglavih uspona i dramatičnih, makar koliko privremenih, padova.

Uvek se pokazalo teškim zadržati Borisa Džonsona. Tokom kandidature za liderstvo u stranci ljudi su često govorili – pa čak i ja, između ostalih – da je jedina osoba sposobna da pobedi Borisa Džonsona sam Boris Džonson. Od najranijih dana karijere, on je delovao odlučan da to pokuša.

Novinar

Premijer Boris Džonson bi, pretpostavlja se, mrzeo da bude podvrgnut onoj vrsti izveštavanja i analize kakvo je perspektivni mladi novinar Boris Džonson pretvorio u svoj prepoznatljivi stil.

Kao pripravnik sa svežom diplomom koledža Baliol, pridružio se redakciji dnevnog lista Tajms pod uredničkom palicom legendarnog Čarlija Vilsona – žilavog Glazgovca koji je pripadao staroj školi klasičnog novinarstva sa Flit Strita.

Otkriveno je da se Džonson previše potrudio da nabudži prilično bezazlenu priču o otkriću palate Edvarda Drugog na južnoj obali Temze. Njegov istorijski sled događaja nije bio logičan, a citat koji je pratio tekst bio je potpuno izmišljen.

Napisao je kako je kralj obično bančio u palati sa vernim kompanjonom Pirsom Gejvstonom. Samo što je Gejvston pogubljen godinama pre nego što je palata izgrađena, a izmišljeni citat je pripisan oksfordskom akademiku koji je istovremeno bio i njegov kum, ali je ovaj ipak, neće vas iznenaditi, zvanično uložio žalbu. Džonson je dobio otkaz.

On ima poseban talenat da navede one koji mu veruju da pređu preko svih stvari do kojih je ljudima obično stalo. Da li drži do istine? Da li je iskren? Da li se dobro ophodi prema ženi?
Ser Maks Hejstings

To je mogao biti kraj njegove novinarske karijere, ali i svakog drugog posla koji podrazumeva poverenje. Međutim, to se nije dogodilo.

Urednik Dejli telegrafa Maks Hejstings, koji je upoznao Džonsona dok je u Oksfordskoj uniji ugošćavao najprestižnije ličnosti, dao mu je priliku za iskupljenje koju je on oberučke prigrlio.

Veoma brzo, kao evopski dopisnik tog lista iz Brisela, Džonson se proslavio kao pionir u nečemu što će 1989. postati novi podžanr duboko evroskeptičnog izveštavanja. 

Telegraph headline: Threat to British pink sausages

Većinu izveštaja u to vreme pisali su dopisnici koji su mahom bili daleko više saglasni sa kulturom nečega što se tada zvalo Evropska ekonomska zajednica.

Džonsonove priče su gotovo neprestano završavale na naslovnim stranama, ugađajući čitaocima koji su smatrali da je EEZ „federalizam“, kao i da se meša u sve – neki od njih, poput Jana Dankana Smita, sada pružaju političku podršku novom režimu u Dauning stritu – zbog čega su njegovi tekstovi dostigli kultni status.  

Telegraph headline: Brussels recruits sniffers to ensure that Euro-manure smells the same

Njegovo novinarstvo je na slobodan način mešalo činjenice i neobuzdanu evroskepričnu maštu.

Između ostalog, pisao je o nepropisno zakrivljenim bananama, kondomima pogrešne veličine, a u jednom tekstu izneo je tvrdnju da zgrada Berlejmont u kom se nalazi sedište Evropske komisije veoma brzo treba da bude srušena dinamitom, jer je otkriveno da sadrži azbest. Reportaže su često nagonile čitaoca na glasan smeh, delujući zbog toga još ubedljivije.    

Sećam se da sam naleteo na njega u Strazburu, tokom sednica Evropskog parlamenta, u vreme kad sam bio politički dopisnik Indipendenta. Zlobno se osmehivao zbog imena “Brussels-Prout” koje je skovao za Ser Kristofera Pruta, lidera konzervativaca u Parlamentu, aludirajući na englesku reč za prokelj (Brussels sprout).

Telegraph headline from 1991: Euro headquarters to be blown up

Poseduje probitačan talenat da vas na sebi svojstven način navede da se smejete čak i kad mu šale nisu naročito uspele. Međutim, nije mu uvek polazilo za rukom da lako razonodi moje bivše kolege iz Independenta, kao ni druga novinarska pera koja su se bavila temom Evrope.

 „Smatram da je uvek bio suštinski intelektualno nepošten“, rekao je Dejvid Asborn Endrjuu Gimsonu, u razgovoru za njegovu knjigu. „Služio je svojim gospodarima na veoma vešt način, ali mislim da nikada nije verovao… Bio je veoma inteligentan, mnogo pametniji od mene, imao je osećaj za nijanse i lukavštinu, ali ih nije prikazivao u svojim tekstovima. Reč je o pučkoj zabavi – podvali, i to veoma opasnоj podvali.”

