Misterija prolaza Djatlov:
Bilo ih je devetoro...

Skiers in the snow

Po ciči zimi, grupa studenata krenula je na planinarenje na Uralu. Njihova smrznuta tela, sa neobjašnjivim povredama, otkrivena su na mestima koja gotovo onemogućavaju da se sazna kako su umrli.

Misterija Djatlovljevog prolaza iznedrila je veliki broj teorija zavere, koje su opstale već 60 godina. Lusi Eš je ispratila put skijaša i ispričala je njihovu priču koristeći dnevnike, fotografije i pisma.

Tatjanina majka bila je zauzeta u kuhinji, mesila je testo da može da pravi pite, kada je zazvonio telefon. Zbog toga je dvanaestogodišnja devojčica podigla slušalicu. Nepoznat muški glas pitao je da li je neko od odraslih tu.

„Dala sam telefon starijem bratu“, kaže Tatjana, „a njemu su rekli da je Igor mrtav. Sutradan su moje roditelje pozvali na univerzitet i tad je počela noćna mora.“

Tatjana Perminova je danas sedamdesetogodišnja baka, ali se seća te večeri 1959, kao da je to bilo juče. Tatjanina majka je pokušala da spreči Igora da ide sa prijateljima na skijaško trčanje, jer je smatrala da pošto uskoro treba da diplomira bilo bi bolje da se bavi pisanjem diplomskog.

„Ali on ju je molio“, seća se Tatjana. „Još samo ovaj put mama! Još samo ovaj put! I stvarno je bio poslednji put.“

Tatjana kaže da je do poslednjeg dana njena majka sebi nije oprostila što je dozvolila dvadesetrogodišnjem sinu da ide na ovu ekspediciju.

„Nikada nije mogla da se pomiri sa tim gubitkom, pogotovu zato što je on umro pod jezivim i nejasnim okolnostima.“

Na vrhuncu Hladnog rata, u sred ciče zime, grupa od deset studenata, predvođena Igorom Djatlovim krenula je na put na Ural, planinski venac koji odvaja Evropu od Azije.

Svi su bili iskusni skijaši, mladi sportisti i sportiskinje sa Uralskog politehničkog instituta u Jekatarinburgu, to jest Sverdlovsku, kako se ovaj grad zvao tokom sovjetskog perioda, a samo jedan od njih je preživeo.

Na kraju je pronađeno devet tela na udaljenoj planini sa jezivim, neobjašnjivim povredama. Neki su bili polugoli, dvoje nije imalo oči, a jednom članu grupe nedostajao je jezik.

Misterija Djatlovljevog prolaza, kako je kasnije nazvan taj kraj, iznedrila je nebrojeno teorija zavere u prethodnih šest decenija. Međutim, u februaru 2019, ruske vlasti su iznenada objavile da ponovo otvaraju istragu u pokušaju da konačno otkriju šta se zapravo desilo.

Studentska ekspedicija trebalo je da traje tri nedelje. Igor, koji je prevodio grupu, obećao je da će poslati poruku sportskom klubu u Sverdlovsku, čim se grupa vrati bezbedno u svoju bazu, što se očekivalo da će biti 12. februara. U početku niko nije bio iznenađen što se nisu vratili na vreme. I pre toga su kasnili zbog lošeg vremena.

Ali 20. februara, njihove porodice su se zabrinule i kontaktirale vlasti. Univerzitet je poslao ekipu studenata volontera da ih traže. Mihail Šaravin, koji danas ima 80 godina, bio je među njima.

Stigao je s drugim volonterima helikopterom u oblast gde su tražili studente. Podelili su se na manje grupe i pratili tragove skija koje su nestale na početku šume pre uspona.

„Prešli smo 500 metara kada sam s leve strane video šator“, kaže Šaravin. „Deo platna je bio vidljiv, ali je ostatak bio pokriven snegom. Uzeo sam pijuk za led koji je ležao tu pored i pokušao da razbijem otvor.“

Unutra, on i drugi spasilac našli su ćebe i uredno poslagane rančeve, kao i nekoliko čizama u uglu šatora. Pored je bila mapa rute, zvanični dokumenti, novac i pjoska sa alkoholom.

Primetio je da u šatoru stoji i tanjir sa salom, što je hrana koju mnogi planinari ponesu kad krenu na ekspediciju zbog velike kalorijske vrednosti. „Bilo je naseckano, kao da su krenuli da večeraju, ali nisu imali vremena da dovrše“, kaže Šaravin.

Tada je primetio da je šator bio isečen iznutra nožem. Možda su bili u velikoj žurbi da izađu odatle, ali nametalo se pitanje „zašto“? A onda je naišao na nešto još čudnije.

Ispred šatora, video je zaleđene tragove osam ili devet ljudi, koji su nosili čarape, po jednu čizmu ili su bili bosi. Tragovi su se nastavili pet do deset metara, a onda su nestali.

Šaravin i njegov prijatelj su bili krajnje zbunjeni. Pitali su se šta bi od svih mogućih stari nateralo studente da napuste svoje sklonište bez adekvatne odeće kad je napolju sigurno bilo minus 20.

Istog trenutka su se spustili skijama nizbrdo kako bi rekli ostalim tragačima šta su našli. Kasnije dok su sedeli oko logorske vatre i čekali večeru, Šaravin je pokazao svima pljosku vodke koju je našao u šatoru i predložio da popiju po jednu u zdravlje Djatlovljeve grupe.

„Podelili smo vodku, bilo nas je 11, računajući i vodiče“, seća se sad. „Taman smo krenuli da nazdravimo kada se jedan momak iz grupe okrenuo ka meni i rekao ,Možda bolje da ne pijemo u njihovo zdravlje, već da pronađu večni mir.“


Ekspedicija trkača na skijama

Grupa studenata se ukrcala na voz iz Svedlovska, istočno od Urala, u vagon za spavanje večeri 23. januara 1959.

