'Započeo sam život iznova na Arktiku... potom se zaljubio'

Kler i Lea Kajns

Kad ga je zadesila tragedija, pripadnik kanadske konjičke policije Kler Kajns započeo je život ispočetka visoko na Arktičkom krugu. Ovaj oštrooki fotograf našao je veličanstveni pejzaž i neočekivani izvor sreće.

Kler Kajns je oduvek sanjao da se preseli na Arktički krug. Služio je dve decenije u Kraljevskoj kanadskoj konjičkoj policiji, ali nikada na krajnjem severu.

„Imao sam kolege koji su služile tamo i to mi je uvek bio cilj", kaže on.

„Moja supruga Dženis i ja pričali smo o selidbi, ali onda se ona razbolela."

Njih dvoje su se upoznali u severnoj pokrajini Manitoba i rado se selili gde god ih je Kajnsov posao vodio. Ali , Dženis je 1996. godine postavljena dijagnoza raka materice. Svega nekoliko meseci kasnija, umrla mu je na rukama.

„Ne prođe ni dan da se ne setim njenog osmeha", napisao je u dnevniku godinama kasnije.

Ovom udovcu je 1999. ponuđeno unapređenje iz njegovih snova - služba u Nanisiviku, rudarskom gradu 700 kilometara severno od Arktičkog kruga.

Natpis na slici Kajnsova fotografija pomračenja meseca iznad Arktičkog zaliva. Gradić je poznat i kao Ikpiarjuk, što znači „džep"

Otišavši tamo sam, skrasio se u obližnjem seocetu po imenu Arktik Bej. Poznato i kao Ikpiarjuk, ovo izolovano mestašce ima svega 600 stanovnika.

„U mnogim pogledima, bilo je to kao da sam se preselio u neku drugu zemlju", kaže on.

„Glavni jezik ovde je inuktitut (jezik Inuita), tako da vam često trebaju prevodioci. Leti je sve vreme dan. Možete da izađete u šetnju u dva noću."

Kad je stigao u julu, dnevna temperatura bila je 7 stepeni Celzijusa. Međutim, zimi je pala na -30C.

„Poslednji put u gradu vidimo sunce 5. novembra i ono se ne vrati sve do 6. februara", kaže Kajns.

Natpis na slici Arktički zec blizu Arktik Beja. Ova životinjska vrsta se prilagodila preživljavanju u smrznutoj tundri

Ali Kajnsu nije smetalo mračno godišnje doba. Otkrio je da tokom dana nikad nije mrkli mrak, već da mogu da se vide različite nijanse sumraka.

„Svetlo se neprestano menja. Prepodne su obližnja brda predivne crvenkaste boje, a kako se smrkava pretapaju se u plavu."

Dok je pokušavao da preboli gubitak žene, udovac je imao pune ruke posla na novom radnom mestu.

Ljubav Beograđanke i Sarajlije kao Titovo nasleđe

Moj otac sveštenik ne želi da čuje za mene

Preživeo napad medveda, ajkule i zmije

„Bili smo tu samo ja i pozornik. Morali smo da se oslanjamo na ono što imamo i da se razumemo u sve. Kad bi mi se pokvario kamionet ili snežno vozilo, morao sam sam da ga popravim", kaže on.

Nezaposlenost u regionu kreće se oko 15 odsto, što je dvostruko više od kanadskog proseka, a Kajns je ustanovio da oblast ima pregršt socijalnih problema.

Natpis na slici Godišnja trka pasa upregnutih u saonice na teritoriji Nunavut

Inuiti su u ovom kraju živeli 4.000 godina, ali šezdesetih nisu imali mnogo izbora nego da se skrase u naseljima kao što su Arktik Bej. Kanadska vlada odbila je da ukaže socijalnu pomoć svakome ko ostane da živi u divljini.

„Nekim ljudima ovde to se nije dopalo i među njima se to pitanje smatra bolnom ranom", kaže Kajns.

Uprkos tome što nije govorio lokalni jezik, Kajns se vrlo brzo osetio kao kod kuće u novoj zajednici.

„Svi su bili veoma predusretljivi i bilo je lako uklopiti se. Ne znam nijedno drugo mesto gde se čitava zajednica okuplja toliko često da igra igre i pleše", kaže on.

Oko godinu dana nakon što je Kajns stigao, shvatio je da jednu lokalnu radnju posećuje češće nego druge.

„U njoj je bila jedna prelepa žena koja bi mi se često osmehnula", kaže on.

„Lea je živela u Arktik Beju čitav svoj život. Na kraju smo izašli na čaj."

Kajnsu se dopala Lea, koja je Inuit, ali se zabavljanje pokazalo problematičnim.

„Ovde nema restorana, a ne možete ni da svratite do paba niti bilo šta slično", kaže on.

„I tako je ona došla kod mene i počeli smo zajedno da gledamo filmove."

U međuvremenu, Kajns je krenuo da se privikava na život u surovoj klimi. Počeo je da nosi jakne sa kapuljačom i farmerke kao i meštani, uprkos ekstremnoj zimi. Polarna oprema bila je rezervisana za noći provedene na ledu.

Stekao je i rezervisano poštovanje prema novim komšijama - polarnim medvedima.