Očekivano, njegov tadašnji urednik Maks Hejstings imao je blago popustljiv odnos prema svom talentovanom protežeu. Danas bi možda bio manje tolerantan. „Mislim da ga nikad nismo uhvatili u nečemu zbog čega bi zaslužio da bude otpušten, ili zbog čega bi bio vraćen iz Brisela“, rekao mi je u intervjuu koji smo radili za BBC Panoramu. „Borisov odnos prema integritetu i istini, kao i prema ispravnim moralnim standardima uvek je bio neodređen, da se učtivo izrazim.“

Kao što ćemo videti, nisu svi skloni „da se učtivo izražavaju“ kada se radi o Džonsonovoj ličnosti ili karijeri. Ocena koju je o svom bivšem uposleniku izneo Maks Hejstings je zapanjujuća.  

 „U svakom međuljudskom odnosu radi se o tome šta vam prija…. više od bilo kog drugog političara u britanskom društvu danas, on je genije. Apsolutno je sjajan kad priča ljudima stvari koje oni žele da čuju i to radi služeći se dosetkom, elegantno, sa stilom.“

 „On ima poseban talenat da navede one koji mu veruju da pređu preko svih stvari do kojih je ljudima obično stalo. Da li drži do istine? Da li je iskren? Da li se korektno ophodi prema ženi? Nijedna od tih stvari nije bitno.”

Ali Hejstings već neko vreme tvrdi da Džonson nije podoban za obavljanje javne funkcije, pa je tako u nedavnom tekstu pisao o njegovoj „nemoralnosti, ukorenjenoj u preziranju istine.”   

Drugi, među kojima je i autorka njegove biografije Sonja Parnel, odaju priznanje Džonsonovom euroskeptičnom novinarstvu u Briselu zbog toga što je stvorilo klimu koja je iznedrila anti-EEZ stav u Konzervativnoj partiji, što je dovelo do razaranja administracije Džona Mejdžora.   

Mislim da je to previše slobodno tumačenje. Mejdžorova vlada bila je iscrpljena nakon 18 godina torijevske vlasti i iznurena od borbe koja je rezultirala odlaskom Margaret Tačer 1990 godine. Konzervativci su bili uzdrmani u osvit napada Tonija Blera i novih uzdanica Laburističke stranke i, ranjivi na potrebu države za „promenom“, bili su počišćeni u bukvalno slamajućem porazu koji su doživeli na opštim izborima 1997. godine.

Ali u trenutku kad je konzervativcima najzad vreme isteklo, Boris Džonson je bio na samom početku.

Premijer Boris Džonson bi, pretpostavlja se, mrzeo da bude podvrgnut onoj vrsti izveštavanja i analize kakvo je perspektivni mladi novinar Boris Džonson pretvorio u svoj prepoznatljivi stil.

Kao pripravnik sa svežom diplomom koledža Baliol, pridružio se redakciji dnevnog lista Tajms pod uredničkom palicom legendarnog Čarlija Vilsona – žilavog Glazgovca koji je pripadao staroj školi klasičnog novinarstva sa Flit Strita.

Otkriveno je da se Džonson previše potrudio da nabudži prilično bezazlenu priču o otkriću palate Edvarda Drugog na južnoj obali Temze. Njegov istorijski sled događaja nije bio logičan, a citat koji je pratio tekst bio je potpuno izmišljen.

Napisao je kako je kralj obično bančio u palati sa vernim kompanjonom Pirsom Gejvstonom. Samo što je Gejvston pogubljen godinama pre nego što je palata izgrađena, a izmišljeni citat je pripisan oksfordskom akademiku koji je istovremeno bio i njegov kum, ali je ovaj ipak, neće vas iznenaditi, zvanično uložio žalbu. Džonson je dobio otkaz.

On ima poseban talenat da navede one koji mu veruju da pređu preko svih stvari do kojih je ljudima obično stalo. Da li drži do istine? Da li je iskren? Da li se dobro ophodi prema ženi?
Ser Maks Hejstings

To je mogao biti kraj njegove novinarske karijere, ali i svakog drugog posla koji podrazumeva poverenje. Međutim, to se nije dogodilo.

Urednik Dejli telegrafa Maks Hejstings, koji je upoznao Džonsona dok je u Oksfordskoj uniji ugošćavao najprestižnije ličnosti, dao mu je priliku za iskupljenje koju je on oberučke prigrlio.