Kako bi bolje saznala šta im se dogodilo, odlučila sam da krenem njihovim putem. Danas je Jekatarinburg četvrti po veličiti grad u Rusiji i grad domaćin tokom Svetskog prvenstva u fudbalu.

Na mestu gde su car Nikolaj i njegova porodica ubijeni 1918. posle revolucije, stoji sjajna i nova crkva u vizantijskom stilu. S druge strane reke Iset, nalazi se modernistički hram jednom od najpoznatijih sinova ovog grada – prvom predsedniku Rusije, Borisu Jeljicinu.

Ali voz koji vodi na sever deluje kao da se vreme nije menjalo. Mrzovoljan kondukter u uniformi pilji u moju kartu i pokazuje mi rukama da mogu da se ukrcam. Na kraju vagona nalazi se prepotopski samovar iz koga možete da sipate vodu za čaj kad vam je to preko potrebno. Dok razvlačim čaršaf na krevet na sprat, zamišljam da su i studenti radili isto ovo pre 60 godina, dok su s uzbuđenjem diskutovali o putovanju na koje idu.

Listen: The Dyatlov Pass mystery

Grupu je činilo osam muškaraca i dve žene. Igor, lider grupe, bio je student pete godine radio tehnike, a takođe i najiskusniji sportista u grupi. Bila je tu i Zinaida Kolmogorova, 22, sa istog fakulteta, Jurij Dorošenko, 21, koji je studirao ekonomiju, Aleksandar Kobevatov, 24, student nuklearne fizike, Jurij Krivonšenko, 23, Rustem Slobodin,23, i Nikolaj Tibo-Brinjol, 23 – svi studenti elektrotehnike. Ljudmila Dubinina, 20, i Jurij Judin, 22, studirali su ekonomiju. Semjon Zolotarjov, 38, sportski trener i borac u Drugom svetskom ratu odudarao je od ostatka grupe.

Možemo da pratimo njihovo putovanje, do određene tačke, uvidom u njihove dnevnike, fotografije i pisma.

Ljudmila Dubinina, najmlađa skijašica, imala je reputaciju stroge, pomalo neduhovite članice Komsomola – organizacije Mladih komunista. Ali kad čitate njen dnevnik, deluje kao da uživa u avanturi i da su se njene inače čvrsto vezane pletenice razlabavile.

Lyudmila Dubinina

„U vozu smo svi pevali pesme uz zvuke mandoline“, napisala je. „Iznebuha, pojavio se neki skroz pijani tip i prišao je momcima i optužio ih da su ukrali flašu vodke! Zahtevao je da mu je vrate i pretio da će da im razbije zube. Ali nije imao nikakve dokaze za to i na kraju je otišao. Mi smo pevali i pevali, a niko nije mi primetio kako smo odjednom počeli da pričamo o ljubavi … i najviše o poljupcima.“

Zinaida Kolmogorova, društvena, energična devojka, jedna najpopularnijih studenata na univerzitetu, pisala je porodici iz Serova, grada u kome su napravili pauzu tokom puta.

Zinaida Kolmogorova

„Idemo da kampujemo, nas desetoro i to je stvarno super ekipa. Imam dosta tople odeće, nemoj da brineš za mene. Kako si ti? Da li se krava otelila? Obožavam njeno mleko!“

Raspitivala se o očevom zdravlju, maminom poslu i poručila je mlađim sestrama da vredno uče. Zinaida i Igor su poslali svoju pisma kući iz pošte u malom naselju pod imenom Vižej, koje se nalazi na putu.

Proveli su noć tu 25. januara, pre nego što ih je prevezao kamion do pilane u 41. oblasti.

Studenti su uživali u priči sa drvosečama, okupljeni oko toplog šporeta, diskutovali su o omiljenim filmova. O tome je Zina pisala u svom dnevniku.

Zinaida Kolmogorova


„Ispostavlja se da ovo naš poslednji dan u civilizaciji i poslednja šansa za mene i Ljudu da spavamo u krevetima. Večeras, spavaćemo u šatoru.“

Pošto pratim kuda su išli studenti, trebalo bi da sam na skijama, ali ipak sam odabrala lakšu varjantu i snoumobil. Nije prijatno putovati ovim vozilom, jer ima puno snega, a teško se probijamo, pa putujemo 8 kilometara na sat.

Razmišljam o studentima, koje je usporilo nošenje teških ruksaka dok su pratili tok reke i tragove koje su ostavili Mansiji – urođenici koji žive u ovoj oblasti.

Unajmili su sanke sa konjskom vučom, kako bi preneli zalihe duž poslednjih 15 kilometara do napuštenog rudarskog naselja. Put uopšte nije bio lak, a nisu svi u grupi mogli da izdrže napor.

„Jurij Judin nas napušta danas“, napisala je Zinaida u dnevniku.

 „Ponovo ima upalu išijadikusa i odlučio je da ide kući. Kakva šteta. Preraspodelili smo njegove stvari po našim rancima.“

Ovaj student ekonomije se osećao toliko loše da se vratio kući na sankama. Bilo mu je krivo što je morao da napusti prijatelje, ali to je odluka koja mu je sačuvala život.

Sovjetsko zlatno doba

Igor Djatlov i njegove kolege pripadale su generaciji koja je osećala više optimizma u odnosu na njihove roditelje, koji su preživeli čistke u tridesetim, a zatim i Drugi svetski rat.

Posle nekoliko decenija represije pod Josifom Staljinom, mogao se osetiti miris slobode u vazduhu. Studentima su bili dostupne neke strane knjige, muzika i filmovi. Ljudmila Dubinina bila je uzbuđena što će videti romantični austrijski mjuzikl o klizanju, tokom večeri koju su proveli u Vižeju.

