Srbija i ratni zločini: O Karadžiću nema ko da piše

Radovan Karadžić Image copyright Getty Images

Jutros je u Hagu počelo dvodnevno zasedanje Apelacionog veća u slučaju Radovana Karadžića, utemeljitelja Republike Srpske.

U ponedeljak je ovo bila udarna vest u većini svetskih medija, ali ne i u Srbiji.

Nijedne beogradske dnevne novine nisu najavile događaj na naslovnoj strani, nijedna televizija sa nacionalnom frekvencijom nije se uključila u direktan prenos iz Haga.

Potpuno drugačija slika od 24. marta prošle godine, kada je Haški tribunal proglasio Karadžića krivim za genocid u Srebrenici, progon Hrvata i Muslimana širom Bosne, opsadu Sarajeva i druge ratne zločine i osudio ga na 40 godina zatvora. Tada su naslovnice bile skoro pa uniformne a televizije prenosile izricanje presude.

Karadžić je na sednici u ponedeljak opisao proterivanje muslimana i Hrvata tokom rata u Bosni kao „mit". Dodao je da je njegova presuda zasnovana na „vicevima i glasinama", a njegov tim je podneo žalbe na 50 tačaka presude.

Takođe je rekao da su muslimani u Sarajevu „ubijali sopstvene vojnike", a da strategija bosanskih Srba „nije bila napadačka."

Saslušanje pred tribunalom se nastavlja u utorak, a Apelaciono veće će odluku doneti najverovatnije do kraja godine.

Karadžićev advokat Piter Robinson rekao je novinarima da bivši vođa bosanskih Srba želi da obori presudu i zatraži novo suđenje.

„Njegov beskonačni optimizam, njegova ljubav prema njegovom narodu, njegov snažan intelekt i radoznalost, njegova ogromna energija... omogućila mu je da se punom brzinom bori za pravdu u poslednjih deset godina", rekao je Robinson.

I tužilaštvo smatra da su sudije pogrešile - glavni tužilac Serž Bramerc traži od veća „ispravi greške" i Karadžiću odredi doživotnu robiju.

Image copyright Getty Images
Natpis na slici Ko je ovaj? Prenos sa suđenja Karadžiću

Pomirenje ne donosi sud

Mediji su danas, čini se, sledili stav vlade Srbije o procesima pred Međunarodnim krivičnim tribunalom za bivšu Jugoslaviju koji je prošle nedelje javno iznela Nela Kuburović, ministarka pravde.

„Tribunal u Hagu nije doveo do pomirenja u regionu, što mu je bila osnovna funkcija", rekla je ona, a slične ocene davali su ranije i drugi članovi Vlade.

Međutim, ni statut, ni osnivački akti Tribunala, nigde ne pominju regionalno pomirenje kao cilj.

Jer, glavni cilj Tribunala je isti kao i svakog krivičnog suda - da deli pravdu, a ne da miri, a ulogu pomiritelja su mu nametnuli političari, koji sad listom tvrde da su razočarani.

Zločini? Kakvi zločini?

Bilo bi, međutim, nepravedno optužiti vladu da stoji iza potiskivanja vesti o Karadžiću - prosto, urednici su ispravno procenili da javnost, kada je reč o ratnim zločinima, u velikoj meri deli ministarkinu mešavinu odbojnosti i neznanja.

Prema nedavnom istraživanju agencije „Demostat", koje je rađeno na reprezentativnom uzorku u Srbiji, oko dve trećine ispitanika smatra da je haški sud antisrpski.

Otprilike isti procenat veruje da su u ratu u bivšoj Jugoslaviji najviše stradali Srbi.

Image copyright Getty Images
Natpis na slici Čije su srebrničke žrtve? Sadik Sadiković, preživeli, na spomen groblju u Potočarima

Prema procenama Ujedinjenih nacija, najviše su stradali Bošnjaci - njih oko 60,000 - dok je broj srpskih žrtava u Hrvatskoj, Bosni i tokom rata na Kosovu oko 23,000.

Sedamdeset odsto ispitanika nije umelo da odgovori na pitanje koji je grad u bivšoj Jugoslaviji bio pod opsadom i bombardovan gotovo četiri godine.

Bilo je to Sarajevo, a stradanje civila u tom gradu jedna je od tačaka optužnice zbog koje je Karadžić u prvostepenoj presudi osuđen na 40 godina zatvora.

Sledstveno, oko 40 odsto građana nije čulo da se u Srebrenici 1995. desilo nešto značajno. Od preostalih 60 odsto, 12 odsto je čulo da su u Srebrenici pobijeni Srbi, a ostali su neodređeno odgovorili da se desio „zločin".

Image copyright AFP/Getty
Natpis na slici Karadžić je živeo u Beogradu i bavio se alternativnom medicinom kada je uhapšen 2008. godine

Angažovano neznanje

Ovakav stepen neznanja o događajima iz bliske prošlosti deluje neverovatno.

Istoričarka Dubravka Stojanović nudi objašnjenje: „Nije da ne znaju, nego neće da znaju", rekla je za BBC.

Ona je skovala i naučni termin za ovaj fenomen: „angažovano neznanje" i tvrdi da je to rezultat „zajedničkog poduhvata vlasti i građana".

„Ljudi ne žele da znaju zato što se tako oslobađaju odgovornosti za zločine počinjene u njihovo ime. A vlasti odbacuju tu teme jer se boje da će morati da obeštete žrtve.", kaže ona.

Srbija je, inače, jedina država u regionu koja svojim građanima ne priznaje status civilnih žrtava rata. Samo oni koji su stradali u uniformi imaju pravo na obeštećenje.

U teoriju o „aktivnom neznanju" dobro se uklapa i sledeći rezultat pomenute ankete: gotovo polovina smatra da o ratnim zločinima ne treba predavati deci u školama, a trećina je protiv obrađivanja te teme u medijima.

Teško je proceniti da li je Karadžić, koji je pre rata bio lekar i pesnik, zaista verovao da su zločini počinjeni nad Bošnjacima i Hrvatima u BiH bili opravdani ili da su ih podmetnuli zapadni političari i mediji.

Ono u šta je izvesno verovao je da ga je sudbina izabrala za ratnog vođu bosanskih Srba, a jednog dana možda i svih Srba.

Nije mogao da zna da će biti tako brzo zaboravljen.

Više o ovoj priči