Veoma brzo, kao evopski dopisnik tog lista iz Brisela, Džonson se proslavio kao pionir u nečemu što će 1989. postati novi podžanr duboko evroskeptičnog izveštavanja. 

Telegraph headline: Threat to British pink sausages

Većinu izveštaja u to vreme pisali su dopisnici koji su mahom bili daleko više saglasni sa kulturom nečega što se tada zvalo Evropska ekonomska zajednica.

Džonsonove priče su gotovo neprestano završavale na naslovnim stranama, ugađajući čitaocima koji su smatrali da je EEZ „federalizam“, kao i da se meša u sve – neki od njih, poput Jana Dankana Smita, sada pružaju političku podršku novom režimu u Dauning stritu – zbog čega su njegovi tekstovi dostigli kultni status.  

Telegraph headline: Brussels recruits sniffers to ensure that Euro-manure smells the same

Njegovo novinarstvo je na slobodan način mešalo činjenice i neobuzdanu evroskepričnu maštu.

Između ostalog, pisao je o nepropisno zakrivljenim bananama, kondomima pogrešne veličine, a u jednom tekstu izneo je tvrdnju da zgrada Berlejmont u kom se nalazi sedište Evropske komisije veoma brzo treba da bude srušena dinamitom, jer je otkriveno da sadrži azbest. Reportaže su često nagonile čitaoca na glasan smeh, delujući zbog toga još ubedljivije.    

Sećam se da sam naleteo na njega u Strazburu, tokom sednica Evropskog parlamenta, u vreme kad sam bio politički dopisnik Indipendenta. Zlobno se osmehivao zbog imena “Brussels-Prout” koje je skovao za Ser Kristofera Pruta, lidera konzervativaca u Parlamentu, aludirajući na englesku reč za prokelj (Brussels sprout).

Telegraph headline from 1991: Euro headquarters to be blown up

Poseduje probitačan talenat da vas na sebi svojstven način navede da se smejete čak i kad mu šale nisu naročito uspele. Međutim, nije mu uvek polazilo za rukom da lako razonodi moje bivše kolege iz Independenta, kao ni druga novinarska pera koja su se bavila temom Evrope.

 „Smatram da je uvek bio suštinski intelektualno nepošten“, rekao je Dejvid Asborn Endrjuu Gimsonu, u razgovoru za njegovu knjigu. „Služio je svojim gospodarima na veoma vešt način, ali mislim da nikada nije verovao… Bio je veoma inteligentan, mnogo pametniji od mene, imao je osećaj za nijanse i lukavštinu, ali ih nije prikazivao u svojim tekstovima. Reč je o pučkoj zabavi – podvali, i to veoma opasnоj podvali.”

Očekivano, njegov tadašnji urednik Maks Hejstings imao je blago popustljiv odnos prema svom talentovanom protežeu. Danas bi možda bio manje tolerantan. „Mislim da ga nikad nismo uhvatili u nečemu zbog čega bi zaslužio da bude otpušten, ili zbog čega bi bio vraćen iz Brisela“, rekao mi je u intervjuu koji smo radili za BBC Panoramu. „Borisov odnos prema integritetu i istini, kao i prema ispravnim moralnim standardima uvek je bio neodređen, da se učtivo izrazim.“

Kao što ćemo videti, nisu svi skloni „da se učtivo izražavaju“ kada se radi o Džonsonovoj ličnosti ili karijeri. Ocena koju je o svom bivšem uposleniku izneo Maks Hejstings je zapanjujuća.  

 „U svakom međuljudskom odnosu radi se o tome šta vam prija…. više od bilo kog drugog političara u britanskom društvu danas, on je genije. Apsolutno je sjajan kad priča ljudima stvari koje oni žele da čuju i to radi služeći se dosetkom, elegantno, sa stilom.“

 „On ima poseban talenat da navede one koji mu veruju da pređu preko svih stvari do kojih je ljudima obično stalo. Da li drži do istine? Da li je iskren? Da li se korektno ophodi prema ženi? Nijedna od tih stvari nije bitno.”

Ali Hejstings već neko vreme tvrdi da Džonson nije podoban za obavljanje javne funkcije, pa je tako u nedavnom tekstu pisao o njegovoj „nemoralnosti, ukorenjenoj u preziranju istine.”   

Drugi, među kojima je i autorka njegove biografije Sonja Parnel, odaju priznanje Džonsonovom euroskeptičnom novinarstvu u Briselu zbog toga što je stvorilo klimu koja je iznedrila anti-EEZ stav u Konzervativnoj partiji, što je dovelo do razaranja administracije Džona Mejdžora.   

