Treća decenija izbeglištva: Ko sve (ne) dobija stan u Srbiji

kolona izbeglica u Hrvatskoj 1995. Image copyright AFP
Natpis na slici Čak 770.000 ljudi izbeglica i interno raseljenih moralo je samo da se snađe za stan. Ili ga još čekaju

Policija je početkom avgusta, u trećoj po redu takvoj akciji, pokušala prinudno da iseli raseljene porodice sa Kosova, koje bespravno žive u jednoj zgradi u Beogradu.

Samo četiri dana kasnije, Ivica Dačić, ministar spoljnih poslova, uručio je ključeve 15 stanova u Arilju za izbeglice iz Bosne i Hecegovine i Hrvatske.

Ono što je zajedničko i za porodice koje su iz domova proterivali, ali i za „srećne" dobitnike ključeva jeste - skoro dve i po decenije čekanja pred imaginarnim vratima, kako bi na kraju i dobili stan koji im je obećan.

Čak 800.000 izbeglica i raseljenih iz bivše SFRJ bilo je u takvoj situaciji u Srbiji, podaci su Komeserijata za izbeglice. Država je do sada podelila 20.000 stanova i drugih rešenja, a pronašla je krov nad glavom za 70.000 ljudi.

Stan je, tako, dobilo manje od deset odsto njih. Ostali - moraju sami da se snalaze ili da čekaju.

Na putu do stana isprečili su im se brojni problemi - od papira izgorelih u bombardovanju, preko beskrajnog pomeranja na listi, plaćanja poreza za stan koji nije njihov, nemogućnost da ikada budu vlasnici stana i novih kredita za nekretnine, do diskriminacije, o čemu za BBC na srpskom govore izbeglice i raseljeni, ali i izveštaji nevladinog sektora.

Koliko je duga kolona - čekanja na stan

Posle raspada bivše SFRJ i sukoba koji su usledili, utočište u Srbiji potražilo je više od 600.000 izbeglica iz bivših republika i više od 200.000 interno raseljenih ljudi sa Kosova.

U Srbiji i danas živi oko 26.500 ljudi sa statusom izbeglica. Među njima je tri četvrtine građana koji su došli iz Hrvatske. Ovo su zvanični podaci Komeserijata za izbeglice Srbije:

„Procena je da je više od 350.000 ljudi steklo državljanstvo Srbije.

To predstavlja najveći proces integracije u Evropi u skorijoj istoriji", kažu iz Komesarijata.

Image copyright Getty Images
Natpis na slici Stan je do sada dobilo deset odsto izbeglih i interno raseljenih

Na vrhuncu izbegličke krize u Srbiji je bilo 600 kolektivnih centara sa više od 60.000 smeštenih ljudi. Danas ih je devet, u kojima živi oko 380 ljudi.

Ljudi i dalje zadržavaju status izbeglica da bi rešili osnovne egzistencijalne potrebe, priznaju u Komeserijatu.

Ipak, i oni koji su okončali proces dobijanja državljanstva i ne vode se više kao izbeglice, nisu rešili iste ove probleme. Među njima su najvažniji - gde da žive, ali i gde da rade.

„Ne sme se zanemariti ni veliki broj izbeglica koje su dobile državljanstvo Srbije i kojima je i dalje potrebna pomoć u rešavanju pitanja zapošljavanja i stanovanja uključujući i pomoć u ostvarivanju prava u zemlji porekla, kako bi se potpuno ekonomski integrisali" dodaju iz Komesarijata.

Šta je urađeno

Tokom više od dve decenije, kroz razne programe obezbeđeno je oko 15.000 stambenih rešenja za izbeglice iz bivših republika SFRJ, i oko 4.500 rešenja za interno raseljena lica sa Kosova.

Regionalni stambeni program (RSP), koji je trebalo da bude deo šireg političkog procesa saradnje zemalja u regionu (Bosne i Hercegovine, Hrvatske, Crne Gore i Srbije), radi rešavanja problema izbeglica i prevazilaženja posledica prošlosti, započet je 2005. godine i ponovo pokrenut u martu 2010. godine.

Konačno je počeo da se sprovodi 2011. godine.

Tada je izračunato da treba da se obezbede trajna stambena rešenja za još 27.000 najugroženijih izbegličkih porodica u regionu, od čega 16.780 porodica živi u Srbiji.