„Ne zalaze često u grad, ali pre godinu dana je nekoliko momaka bilo raskomadano kraj ivice sante leda", kaže on.

Natpis na slici Arktički zaliv se nalazi na obali ostrva Bafin, najvećeg ostrva u Kanadi

Kler i Lea su se sve više zbližavali. Počeli su da žive zajedno 2000. godine, a venčali su se godinu dana kasnije. On, međutim, nije zaboravio prvu suprugu.

Svake godine na godišnjicu Dženisine smrti odlazi u šetnju i baca poljsko cveće u potok.

„Ljudi često čitavog života ne nađu ljubav. Ja sam bio veoma srećan što sam je našao više nego jednom", kaže Kajns.

Kler i Lea nisu mogli da imaju decu pa su odlučili da ih usvoje. Kajns je otkrio da je usvajanje rasprostranjen običaj u inuitskoj zajednici. U to spada čak i pristanak jedne porodice da ustupi dete drugoj na odgajanje.

„Naš sin Trevis došao je u naše živote kad je rođen 2002. godine, a Hilari 2006. godine. Hilarina majka je bliska rođaka moje žene. Trevis poznaje biološku majku i u redovnom je kontaktu s njom. Mi to ovde ne krijemo niti oko toga brinemo", kaže Kajns.

Natpis na slici Klerova porodica: Trevis, Lea i Hilari

Oba deteta pohađaju Inudžuk, jedinu školu u gradu. Ona ima 240 đaka, od petogodišnjanaka do osamnaestogodišnjaka.

Porodica izlazi na led kad god može i putuje i do deset sati po njemu u sklopu ribolovačkog takmičenja koje se održava svake godine u maju.

„Odlazak u divljinu veoma je važno ovde. Kad se škola završi početkom juna, grad se gotovo ceo isprazni jer ljudi izađu u divljinu. Pronalaze jaja, hvataju jezersku zlatovčicu i love foke. Zemlja i ljudi su povezani", kaže Kajns.

On učestvuje u nekim inuitskim tradicijama, ali priznaje da još uči.

„Razumem dosta inuktituta dok god znam kontekst, ali moja žena i deca se bez po muke prebacuju sa jezika na jezik."

„Moj tast pokušao je da me nauči da pravim iglo i delimično sam uspeo da podignem jedan. Zapravo su veoma udobni", kaže on.

Natpis na slici Starosedelac mesta Kvapik Atagutsiak u svojoj tradicionalnoj kolibi

Matrijarh mesta, Kvapik Atagutsiak, jedina je stanovnica koja i dalje živi u tradicionalnoj kolibi zagrevanoj na ulje od foka. Ljudi iz grada na smenu joj isporučuju isklesani led, koji ona otapa da bi dobila svežu vodu.

„Danas ima 97 godina i srećni smo što je imamo. Godinama je bila tradicionalna babica", kaže Kajns.

Kajnsova fotografija Kvapik bila je u finalu međunarodnog fotografskog takmičenja.

Bio je inspirisan dramatičnim okruženjem da iz hobija počne da se bavi fotografijom.

„Ovde je predivno. Izađem na vrata i već sam u prirodi", kaže on.

Natpis na slici Arktički pamuk cveta usred leta, a Inuiti su ga nekad koristili za pravljenje fitilja za sveće

Dve njegove fotografije, Lee i polarne svetlosti iznad igloa, danas se nalaze na kanadskim poštanskim markicama.

Neke njegove fotografije objavljene su u lokalnim novinama, a jedna arktičkog zeca čak je završila oslikana na repu putničkog aviona.

Kajnsovi dodatni prihodi od fotografija su skromni, ali dobro došli. Nakon što se penzionisao kao policajac 2003. godine, on i Lea su otvorili pansion, ali su posle tri godine morali da ga zatvore.

„Postoji veliko interesovanje za Arktik, ali je strašno teško stići ovamo zbog obale. Povratna avionska karta do Otave košta 5.600 američkih dolara."

Natpis na slici Ova slika sada se nalazi na kanadskim međunarodnim poštanskim markicama.

Njegov poslednji posao bio je nameštenje službenika za ekonomski razvoj.

„Veoma je skupo živeti ovde. Ne postoji putna mreža, tako da sve mora da stigne avionom", kaže on.

Letelica sa zalihama stiže jednom godišnje u avgustu. Porodica kupuje suve namirnice u lokalnoj prodavnici, a za ostatak se oslanja na hranu iz prirode, koju upecaju ili ulove.

„Rekao bih da nas košta oko 80 američkih dolara dnevno da nahranimo četvoročlanu porodicu i deo šire rodbine", kaže Kajns.

Brza hrana ima najvišu premiju jer nije subvencionisana. Dvolitarska flaša koka-kole ovde košta 16 dolara.

Uprkos poteškoćama, Kajns ne žuri da napusti novostečenu zajednicu.

„Suština njihove kulture je u deljenju. Ako se desi neka tragedija kao što je požar, ljudi se sakupe i doniraju nameštaj, odeću i hranu", kaže on.

„Trenutno smo srećni u Arktik Beju."

Fotografije: Kler Kjans - možete ih videti više na njegovom Flikr nalogu

Fotografija Klera i Lee: njihov sin Trevis

Kler Bejts tvituje na @batesybates

Povezane teme

Više o ovoj priči