„Baš smo imali sreće!“ napisala je u svom dnevniku 25. januara. „Zlatna simfonija se prikazivala u seoskom klubu. Slika je bila pomalo zamrljana, ali nam to nije pokvarilo uživanje u filmu. Jurka Krivonšenko, koji se sedeo do mene, sve vreme je ispuštao zvukove zadovoljstva. Ovo je prava sreća, teško je to opisati rečima. Muzika je prosto fantastična! Film nam je stvarno podigao raspoloženje. Niste mogli da prepoznate Igora. Pokušao je da igra, čak je i zapevao „O Džeki Džo“ (pesmu iz filma).“

Period poznat kao „otopljavanje“ pod Staljinovim naslednikom Nikitom Hruščovim omogućio je neku vrstu ekonomske reforme u Sovjetskom Savezu, država je učestvovala na međunarodnoj kulturnoj sceni i na sportskim takmičenjima. Pre svega, bilo je to zlatno doba sovjetske nauke.

Tatjana je osećala strahopoštovanje prema svom starijem bratu Igoru. Rekla mi je da je on bio odlučan da se domogne mesta na prestižnom Politehničkom institutu Urala. Boris Jeljcin je studirao elektrotehniku tamo, pre nego što je postao predsednik regionalnog odeljka Komunističke partije, zatim i postao prvi predsednik Rusije, nakon raspada Sovjetskom Saveza.

Konkurencija za mesto na ovom fakultetu bila je žestoka, a tokom jednog letnjeg dana, Igor je sedeo pred tročlanom komisijom zaduženom za odabir. Dok mu je znoj oblivao lice, profesor koji je delovao kao da ništa na njega nije moglo da ostavi utisak, okrenuo se prema Igoru i rekao: „Ako si toliko pametan“, brecnuo se na njega, „zašto onda ne popraviš naš pokvaren ventilator?“

Igor nije ni trepnuo i zatražio je šrafciger. „Rastavio je ventilator, objasnio da ga s vremena na vreme treba podmazati i onda ga uključio“, rekla mi Tatjana. „Naravno da je uspeo da se upiše.“

Igor je bio vešt mehaničar, ali on je imao ambicioznije planove. Delovalo je kao da je sve moguće, nakon što je SSSR lansirao Sputnjik 1957 – prvi satelit koji je napravio čovek, koji je kružio oko zemlje. Piskavi zvukovi sa te majušne aluminijumske sfere slali su jasan politički signal – Sovjetski Savez je jurišao napred u trci za osvajanje svemira.

Iako je tadašnji američki predsednik Dvajt Ajzenhauer u početku je odbacivao Sputnjik kao „lopticu u vazduhu“, ali uskoro se ispostavilo da Amerikanci kaskaju.

Igor je napravio svoj teleskop i popeo bi se na krov kuće sa mlađom sestrom i njenom prijateljicom kako bi gledao ovaj satelit.

„To je bilo magično“, seća se ona. „Svi su verovali da kad diplomira, Igor će početi da se bavi astronautikom. To je tada bila nova industrija, on je želeo da bude deo nje.“

„Zamislite situaciju u kojoj se rat upravo završio, zemlja je bila potpuno uništena, sve je moralo da se popravi, specijalisti su bili neophodni“, dodaje Tatjana.

„Igor i njegovi prijatelji su hteli da studiraju ozbiljne nauke – mašinstvo, fiziku, komplikovane tehničke oblasti. Svi su želeli da doprinesu obnovi domovine. Oni su bili pravi Sovjeti, u najboljem smislu te reči.“

Planina smrti

Kad je Jurij Judin napustio grupu, studenti su nastavili ka svom cilju – planini Ortorten. Naš vodič Aleksandar kaže da ime planine znači „ne idi tamo“ na jeziku Mansija, urođenika odgajivača irvasa koji su naseljavali tu oblast stotinama godina.

Ali tokom pedesetih, Mansi nisu jedini narod koji je živeo u toj oblasti. Pošto smo putovali satima na našim snoumobilima pored zaleđenih močvara, polja i šuma, stali smo na raskrsnici. Aleksandar nas je poveo stazom do niza trošnih kuća, do pola zavejanih u snegu. To nije napušteno selo, već ostaci domova izgrađenih za čuvare zatvora.

Nekada je tu bila mreža logora na severnom Uralu, poznata pod imenom Ivdel-lag, gde je bilo smešteno 30.000 zatvorenika, koji su gradili puteve, sekli i obrađivali drvo i radili u farbikama. Logor je imao reputaciju jednog od najgorih i najnasilnijih u čitavom sistemu gulaga. A malo ljudi je pokušalo da pobegne, zbog udaljene lokacije i oštre klime. Gledam u zjapeće prozore i krovove kojih nema, osećam kako mi trnci prolaze kičmom.

Pre konačnog uspona, grupa Igora Djatlova skijala je pored obližnje reke Auspija.

„Jutros je bilo sunčano, sada je veoma hladno,“

Napisala je Zinaida u jednom od poslednjih dnevničkih unosa.

„Sve vreme smo pratili reku. Večeras ćemo kampovati na putu Mansija. Spalila sam rukavice i Jurinu jaknu na logorskoj vatri – uputio mi je puno psovki!“

Zinaida je bila devojka Jurija Dorošenka, ali on je raskinuo s njom, a u pismu prijateljici, otkrivenom nekoliko meseci posle ovog događaja, ona otkriva da je činjenica da idu na putovanje zajedno čini nervoznom.

„Zapravo ne znam kako se osećam. Teško je, zato što smo zajedno, a ustvari nismo zajedno.“

Zaljubila se u njega tokom prethodne ekspedicije kada je oterao velikog medveda geološkim čekićem.