Mislim da je to previše slobodno tumačenje. Mejdžorova vlada bila je iscrpljena nakon 18 godina torijevske vlasti i iznurena od borbe koja je rezultirala odlaskom Margaret Tačer 1990 godine. Konzervativci su bili uzdrmani u osvit napada Tonija Blera i novih uzdanica Laburističke stranke i, ranjivi na potrebu države za „promenom“, bili su počišćeni u bukvalno slamajućem porazu koji su doživeli na opštim izborima 1997. godine.

Ali u trenutku kad je konzervativcima najzad vreme isteklo, Boris Džonson je bio na samom početku.

Selebriti

Džonsonova medijska karijera je bila uspešna, baš kao što su i njegovi napori da kultiviše svoj status selebritija urodili plodom, a njegovi politički pokušaji naišli na podršku. Bio je popularan panelista u BBC-jevoj emisiji Donosim ti vesti (Have I Got News For You), i brzo je uznapredovao do mesta popularnog kolumniste Telegrafa, а nedugo potom i do urednika Spektejtora.   

Nakon neuspešnog učešća u izbornoj trci 1997. u oktrugu Kluid Saut, neosvojivom velškom uporištu laburista, njegov prepoznatljiv medijski profil pomogao mu je da osvoji kandidaturu za prestižni okrug Henli.

U Parlament je ušao 2001, nasledivši Majkla Hezeltajna, svojeveremeno superteškaša koji je i sam bio pretendent na premijersko mesto, mada je, očigledno, bio manje uspešan u toj ambiciji od Džonsona. 

2002: Kao panelista u emisiji "Donosim ti vesti"

2002: Kao panelista u emisiji "Donosim ti vesti"

2002: Kao panelista u emisiji "Donosim ti vesti"

Duže vreme se činilo da sve ide gotovo isuviše dobro. I tako je i bilo.

Stranački lider Majkl Hauard dodelio je Džonsonu – koji se razveo 1993. a kasnije oženio advokaticom Marinom Viler – funkciju ministra u vladi u senci. Međutim, bio je otpušten zato što je lagao o vezi sa Petronelom Vajat, koleginicom iz Spektejtora.

U intervjuu datom za emisiju „BBC danas“, Hauard je nagovestio da je otpuštanje Džonsona možda bila greška. Međutim, sam taj skori trenutak žaljenja odigrao se kada je Džonson bio mnogo bliži premijerskoj poziciji kojoj je stremio nego što je Hauard ikada bio. Zatim je morao da se zadovolji juniorskom pozicijom portparola za umetnost. To nije bilo njegovo jedino nazadovanje. Drugo je bilo, nesumnjivo, još više ponižavajuće.      

Marina Viler, druga žena Borisa Džonsona

Marina Viler, druga žena Borisa Džonsona

Marina Viler, druga žena Borisa Džonsona

U Spektejtoru iz oktobra 2004. glavna priča je govorila o Kenu Bigliju, koji je ubijen kao taoc u Iraku. Tekst se bavio „neukusnom semntimentalnošću” reakcije na tu vest. Bigli je bio stanovnik Liverpula, grada u kom je još uvek bilo sveže sećanje na stadionsku tragediju koja se odigrala 1989. na Hilborou i smrt 86 navijača. Za Hauarda, pasioniranog navijača Liverpula, to je bilo previše, i naredio je Džonsonu da ode u grad kako bi se izvinio. 

Istoga se izrodio jeziv medijski cirkus. Ni prvi ni poslednji u kom je Boris Džonson učestvovao. Pratila ga je reputacija čoveka sklonog ispadima i neprilikama, ali takođe i nekog ko ume da iznađe način da ih preživi. Kao što smo videli, ispostavilo se da je ta veština veoma korisna. 

Brujanje tabloida o njegovoj vezi sa Petronelom Vajat ne može se smatrati izuzetkom. Novine su imale još priča u fijoci. Ipak, kako mi je rekao Maks Hejstings, moralna osuda nikada nije nikome naudila, ili ako jeste, nije nanosila trajnu političku štetu.  

Sam Džonson je često odbijao da odgovori na pitanja novinara u vezi sa privatnim životom tokom kampanje za lidera torijevaca. Pitanja nisu bila često postavljana.

Sa Petronelom Vajat na letnjoj zabavi magazina Spektejtor

Sa Petronelom Vajat na letnjoj zabavi magazina Spektejtor

Sa Petronelom Vajat na letnjoj zabavi magazina Spektejtor

Ipak, kada pogledamo njegove ranije tekstove, vidimo da je pledirao za liberalni pristup privatnim životima javnih ličnosti. Braneći tadašnjeg predsednika Amerike Bila Klintona, u kolumni koju je Telegraf objavio u januaru 1998. postavio je pitanje: „Da li iko misli da gomila jednobrazno čestitih političara treba po bilo čemu da budu izuzetak? Naravno da ne treba… mediji svojevoljno zamagljuju temu, hraneći javnu znatiželju i ljubomoru.“

Usponi i padovi dolaze i prolaze, a to važi i za njegova dva mandata na poziciji gradonačelnika Londona.

