Srpkinja - teniska zvezda iz sudijske stolice

Marijana Veljović u Kragujevcu, 9. mart 2018.
Natpis na slici Svetska teniska zvezda Marijana Veljović vodi nas na teren gde je prvi put uzela reket u ruke

Na razgovor sa Marijanom Veljović čekali smo više od mesec dana, iako je odmah pristala na intervju za BBC na srpskom - toliko je vremena prošlo dok prvi put nije došla kući.

Godišnje provede najmanje četiri meseca putujući sa „teniskim cirkusom", u kome je jedan od najcenjenijih glavnih sudija sa „zlatnim bedžom".

Kućom, ipak, i dalje zove kragujevačko naselje Erdoglija, gde je rođena i odrasla.

Školu za teniske sudije završila je 2008. godine u Beogradu i od tada počinje uspon njene karijere, sve do ženskog finala Otvorenog prvenstva Australije 2018. godine.

Teniski početak

Natpis na slici Na terenu na kome je počela da trenira tenis, ni dan-danas nema sudijske stolice

Nalazimo se u njenom rodnom gradu Kragujevcu, na terenu na kome je za nju sve počelo.

Šljakasto igralište nadomak stadiona „Čika Dača" ni danas nema sudijsku stolicu, iako je na njemu počela da trenira jedna od najboljih dama u ovoj disciplini.

Kaže da je tako u celom Kragujevcu - ona ne zna ni za jednu sudijsku stolicu u svom gradu. Podseća je to na vreme kada je počela da trenira tenis.

„Tenis je važio da je sport za elitu.

Kad bih rekla da treniram tenis, svi su se čudili. Jednostavno, tenis tada nije bio toliko popularan, ali kada se nešto voli - to nije bitno."

Sama priznaje da su je od malena smatrali za starmalu - tako je procenila i platežne mogućnosti svojih roditelja.

„Tenis je skup sport i bilo mi je jasno da moji roditelji to ne mogu da iznesu.

Nisam gajila nade da ću biti broj 1 na svetu."

Jedan san iz tog vremena je sačuvala - da bar jednom, kao gledalac, prođe kroz kapije Vimbldona.

U školi za sudije - slučajno

Reprodukovanje multimedijskog sadržaja na vašem uređaju nije podržano
Media captionPriča o uspehu Marijane Veljović

Marijana je pravi sportski tip - trenirala je košarku, odbojku, atletiku, ples. I kad je prestala da se profesionalno bavi tenisom, nastavila je da ga trenira.

„Kad bih išla u školu popodne, ujutru bih došla na trening - da li je bilo 7, 8 ujutru, nije bilo važno.

Dok su druga deca ostajala kasno uveče, ja sam se bavila sportom, trčala, i to me je vodilo."

Na jednom turniru na kome je nastupala u timu svog Ekonomskog fakulteta, trebalo je napraviti žreb za takmičenje.

„Nisam se snašla, pa mi je jedan dečko pomogao i rekao: Zašto ne odeš u školu za teniske sudije i naučiš kako se to radi?

Meni to nikada nije palo na pamet."

Već naredne, 2008. godine, završila je prvu tenisku školu, kao najbolja polaznica i odmah je počela da sudi dečije turnire.

Škola za teniske sudije kao psihološka radionica

Image copyright Paul Kane
Natpis na slici Čak i na egzibicionom turniru, jedna Marijanina odluka dovela je do žučne reakcije poljskog tandema Anješka Radvanska - Jirži Janovic

Veljović školu opisuje kao obuku i posmatranje celokupne ličnosti budućeg teniskog sudije.

„Smirenost davanja odgovora, kako osoba razmišlja, da li daje adekvatne zaključke, kako izlazi iz problema - to su stvari koje se gledaju kod budućih sudija.

Tako je jer sudijski mozak gleda igrače i iz psihološke perspektive."

Kaže da se sudija ne može usredsrediti samo na teren, već da mora imati i dobar periferni vid, da sve osluškuje i posmatra.

„U tenisu publika mora biti tiha, pa kad imate hiljade ljudi, morate voditi računa i o publici.

Ako je nekome loše, morate se pobrinuti da pomoć dođe do nekoga na tribinama."

U svemu tome, pomažu joj linijske sudije. Dobro ih razume jer se i sama nalazila u toj ulozi.

„Jako je bitan timski rad sa sudijama na terenu.

Bitno je da verujete njima i da oni veruju vama."

Poverenje je važno zbog odnosa prema igračima - odnos poverenja sa njima gradi se iz meča u meč.

„Priznajem da postoji doza straha kako ćemo da iznesemo meč, da se postavimo prema velikim zvezdama jednog sporta koji volim.

U početku je najteže, a posle postaje lakše jer vas upoznaju i znaju na šta ste spremni u stolici, pa počnu da vam veruju."

Voli da sudi temperamentnim igračima, jer oni iz nje izvlače najbolje. Jedino ne može da sudi srpskim teniserima.

„Dobro smo se upoznali na turnirima, ali me ne zovu me telefonom, ne družimo se.

Kada se vidimo, često raspravljamo o nedoumicama koje izazivaju sudijske odluke."

Za situacije kada se nezadovoljni igrači pobune na terenu, najbolji savet dao joj je mentor Karlos Ramos, jedan od najčuvenijih teniskih sudija današnjice.

„Moj sudijski idol mi je rekao: Samo se seti da dišeš, da udahneš duboko, jer će onda rešenja sama da dođu."

Od Prokuplja do Melburna, put je kratak

Svog prvog meča seća se kao da je juče bio - do detalja opisuje kako je bugarska teniserka „demolirala" svoju rivalku.

„Bilo je neobično, ali svidelo mi se to. I ljudi koji su me gledali su rekli da vidim i komuniciram dobro mada sam se malo uplašila.

Svaki sledeći meč je bio mnogo lakši."

Jednako dobro seća se i trenutka kada je dobila pozivnicu sa sudi Vimbldon.

„To je bilo ostvarenje sna. Kada sam prošla kroz te kapije, rekla sam sebi - ovo je baš super!"

Usledilo je suđenje i ženskog finala Otvorenog prvenstva Australije za koje tvrdi da ju je dodatno obogatilo samopouzdanjem.

„Ne nadam se da ću na svakom turniru raditi finale, prihvatam ono što dođe.

Volela bih da jednom u životu uradim muško finale grend slema."

Kaže da stalno uči i radi na sebi, ali i da u 31. godini nije odustala od ostvarenja i na drugim životnim poljima.

Kako su porodica i prijatelji razumeli život na putu

Image copyright Mark Kolbe
Natpis na slici Sudijska stolica na najvećim turnirima sve češće pripada Marijani Veljović

Dok razgovaramo na teniskim terenima, nema gotovo nijednog prolaznika koji je nije pozdravio i iskreno joj se obradovao.

Marijana kaže da je njenim prijateljima trebalo vremena da prihvate njena duga odsustva.

„Tako shvatite ko su vam pravi prijatelji - oni koji vas podržavaju i ako se vaši ciljevi razlikuju.

Ako shvate da je to ono što vi volite, pravi prijatelji će vas razumeti."

Slično je bilo i sa porodicom - njen otac nije bio srećan da ćerka putuje po svetu, smatrao je da je to težak život za ženu.

„Mislim da je srećan što sam isterala svoje i da je ponosan. Sada kaže tebe svi svojataju."

Veljović kaže da se, i pored svega, najlepše oseća u svoj kragujevačkom domu. Iako je, posle razgovora za BBC na srpskom, otišla da se sprema za dalja putovanja.

Povezane teme

Više o ovoj priči