I dalje smo na snoumobilima i nalazimo se na poslednjem delu puta, krećemo se strmom stazom uzbrdo. Prošli smo borove i breze zatrpane snegom. Takođe sam primetila tragove životinja. U ovim šumama žive irvasi, žderavci i risovi. Nebo je plavo, ali nas naš vodič upozorava da je vreme nepredvidivo i da može da se promeni svakog trenutka.

Nastavljamo dalje, izbili smo iznad šume gde se nalazi nekoliko malih borova i oštrih stena koje probijaju snežni pokrivač. Nalazimo se na istočnoj strani Holatčahlj, što kako su mi rekli znači Planina smrti. Uskovitlani vetar šiba nas po licu, a oblaci se spuštaju brzo, zbog čega vidimo samo nekoliko metara ispred sebe.

Ali noći 1. februara, iz neobjašnjivih razloga, studenti su odlučili da tu postave šator. Naš vodič Aleksandar se slaže da je ovo neobičajeno izloženo mesto za uspostavljanje kampa. „Možda su se uspeli do ovde i nisu želeli da se spuštaju“, kaže on.

Dodaje da je njihov šator podignut u plitkoj rupi, koja je navodno iskopana kako bi zaštitila grupu od vetra.

Kada je Mihail Šaravin iz spasilačke ekipe na kraju naišao na šator, skoro mesec dana posle odlaska studenata, šator se nalazio 300 metara od vrha planine.

Danas je Šaravin osamdesettrogodišnji udovac koji živi u izolovanoj, rasklimatanoj kući sat vremena udaljenoj od Jekaterinburga. Mršav je, ćelav, upalih obraza, ali mu oči zasjaju od ponosa kada mi priča kako je pronašao šator.

Šipka iz šatora je probijala snežni pokrivač, a baterijska lampa stajala na vrhu platna i kada su je uključili začudo i dalje je radila.

Sledećeg dana, 27. februara, njegovi najgori strahovi su se ostvarili kada je s nekoliko ljudi iz spasilačke ekipe pronašao prva tela.

„Prišli smo stablu kedra“, kaže Šaravin, „a kada se našli na 200 metara razmaka, videli smo gde otisci prestaju, desno od staze. Kada smo se približili videli smo dva leša koja tu leže. Ruke i noge su im bile crvenksto braon boje.

Mikhail Sharavin

Jedno do tela bilo je Jurij Dorošenko, a pored njega bio je Jurij Krivonšenko, koji je svirao mandolinu i uživo je da svira neki instrument. Odgrizao je deo svog zgloba. Oba muškarca su bila u gaćama. 

Bliže stablu, spasilačka ekipa pronašla je ostatke založene vatre i učinilo mi se kao da se neko popeo na drvo da bi otkinuo niže grane i iskoristio ih za potpalu.

Zatim su pronašli Igora. Bio je obučen, ali bos i ležao je licem okrenutim ka snegu, držeći granu breze. Zinaida Kolmogorova ležala je u blizini, a gledajući položaj njenog tela, zaključili su da je očajnički pokušavala da se uspentra do šatora.

Imala je dugačku jarko crvenu modricu na desnoj strani grudi, koja je izgledala kao ju je neko udario batinom.

Moj vodič Aleksandar mi je rekao da je zvanično objavljeno da su skijaši preminuli od posledica smrzavanja, ali na nekim od tela pronađene su ozbiljne ozlede koje nisu imale veze sa promrzlinama.

Rustem Slobodin, ljubitelj maratona i jedan od najstidljivijih članova ove grupe, pronađen je 5. marta i ustanovljeno je da mu je lobanja bila razbijena. U odnosu na druge članove grupe, on je bio bolje obučen. Nosio je potkošulju s dugim rukavima i džemper, dva para pantalona, četiri para čarapa i na desnoj nozi imao je čizmu od filca. Njegov sat je prestao da radi u 8:45.

Mesto na kome su pronadjena tela

Misterija je postajala sve komplikovanija, kada su pronađena ostala četiri tela u jednom klancu u maju, tri meseca kasnije kad se sneg otopio. Nikolaju Tibo-Brinjolu, sinu francuskog komuniste koji je propatio pod Staljinom, lobanja je bila smrskana. Student nuklearne fizike Aleksandar Kolevatov, koji je radio u tajnom institutu u Moskvi, imao je ranu iza uveta, a vrat mu je bio čudno uvrnut. 

Rebra su bila slomljena Ljudmili Dubininoj, zagriženoj mladoj komunistkinji i Semjonu Zolotarovu, najstarijem članu grupe. Na desnoj strani njegove glave bila je otvorena rana, kroz koju su se videle kosti. Usledila su još jezivija otkrića – oči su im bile iskopane, a Ljudmili je jezik bio odsečen.

Kasnije u Sverdlovsku, roditelji nisu dozvolili Tatjani da prisustvuje bratovljevoj sahrani. Mislili su da će taj događaj biti previše traumatičan za nju.

„Videla sam njegovu sliku iz kovčega kasnije“, kaže ona. „To je bilo strašno. Izgledao je potpuno drugačije nego ranije. Mama mi je rekla da ga je prepoznala na osnovu razmaka između zuba. Kosa mu je bila potpuno seda.“

Tatjana mi je rekla da su roditelji studenata verovali da su njihove smrti imale nekakve veze sa vojskom.

„Šta se zapravo dogodilo, teško je reći. Porodicama je rečeno: ’Nikada nećete saznati istinu, prestanite da postavljate pitanja’. Šta smo mogli da uradimo? Ne zaboravite, u tim danima, kada bi vam rekli da umuknete, vi biste ćutali.“

Snow mobiles

Zašto su poginuli

Budući da su na telima studenata pronađene čudne povrede, ljudi nisu mogli da prihvate da su oni jednostavno umrli od posledica hipotermije i odmah su počeli da se pitaju šta ili ko je zapravo odgovoran.