Tadašnji premijer Dejvid Kameron, sa kojim je drugovao tkom studija u Itonu i Oksfordu, nije bio zagrižen za ideju da Džonson bude kandidat za Gradsku skupštinu. Pitao se da li je on pouzdan. Nesumnjivo je izazivao pažnju rivala.  

Lord Ko je imao prednost, ali nije želeo taj posao. Ima i onih koji smatraju da je Kameronova blaga nezainteresovanost motivisala Džonsona da uđe u trku. Mogućnost da stranka torijevaca, nasuprot prognozama, ostvari veliku pobedu u prestonici, postala je primamljiva ljudima u Dauning stritu. 

 Boris Johnson rides a bicycle during the announcement of Santander as the new sponsor of Santander Cycles on 27, 2015 in London, England

Da li je Džonson bio uspešan gradonačelnik? Zavisi od toga koga pitate. Izgradnja kuća je bila u porastu. Kriminal u opadanju. „Borisovi bajsevi“ su preplavili ulice. Kritičari tvrde da je to rezultat nasleđa Kena Livinstona koje je Džonson prisvojio, i da je kriminal u čitavoj zemlji bio u opadanju.

Kad je reč o pripremi i rezultatima organizacije Olimpijskih igara u Londonu 2012, opravdano se može reći da je Džonsonova uloga kao prvog čoveka premašila njegov stvarni doprinos organizacije samog događaja. Njegov rival u borbi za vodeću poziciju Džeremi Hant više je uradio u praktičnom smislu. To važi i za Lorda Koa.

Ali Džonsonu kao vođi nije bilo takmaca. Očigledno, nikada nije nameravao da se zaglavi na pola puta tokom spuštanja niz žičaru blizu Olimpijskog parka. Za nekog drugog bi to bila katastrofa. Za Džonsona – komični trijumf. Ne čudi onda što ga je Dejvid Kameron – koji je uvek shvatao Džonosnov jedinstveni potencijal – opisao kao čoveka koji je u stanju da „prkosi gravitaciji.“

Mladi i stari, desničari i levičari, mase su klicale, što je situacija koja nameće pitanje: „Ko je pravi Boris Džonson?“  

Da li govorimo o lideru prestoničke, multikulturne, liberalne i laburistima naklonjene prestonice? Ili o mezimčetu bregzitoljubivih, nepatvorenih torijevaca i društveno konzervativnih članova stranke koji su ga izabrali da predvodi njih i celu zemlju?

Njegovi kritičari – kao i pojedini njegovi prijatelji – veruju da odgovor na to pitanje glasi da je to onaj koji mu je u datom trenutku nephodan da bi politički napredovao.

Drugo, pomalo psudopsihoanalitičko tumačenje, jeste da on istinski veruje u sve što kaže ili napiše, u trenutku kad to kaže ili napiše. Teško da je to laskavije zvuči.

Postoji još jedno stanovište – da Džonson duboko u srcu pripada struji konzervativaca „jedna nacija”, blisko socijaldemokratiji, da je društveni liberal i lično veoma prijatan (jedan predavač na Itonu kaže da u njegovom prisustvu Džonson nikada nije izustio nepristojnu reč), kao i da je zarazno optimističan.

Članovi parlamenta koji su bili njegovi saradnici u Gradskoj skupštini govore pohvalno o njegovim sposobnostima. Zamenik pomoćnika gradonačelnika za pitanja bezbednosti Kit Melthous kaže da je Džonson uspeo da „se uhvati u koštac sa siromaštvom, smanji stopu kriminala – naročito slučajeve počinjene nožem, izgradi kuće prema potrebama ljudi i grad učini čistijim i zelenijim.“ Džejms Kleverli, koji je takođe radio sa Džonsonom, kao član gradske vlade, kaže: „Znam da je sposoban za uspešno vođenje operativnih zadataka, jer sam bio deo tima koji je to radio osam godina.” 

Oboje su se izjasnili da će ostati uz konzervativno vođstvo pre nego što su ga napustili i podržali Džonsona.

Pre nego što je u julu preuzeo premijersko mesto, spekulisalo se da će Džonson biti „predsednik odbora“. Ideja je bila da se kao premijer okruži talentovanim ljudima – slično načinu na koji je obavljao gradonačelničku funkciju – a ne da pokuša da vuče sve konce. 