Neposredno posle tragedije, optužbe su iznesene na račun jedinih ljudi koji su živeli u ovoj regiji, naroda Mansi. Kao jedno od 45 urođeničkih plemena koja žive u Rusiji, narod Mansi preživljava vekovima uz pomoć lova, ribolova i odgajanja irvasa. Otišla sam da upoznam jednog od lokalnih plemenskih vođa.

Valerij Anjamov, čovek grubog izgleda u četrdesetim, zaposlen je kao šumar i živi u selu Ušma, nedaleko od oronulih radnih logora. Valerijev otac Nikolaj pomogao je u potrazi za izgubljenim studentima, ali su ubrzo nakon toga članovi njegove zajednice postali glavni osumnjičeni.

Valery Anyamov

„Sovjetski istražitelji su bili ubeđeni da su ih ubili pripadnici naroda Mansi,” kaže Valerij. „Toliko ljudi odavde je uhapšeno, a jedna žena iz drugog sela, koja više nije sa nama, govorila je da ih je tajna policija mučila. Ne znam da li je to istina, ali su oni sigurno ispitivani nedeljama.”

Na kraju, sovjetske vlasti nisu bile u stanju da pronađu nijedan inkriminišući dokaz i svojim helikopterima su došli u sela naroda Mansi da još jednom od njih potraže pomoć. „Zahvaljujući našim momcima, preostala četiri skijaša sa pronađena u maju,” dodaje Valerij. Lovac naroda Mansi je otkrio ostatke odeće ispod otopljenog snega, između ostalog i deo Ljudmilinog džempera, što ih je na kraju dovelo do klanca.

Sumnje o mogućoj umešanosti naroda Mansi nastavile da kolaju. Jedna knjiga objavljena 2015. sugeriše da su neki lovci naroda Mansi bili opijeni magičnim pečurkama korišćenim u šamanskim ritualima i da su pobesneli kada su otkrili da su studenti zakoračili na svetu zemlju naroda Mansi.

Valerij odbacuje takve teorije.

„Da je bilo ko od naših ljudi bio umešan u taj zločin,” kaže on, „strpali bi nas odmah u zatvor, jer smo tada živeli u jednom surovom vremenu. Ljudi su tih dana redovno bili streljani bez istrage.

„Sve te stvari o mračnim mestima i područjima negativne energije su izmišljotina masovnih medija.”

Ali u susretu sa mnom, novinarkom, Valerij je iskoristion priliku da napravi malu ispravku. Ime planine Ortorten ne znači „Ne idi tamo”, kako moj vodič i mnogi drugi tvrde. Valerij mi kaže da to zapravo znači „planina sa uskovitlanim vetrom” i da je u pitanju bio pogrešan prevod ili je neko želeo da izmisli jezivo ime kako bi pojačao misteriju u vezi sa ovom tragedijom.

Mountain

Pa, šta on misli da se dogodilo? Valerij veruje da postoji „tehnološko objašnjenje” za smrt studenata i preporučuje mi da popričam sa njegovom 80-godišnjom mamom Sankom. Ona sedi pored šporeta u njihovoj maloj drvenoj kući, sa vezenim čizmama od irvasovog krzna na nogama.

Sanka je među retkim ljudima koji su bili živi u vreme ovog nemilog događaja. Jedne večeri u februaru 1959, dok je napolju skupljala drvo za ogrev, ona je najednom primetila nešto čudno u vazduhu.

Sanka Anyamov

„Vraćali smo se iz šume i mogli smo da vidimo selo ispred nas,” kaže ona. „Blještavi, vatreni objekat se pojavio na nebu. Bio je širi ispred, uži iza i sa repom, i varnice su letele sa njega.”

Možda je to bila kometa, ali Sanka kaže da su seoske starešine, koje su takođe prisustvovale pojavi vatrenog objekta, upozorile da se radi lošem predznaku – nečemu štetnom.

Da li su onda misteriozna svetla na noćnom nebu bila prirodna ili su došla od nečega što je napravila ljudska ruka?

Nakon susreta sa narodom Mansi, odlazim na dug put nazad u grad Jekaterinburg, gde su studenti pohađali fakultet. Jurij Kuntsevič, čija je životna misija da čuva sećanje na studente, živi nedaleko od centra grada.

Yuri Kuntsevich

Kao i Igorova sestra Tatjana, on je imao samo 12 godina kada se dogodila tragedija. Za razliku od nje, međutim, on je prisustvovao sahranama nekih studenata, jer je živeo preko puta groblja Mihajlovski.

„U gradu su se mogle čuti glasine da su ovi studenti zalutali u neki eksperiment ili testiranje,” kaže mi on u svom stanu, koji je pretvorio u mini-muzej posvećen Djatlovljevoj grupi. 

„Sanduci su bili otvoreni,” kaže Jurij, „i ja sam mogao da vidim da koža njihovog lica ima neobičnu boju – poput cigli. Ništa nije pisalo u novinama, ali su svi pričali o tome. Mislili smo da to mora da je neka državna tajna.”

Tokom odrastanja, Jurij je postepeno postajao sve više i više fasciniran ovim slučajem. On je prošao rutu planinara i svake godine je išao na hodočašće do mesta danas poznatog kao Djatlovljev prolaz -  koji je dobio ime po Igoru, vođi grupe - i polagao cveće pored granitnog spomenika posvećenog studentima.