Kandidat

[Boris Džonson] će kao premijer uspeti jedino ukoliko još jednom proširi fokus i poruku daleko izvan tog kruga.
Gato Heri, bivši savetnik

Pitanje političkih procena Borisa Džonsona postaje tim pre važnije ako se setimo njegove vodeće uloge u kampanji za izlazak iz Evropske unije, koja je pobedila uprkos svim očekivanjima, a docnije i dve godine koje je proveo na mestu ministra inostranih poslova, mandata koji će najviše biti upamćen po nizu ispada i diplomatskih blamaža.

Ako ćemo pošteno, svoju grubu pesmu o predsedniku Turske i jarcu je napisao pre nego što je postao ministar spoljnih poslova. Manje opravdanja ima kad je reč o iskrivljenom poređenju politike EU sa Napoleonovim i Hitlerovim ambicijama za upravljanje kontinentom.

Ozbiljniju grešku napravio je kada je rekao da Nazanin Zagari-Retklif – koja je u tom trenutku već bila u zatvoru – drži tečajeve novinarstva u zemlji. Prosto, to je bilo pogrešno. Komentar je doveo do „traumatičnih posledica“ po nju, rekao je kasnije njen muž, i poslužio je za osnaživanje drugog sudskog postupka protiv nje.

Demonstrant drži sliku Nazanin Zagari - Retklif, koja je uhapšena u Iranu

Demonstrant drži sliku Nazanin Zagari - Retklif, koja je uhapšena u Iranu

Demonstrant drži sliku Nazanin Zagari - Retklif, koja je uhapšena u Iranu

Ken Klark, koji je obavljao praktično sve najvažnije poslove u kabinetima kozervativaca, rekao mi je da je Džonson kao ministar spoljnih poslova „bio katastrofa“.

 „Diplomate su bile priterane uza zid. Ne bi pročitao zvanične brifinge. Planiranje fotografisanja na sastancima sa stranim zvaničnicima bila je jedina stvar kojom se bavio… sigurno najbeznadežnije neodgovorni ministar inostranih poslova za kog znam iz bilo koje stranke.“

Kao alternativno, raširenije prijateljsko viđenje, možemo navesti stavove koje je Kamila Tomini iznela u Telegrafu. Ona oštro kritikuje sve „jalove karikature“, i radije želi da se seća da je Džonson kao ministar spoljnih poslova pružio podršku obrazovanju devojaka širom planete, kao i da je stao iza oštrih sankcija Rusiji nakon trovanja prebeglog ruskog špijuna Sergeja Skripalja i njegove ćerle Julije u Solzberiju, zbog čega su Britanija i saveznici, uključujući i Ameriku, proterali 100 ruskih diplomata.

Takođe, ona skreće pažnju na njegov običaj da delegira zadatke podređenima.

E sad, Kamila Tomini je, naravno, bila Džonsonova koleginica u Telegrafu, gde je on objavljivao redovne i veoma cenjene, veoma plaćene kolumne. Ken Klark je poznati kritičar Bregzita. Pretpostavljam da vi već znate koju stranu ćete podržati.

U svakom slučaju, Boris Džonson nije odabran za funkciju ministra spoljnih poslova zbog svojih dilpomatskih veština, već zato što je Tereza Mej želela da istaknuti bregzitovci budu deo kabineta kako bi kontrolisali taj proces. Taj plan nije ispao najprobitačniji po nju. 

Bregzit je zapao u ćorsokak. Mej je podnela ostavku nakon što je jezivo omanula u misiji koja je, doduše, bila gotovo nemoguća od trenutka njene nesrećne „pobede“ na opštim izborima 2017. godine, a uspon Borisa Džonsona, koji je rezultirao njenom smenom, sada je upisan u političku istoriju. On se nada da će to štivo biti lako za čitanje u danima koji dolaze. Ponovo kažem, videćemo.

Priča o Džonsonovoj ulozi u kampanji za izlazak prečesto se mogla čuti tako da je nećemo ovde ponavljati do detalja.

Džonson je napisao dve novinske kolumne, jednu za i jednu protiv izlaska. Prijatelji (ili bivši prijatelji), poput Rolanda Rada, finansijskog PR-a i predvodnika kampanje Glas naroda (People’s Vote), koji mi je ogorčeno ispričao kako je Džonson obećao podršku rimejnerima da bi brzo nakon toga najavio podršku suprotnoj struji. 

Ser Kreg Oliver, nekadašnji direktor za komunikacije u Dauning stritu pod vođstvom Dejvida Kamerona, svedoči o poetskoj elektronskoj poruci u kojoj Džonson predviđa da će Bregzit biti smožden “poput žabe pod drljačom”, poslatoj par trenutaka pre nego što je istupio kao pripadnik struje koja je za izlazak.

U zavisnosti od toga s kim razgovarate, postoje ubedljivi dokazi da Džonson nikada nije bio iskreni bregzitovac, što neki komentarišu kao da se pridružio onoj strani za koju je mislio da će biti gubitnička (ali ipak najprobitačnija za njegove liderske ambicije) ili da je prosto bio rastrzan do poslednjeg trenutka.   

Da li optužbe za neiskrenost i dalje važe? Zajedljivci podsećaju na dvosmislene slogane postavljene na bočnim stranama autobusa koje sugerišu da će Bregzit zdravstvenom fondu doneti 350 miliona funti nedeljno i takođe upozoravaju da milioni Turaka čekaju da uđu u Britaniju i gotovo preko noći sruše system zdravstvene zaštite. Lista optužbi za lažne ili napumpane tvrdnje te kampanje, sa kojom se Džonson dovodi u vezu, poduža je.  

Naravno, bregzitovci nisu ništa manje glasni kada rimejnerska jeziva ekonomska proročanstva pogrdno nazivaju – projekat strah. Bez sumnje, vi o ovome imate sopstveno mišljenje.

Ako se Boris Džonson kaje zbog bilo čega – a nikada nisam čuo nešto što bi išlo tome u prilog – on to drži za sebe. Prijatelj i bliski saradnik mi je rekao da je on ponosan na ono što je postigao, i smatra da je Bregzit njegova „svojina“. 

Drugi prijatelj, njegov bliski savetnik u gradskoj skupštini, Gato Hari (bivši kolega na BBC-ju), rekao mi je: „Moraće punu pažnju da posveti konzervativnoj bazi kakva je ona danas. Ali mora da zna da će kao premijer uspeti jedino ukoliko još jednom proširi fokus i poruku daleko izvan tog kruga. To je pobeda koju je izvojevao kao gradonačelnik i nadam se da to može da uradi još jednom.“

Bregzit je možda Džonsonova „svojina“, a možda i nije. Zasigurno je na njemu da ga isporuči, ili da isporuči nešto što funkcionište.

Njegovo vođstvo biće potpuno drugačije u odnosu na bilo šta što smo videli. Samo, posledice neće biti zabavne.

[Boris Džonson] će kao premijer uspeti jedino ukoliko još jednom proširi fokus i poruku daleko izvan tog kruga.
Gato Hari, bivši savetnik

Pitanje političkih procena Borisa Džonsona postaje tim pre važnije ako se setimo njegove vodeće uloge u kampanji za izlazak iz Evropske unije, koja je pobedila uprkos svim očekivanjima, a docnije i dve godine koje je proveo na mestu ministra inostranih poslova, mandata koji će najviše biti upamćen po nizu ispada i diplomatskih blamaža.

Ako ćemo pošteno, svoju grubu pesmu o predsedniku Turske i jarcu je napisao pre nego što je postao ministar spoljnih poslova. Manje opravdanja ima kad je reč o iskrivljenom poređenju politike EU sa Napoleonovim i Hitlerovim ambicijama za upravljanje kontinentom.

Ozbiljniju grešku napravio je kada je rekao da Nazanin Zagari-Rečlif – koja je u tom trenutku već bila u zatvoru – drži tečajeve novinarstva u zemlji. Prosto, to je bilo pogrešno. Komentar je doveo do „traumatičnih posledica“ po nju, rekao je kasnije njen muž, i poslužio je za osnaživanje drugog sudskog postupka protiv nje.

Demonstrant drži sliku Nazanin Zagari - Retklif, koja je uhapšena u Iranu

Demonstrant drži sliku Nazanin Zagari - Retklif, koja je uhapšena u Iranu

Demonstrant drži sliku Nazanin Zagari - Retklif, koja je uhapšena u Iranu

Ken Klark, koji je obavljao praktično sve najvažnije poslove u kabinetima kozervativaca, rekao mi je da je Džonson kao ministar spoljnih poslova „bio katastrofa“.

 „Diplomate su bile priterane uza zid. Ne bi pročitao zvanične brifinge. Planiranje fotografisanja na sastancima sa stranim zvaničnicima bila je jedina stvar kojom se bavio… sigurno najbeznadežnije neodgovorni ministar inostranih poslova za kog znam iz bilo koje stranke.“

Kao alternativno, raširenije prijateljsko viđenje, možemo navesti stavove koje je Kamila Tomini iznela u Telegrafu. Ona oštro kritikuje sve „jalove karikature“, i radije želi da se seća da je Džonson kao ministar spoljnih poslova pružio podršku obrazovanju devojaka širom planete, kao i da je stao iza oštrih sankcija Rusiji nakon trovanja prebeglog ruskog špijuna Sergeja Skripalja i njegove ćerle Julije u Solzberiju, zbog čega su Britanija i saveznici, uključujući i Ameriku, proterali 100 ruskih diplomata.