Njegova dnevna soba je kao hram sa velikim slikarskim portretima svakog od poginulih studenata na zidovima. Police i fijoke su pune knjiga, dokumenata, fotografija i ličnih stvari koje su bile u njihovom posedu – od kompasa i mapa, pa do peroreza, prenosivih šporeta i školskih isprava.

Jurij veruje da su studenti bili žrtve vojnog eksperimenta i da su poginuli na mestu. On mi kaže – uz pomoć u žurbi nacrtane skice – da su kasnije leševi helikopterom vraćeni na planinu Holatčahlj i raspoređeni tako da izgleda kao su se studenti smrzli.

Sovjetska vojska je bila sposobna da nehumano postupa, ali da li bi njeni članovi stvarno utrošili toliku energiju da pokupe leševe da bi ih kasnije samo ostavili na padini planine. Sigurno su postojali jednostavniji načini da se uklone mrtva tela.

Nisam uspeo da dobijem direktan odgovor od Jurija, niti bilo koji pravi dokaz koji bi potkrepio njegove teorije, ali on svakako nije jedini koji veruje da se dogodilo državno zataškavanje zločina. Čak je i prvi ruski predsednik Boris Jelnjcin, koji je studirao na Uralskom politehničkom institutu samo nekoliko godina pre Igora Djatlova, verovao da je nešto u vezi ovog slučaja veoma čudno.

Oleg Arkipov, koji živi u okolnom gradu Tjumenju, napisao je tri knjige o nesreći kod Djatlovljevog prolaza. On je veliki ljubitelj Artura Konana Dojla, kreatora Šerloka Holmsa. Oleg se pojavio na sastanku u našem hotelu sa lovačkom kapom na glavi, nalik onoj koju nosi čuveni književni detektiv.

On je obelodanio neke veoma interesantne dokumente nakon što se sprijateljio sa bivšim tužiocem Levom Ivanovim, koji je prvi istraživao slučaj smrti studenata i vodio zvaničnu istragu 1959. godine.

Oleg objašnjava da je tužilac prvobitno bio veoma uporan i izgledalo je da je odlučan da reši slučaj. On je pitao forenzičare šta je tačno dovelo do teških povreda studenata i rečeno mu je da su oni bili podvrgnuti „nečemu što izgleda kao udar eksplozije”.

Ali, on kaže da je Ivanov iznenada izgubio interesovanje za slučaj i pod pritiskom svojih nadređenih, zatvorio ga je. 

„Da je to odbio da uradi,” kaže mi Oleg, „bio bi poslat u oblast Ivdel, ali ne kao istražitelj, već kao zatvorenik. U to vreme, suprotstavljanje partiji nije značilo samo kraj vaše karijere.“

„To je, nažalost, bila realnost naše zemlje.”

Pa ipak, elementi ovog slučaju su bili toliko zagonetni i protivrečni da čak i sovjetske vlasti nisu bile sigurne kako da opišu ono šta se dogodilo.

„Oni su razmišljali o najboljem načinu da objasne ove pogibije,” kaže Oleg, „i odlučili su da okrive ‘nepremostivu silu prirode’. Naravno, svako drugačije razume ovu frazu. Ona bi mogla da se koristi da opiše uragan, ili možda tornado – ali ne nužno.”

Istražitelj Ivanov prekomandovan je u jedan opskurni grad u republici Kazahstan i cela afera je bila sklonjena sa dnevnog reda naredne tri decenije. On je samo pronašao hrabrost da progovori o tome kada je Sovjetski Savez počeo da se raspada.

Godine 1990. Ivanov je dao intervju jednom listu u kome je priznao da je bio iznenađen rezultatima obdukcije studenata i da je dobio još nekoliko izveštaja o vatrenim loptama na nebu, ali da mu je naređeno da svoje nalaze istrage označi kao strogo poverljive i zaboravi na njih.

U članku u novinama, Ivanov se izvinio rodbini žrtava zbog toga što je krio istinu od njih i rekao je da je dao sve od sebe, ali da je u to vreme postojala „svemoćna sila” u zemlji.

Nakon smrti Ivanova, Oleg je dobio pristup istražiteljevoj ličnoj arhivi i otkrio je neke čudne detalje u vezi obdukcija, uključujući i činjenicu da je na nekim komadima odeće studenata bilo tragova radijacije. Improvizovana mrtvačnica postavljena u gradu Ivdelu, gde su pregledana prva četiri tela, bila je okružena obaveštajcima KGB-a, umesto policajcima, i svima je bio zabranjen pristup.

Oleg pominje još jednu anomaliju – veliko bure puno alkohola je pristiglo pre obdukcija, a on veruje da su ga istražitelji iskoristili kao primitivnu zašititu od radijacije.

„Male posude sa alkoholom su ponekad korišćene za čuvanje delova organa,” kaže Oleg. „Ali ovo je bila veoma velika količina i forenzičari su dobili jasne instrukcije da se obrišu alkoholom i premažu ga svuda po svom telu. Takve mere nikada nisu bile donošene u normalnim okolnostima.” 

Međutim, u slučaju da se desilo curenje radijacije tokom vojnog testiranja novog naoružanja, zašto je to samo pogodilo ovih devet studenata i zašto nije celo područje kontaminirano?

Oleg ističe da je to ogromno područje, geografski gledano, i da bi malo ljudi bilo svesno radioaktivnih padavina u tako zabačenoj divljini. Drugo, nakon smrti studenata, pronađene su mnoge mrtve životinje i ptice i istog trenutka je doneta odluka da se lokalcima zabrani da koriste vodu iz bunara, pa su oni bili prinuđeni da je donose iz drugih krajeva. 

Valerij, šumar iz naroda Mansi, rekao mi je da je stočarima bio zabranjen pristup ovom području i da lov nije bio dozvoljen četiri godine nakon nesreće.