Takođe, ona skreće pažnju na njegov običaj da delegira zadatke podređenima.

E sad, Kamila Tomini je, naravno, bila Džonsonova koleginica u Telegrafu, gde je on objavljivao redovne i veoma cenjene, veoma plaćene kolumne. Ken Klark je poznati kritičar Bregzita. Pretpostavljam da vi već znate koju stranu ćete podržati.

U svakom slučaju, Boris Džonson nije odabran za funkciju ministra spoljnih poslova zbog svojih dilpomatskih veština, već zato što je Tereza Mej želela da istaknuti bregzitovci budu deo kabineta kako bi kontrolisali taj proces. Taj plan nije ispao najprobitačniji po nju. 

Bregzit je zapao u ćorsokak. Mej je podnela ostavku nakon što je jezivo omanula u misiji koja je, doduše, bila gotovo nemoguća od trenutka njene nesrećne „pobede“ na opštim izborima 2017. godine, a uspon Borisa Džonsona, koji je rezultirao njenom smenom, sada je upisan u političku istoriju. On se nada da će to štivo biti lako za čitanje u danima koji dolaze. Ponovo kažem, videćemo.

Priča o Džonsonovoj ulozi u kampanji za izlazak prečesto se mogla čuti tako da je nećemo ovde ponavljati do detalja.

Džonson je napisao dve novinske kolumne, jednu za i jednu protiv izlaska. Prijatelji (ili bivši prijatelji), poput Rolanda Rada, finansijskog PR-a i predvodnika kampanje Glas naroda (People’s Vote), koji mi je ogorčeno ispričao kako je Džonson obećao podršku rimejnerima da bi brzo nakon toga najavio podršku suprotnoj struji. 

Ser Kreg Oliver, nekadašnji direktor za komunikacije u Dauning stritu pod vođstvom Dejvida Kamerona, svedoči o poetskoj elektronskoj poruci u kojoj Džonson predviđa da će Bregzit biti smožden “poput žabe pod drljačom”, poslatoj par trenutaka pre nego što je istupio kao pripadnik struje koja je za izlazak.

U zavisnosti od toga s kim razgovarate, postoje ubedljivi dokazi da Džonson nikada nije bio iskreni bregzitovac, što neki komentarišu kao da se pridružio onoj strani za koju je mislio da će biti gubitnička (ali ipak najprobitačnija za njegove liderske ambicije) ili da je prosto bio rastrzan do poslednjeg trenutka.   

Da li optužbe za neiskrenost i dalje važe? Zajedljivci podsećaju na dvosmislene slogane postavljene na bočnim stranama autobusa koje sugerišu da će Bregzit zdravstvenom fondu doneti 350 miliona funti nedeljno i takođe upozoravaju da milioni Turaka čekaju da uđu u Britaniju i gotovo preko noći sruše system zdravstvene zaštite. Lista optužbi za lažne ili napumpane tvrdnje te kampanje, sa kojom se Džonson dovodi u vezu, poduža je.  

Naravno, bregzitovci nisu ništa manje glasni kada rimejnerska jeziva ekonomska proročanstva pogrdno nazivaju – projekat strah. Bez sumnje, vi o ovome imate sopstveno mišljenje.

Ako se Boris Džonson kaje zbog bilo čega – a nikada nisam čuo nešto što bi išlo tome u prilog – on to drži za sebe. Prijatelj i bliski saradnik mi je rekao da je on ponosan na ono što je postigao, i smatra da je Bregzit njegova „svojina“. 

Drugi prijatelj, njegov bliski savetnik u gradskoj skupštini, Guto Hari (bivši kolega na BBC-ju), rekao mi je: „Moraće punu pažnju da posveti konzervativnoj bazi kakva je ona danas. Ali mora da zna da će kao premijer uspeti jedino ukoliko još jednom proširi fokus i poruku daleko izvan tog kruga. To je pobeda koju je izvojevao kao gradonačelnik i nadam se da to može da uradi još jednom.“

Bregzit je možda Džonsonova „svojina“, a možda i nije. Zasigurno je na njemu da ga isporuči, ili da isporuči nešto što funkcionište.

Njegovo vođstvo biće potpuno drugačije u odnosu na bilo šta što smo videli. Samo, posledice neće biti zabavne.

Autor: John Pijenar

Ilustracije: Ema Linč

Fotografije: Geti imidžiz, Pres asosiješn, Rojters, Šatlstok, Dejli Telegraf

Onlajn produkcija: Ben Miln

Urednik: Finlo Roer

Datum objave: 23. jul 2019.