Još nešto čini Olega sumnjičavim. U obdukcionom izveštaju stoji da su delovi unutrašnjih organa prvih pet tela poslati na hemijsku analizu. On je obelodanio potpisani dokument u kome piše da su organi uspešno isporučeni i stavljeni u frižider. Međutim, istog trenutka kada su rezultati obdukcija postali poznati, neki ljudi su došli u laboratoriju i odneli uzorke sa sobom, zajedno sa neophodnom dokumentacijom.

„Ne isključujem mogućnost da je problem pao s neba,” kaže Oleg. “Drugim rečima, da se dogodila eksplozija. Nemoguće je reći da li je to bila vojna raketa, ali zašto su onda studenti isekli svoj šator ne bi li ga što pre napustili? Možda zato što nisu mogli da dišu?”

Možda su reagovali na otrovno raketno gorivo.

Postojale su takođe i spekulacije o udarnim talasima aviona koji je leteo nisko ili neuobičajenog vetra nalik torandu koji je uplašio studenti i naterao ih da jedva odeveni istrče napolje na sneg.

Drugi veruju da su nasilne povrede na telima studenata posledica napada ruskog Jetija – majmunolikog stvorenja značajno višeg od prosečnog ljudskog bića. Dokaz za to je jedna mutna fotografija nečega što izgleda kao natprirodno visoka figura koja stoji iza drveta, koju je napravio jedan od studenata.

Sve u svemu, izneto je oko 75 različitih teorija – uključujući i onu vanzemaljskoj otmici.

Možda kao odgovor na sve spekulacije, u februaru ove godine kancelarija glavnog ruskog tužioca objavila je da je slučaj ponovo otvoren. Ova odluka me je zaintrigirala. Ako vlasti zaista nešto kriju, oni bi po svojoj prilici ignorisali 60 godina stari incident pre nego što bi se odlučili da otvore novu istragu.

S druge strane, čini se da su zvaničnici već doneli odluku o onome što se dogodilo.

Aleksandar Kurenoj, portparol glavnog tužioca, izjavio je da će se istraživati samo tri moguća uzroka nesreće, od kojih su svi povezani sa ekstremnim vremenskim uslovima.

„Istraživanje ‘zločina’ ne dolazi u obzir,” rekao je on na konferenciji za novinare u februaru 2019. „Ne postoji nijedan dokaz... ili je to bila lavina, ili odron zaleđenih komada snega ili uragan.”

Budući da sam posetio lokaciju nesreće na planini Holatčahlj, teško mi je da zamislim da je do nje došlo zbog lavine; nagib prosto nije toliko strm. Osim toga, studentski šatori su bili na površini kada su bili otkriveni, a ne zatrpani sa nekoliko slojeva snega.

Tatjana, sestra Igora Djatlova, skeptična je prema verziji događaja koju je izabrao tužilac.

„Sami ste mogli da vidite kakva bi to lavina mogla da bude kada je šator ostao gotovo netaknut. A uragan? Pa, možda, ali je moguće preživeti uragan,” ona rezonuje.

„Što se tiče velikog komada zaleđenog snega koji je navodno pao na njihov šator, to ne objašnjava njihove povrede. A ako je u pitanju samo još jedan primer planinarenja koje je pošlo naopako zbog ekstremnih vremenskih uslova – što se događa često – kako onda da objasnimo zabrinutost najviših nivoa vlasti u zemlji povodom ovog slučaja?

„Mislim da nam to govori da se dogodilo nešto neverovatno.” 

Ali, da li je stvarno tako? Možda smo prevideli najočiglednija objašnjenja. Neki su pripisali Ljudmilin osakaćen jezik i iskopane oči napadu divljih životinja – uostalom, njeno telo nije pronađeno gotovo četiri meseca.

U Moskvi sam se susreo sa Natalijom Versegovom iz ruskih najprodavanijih novina - Komsomoljskaje pravde.

Zajedno sa svojim mužem Nikolajem, koji je ujedno i novinar, ona je poslednjih sedam godina pisala o slučaju Djatlov i ona ne prihvata teoriju o ekstremnim vremenskim uslovima, niti teoriju o testiranju naoružanja.

„Ako su studenti bili žrtve eksperimenta”, tvrdi ona, „nema šanse da bi vojska dozvolila običnim građanima, njihovim prijateljima i studentima da se na planini gde se dogodila nesreća pridruže potrazi za njima.”

„Teško mi je da zamislim da ih je neko ubio i onda rasporedio njihova tela na padini, jer bi jedan od vojnika na samrti to otkrio svojim bližnjima ili bi neko progovorio o tome tokom pijanstva.“

„Mi živimo u zemlji u kojoj niko ne ume da čuva tajnu,” kaže ona.

Natalija je prošle godine uspešno lobirala da se telo Semjona Zolotarjova ekshumira. On je bio član ekspedicije koji je odudarao od ostalih, jedini 38-ogodišnjak u grupi, za koga teoretičari zavere sumnjaju da je agent CIA-e ili KGB-a – izaberite sami.

Natalija sada želi da se iskopaju i druga tela.

„Nakon ispitivanja povreda, bar kostiju skeleta ,” kaže ona „bilo bi moguće shvatiti da li je u pitanju bila lavina, da li ih je smrskao veliki komad zaleđenog snega ili su možda, ipak, ljudi ti koji su ih ubili.”

Pa, da li su oni mogli biti ubijeni?

To je poslednja teorija koja se može čuti na ruskoj televiziji. U julu, jednosatna emisija pod imenom Na Samom Dele, što znači ‘Ustvari’, bila je posvećena incidentu.

Forenzični patolog Eduard Tumavov rekao je šokiranoj publici u studiju da je jedan student bio zavezan za drvo i mučen pre nego što je umro.

Tatjani Perminovoj, sestri Igora Djatlova, teško padaju sve ove spekulacije. Ona i drugi članovi porodice bi više voleli da njihove tragično nastradale bliske osobe počivaju u miru.

„ Sve nam ovo veoma teško pada,” kaže ona.

„Samo pomislite … raskopavaju se njihovi grobovi. U redu, ako je to jedini način da se pronađu odgovori. Videćemo šta će se desiti dalje.”

Rezultati nove istrage će verovatno biti objavljeni u 2020.

„Toliko godina je prošlo, ali i dalje ništa nije razrešeno. Ljudi su, međutim, i dalje zainteresovani za slučaj,” zamišljeno komentariše Tatjana.

Nasleđe

Kada smo posetili Djatlovljev prolaz, mislila sam da ćemo biti jedini ljudi u krugu od nekoliko kilometara, ali na moje iznenađenje, pola sata nakon što smo stigli, grupa od devet motornih sanki pojavila se na vidiku. To su bili turisti iz susedne oblasti Perm na vikend ekskurziji.

Stajali smo zajedno kod granitnog spomenika. Jedan dečak je izvukao nekoliko crvenih karanfila iz svog ranca i položio ih ispod spomenika.

Na spomeniku pišu imena studenata i datumi njihove smrti, a ispod toga stoji:

„U znak sećanja na one koji su otišli i nikada se neće vratiti, nazvali smo ovaj planinski prolaz u njihovu čast – Djatlovljev prolaz.”

Dok je vetar fijukao oko nas, pomislio sam koliko su ovi ljudi bili mladi i koliko malo su sumnjali, u trenucima kada su postavljali svoj šator na ovoj padini, da će to biti poslednja noć njihovog života.

„Pored svega ostalog,” kaže otac dečaka koji je položio cveće, „ovo je bila ljudska tragedija i ovi studenti su bili pravi prijatelji. Čini se da su se svi očajnički borili da prežive, ali su takođe pokušali da se drže zajedno do samog kraja.”

Kao što kaže Tatjana, misterija u vezi sa smrt brata i njegovih prijatelja je zaintrigirala ljude iz mnogih zemalja. Postoje knjige o tome na nekoliko jezika, igrani filmovi, dokumentarci i čak jedna poljska video igra.

Mi gledamo na ovaj slučaj iz moderne perspektive, u eri gde je svaki naš korak zabeležen telefonom ili geolokatorom. Navikli smo da budemo dostupni ma gde god se nalazili. Mi očekujemo brz pristup svim dokazima skladištenim na kompjuterima. Forenzika je napravila veliki napredak u odnosu na 1959, pa ipak mi takođe živimo u vremenu u kome ne postoji kočnica za naše najmaštovitije spekulacije na internetu.

Mnoge od najluđih verzija događaja čuju se od teoretičara zavere koji nikada nisu nogom kročili na rusko tlo. Postoji grupa na Fejsbuku koja se bavi nesrećom Djatlovljeve grupe, čija sam postala članica, i ja sam i dalje zadivljena brojem nedeljnih, pa čak i dnevnih objava o priči koja je stara već 60 godina.

Dnevni list Komsomoljskaja pravda već dugo pritiska vladu da ponovo otvori slučaj, ali šta god novo da se otkrije, malo je verovatno da će svi biti zadovoljni.

Živela sam u Rusiji ranih 90-ih, a i dalje je redovno posećujem, pa me nimalo ne iznenađuje da većina ljudi i dalje odbija da poveruje u zvaničnu verziju događaja. Vladama se nigde ne veruje, ali je u Rusiji sumnja prema vlasti posebno duboko ukorenjena.

Jedan od televizijskih hitova godine, serija Černobilj, bila je mračni podsetnik na to koliko su sovjetske vlasti išle daleko da bi sakrile istinu.

Neke stvari se ne menjaju. Upravo ovog leta, pet nuklearnih inženjera poginulo je tokom testiranja naoružanja u krajnje severnoj Arhangelskoj oblasti.

U početku, rusko Ministarstvo odbrane objavilo je neutralnu izjavu o eksploziji raketnog motora na tečno gorivo. Ono je takođe navelo da je radijacija ostala na normalnom nivou. Lokalne vlasti grada Severodvniska, koji se nalazi na udaljenosti od oko 40 kilometara od mesta eksplozije, primetile su nagli rast u nivou radijacije, 200 puta veći nego što je uobičajeno.

Tri nage žrtve umotane u providne plastične kese pristigle su u sobu za hitne slučajeve lokalne bolnice, ali su doktori koji su ih lečili bili neinformisani o nesreći, oni nisu bili adekvatno zaštićeni i sada se plaše da su i sami bili izloženi radijaciji.

Mnogi su osudili zataškavanje nalik onom nakon katastrofe u Černobilju, posebno stanovnici Uralske oblasti, koje je to podsetilo na ono što se dogodilo Igoru Djatlovu i njegovim prijateljima pre šest decenija.

Zavere pomažu da se ujedine nemoćni ljudi protiv izmišljenih “Drugih”. I dok je moć Zapada poljuljana zbog optužbi vezanih za rusko mešanje u izborni proces, misterija Djatlovljeve grupe je podsetnik da glasine o tajanstvenim silama koje izvrću istinu nije ništa novo za stanovnike Rusije.

Lost in the snow

Autori

Autor: Lusi Eš

Producent na terenu: Ričard Fenton-Smit

Istraživač: Tatjana Movševič

Grafike: Mark Brajson

Online producent: Džejms Persi

Urednik: Ketrin Veskot

Fotografije: Jurij Kuntsevič, Djatlov memorijalna fondacija, Geti imidžiz

Hvala: Olegu Arčipov, autorki i Natalija Varsegova, Komsomoljskaja pravda

 

Objavljeno: decembar 2019.