Stambena rešenja u okviru državnog Regionalnog stambenog programa

Ukupno 2.122 stambena rešenja:

  • 719 paketa građevinskog materijala
  • 196 montažnih kuća
  • 912 seoske kuće
  • 290 stanova

Izvor: Komeserijat za izbeglice

Pored Evropske unije, koja je za fond namenila više od 200 miliona evra, najveći donatori su Sjedinjene Američke Države, Nemačka, Italija, Norveška, Švajcarska, Danska, Turska i Luksemburg.

Za potrebe sprovođenja Regionalnog stambenog programa osnovan je poseban fond kojim upravlja Banka za razvoj Saveta Evrope, dok su za monitoring izbora korisnika i izveštavanje prema donatorima zaduženi Visoki komesarijat UNHCR i OEBS.

Dobila stan, a plaća ga 40 godina

Da ova staza do stana i dalje nije utabana govore rezultati poslednjeg konkursa.

Za 133 stana u jednom beogradskom naselju javilo se - deset puta više kandidata.

Image copyright Getty Images
Natpis na slici Odnela ih Oluja - srpske izbeglice 1995

Nada Pavićević je dobila stan u Beogradu kao supruga vojnog invalida. Svi konkursi na koje se prijavljivala za kvadrate su propali pre 2000. godine, jer su im rekli da je dokumentacija izgorela u požaru.

Rešenje je ipak dobila 2001. godine, ali je tada na mestu njenog stana bila samo livada. Na useljenje je čekala deset godina. Ipak, za njega mora da plaća beneficirani stambeni kredit.

„To je 10.000 dinara mesečno narednih 40 godina.

Ispalo je da smo dobili stan, a zapravo smo dobili životni kredit.

A ostale izbeglice misle da su vojni invalidi najbolje prošli."

Dok se nije uselila, sa porodicom je živela 22 godine u kolektivnom centru na Banjici. Zajedno sa još drugih 15 porodica i - jednom sudoperom i dva šporeta.

„Samci zauvek bez kvadrata"

Dejan Lazović, vojnik u penziji iz Peći, nije imao takvu „sreću". On je u Beograd sa Kosova došao 2008. i nije imao gde. Uselio se u danas sporne stanove u Ustaničkoj ulici, odakle je policija prošle godine počela prinudno da iseljava - već raseljene.

„Znam da to nije moj stan i ja ga ni ne tražim. Živeo sam tamo jednostavno jer nisam imao gde.

Ne mogu ni da se prijavim za stan jer sam samac, a to nosi najmanje bodova na listi. Samci zauve ostaju bez stana."

Upravo broj članova porodice je jedan od glavnih kriterijuma za dobijanje kvadrata, pokazuju i zvanični podaci.

I oni koji dobiju stan imaju brojne probleme - na primer, ne mogu da ostvare pravo na olakšice za umanjenje poreza na nepokretnost koja nije u njihovom vlasništvu.

Marko Vasiljević iz Inicijative A11 objašnjava da za mnoge korisnike socijalnih stanova, a naročito one koji imaju status socijalno ugroženih, ozbiljnu poteškoću predstavlja redovno izmirivanje troškova komunalnih usluga -što je jedan od ugovorom predviđenih uslova za nastavak korišćenja socijalnih stanova.

„Socijalna ugroženost veoma često ima za posledicu gomilanje dugova za komunalne usluge što predstavlja osnov za raskidanje ugovora čime se korisnici socijalnih stanova dovode u rizik od prinudnog iseljenja.

Tako dolazimo u paradoksalnu i pomalo apsurdnu situaciju da ljudi na osnovu svog socijalnog statusa istovremeno i ostvaruju, ali i gube jedno te isto pravo."

U naročito teškom položaju su, kaže Vasiljević, interno raseljeni Romi koji od 1999. godine žive u neformalnim naseljima bez osnovne infrastrukture, najčešće bez struje i pijaće vode.

„Ostaje nejasno da li vlasti nameravaju da za interno raseljene Rome i Romkinje iz neformalnih naselja obezbede stambeno rešenje na isti način i pod jednakim ulovima kao i za ostale interno raseljene."

Bez statusa civilnih žrtava rata

Svoja prava bi izbegli i interno raseljeni mogli da ostvare i ako bi im se dao status civilnih žrtava rata.

Ipak, veliki broj žrtava danas ne živi u svojim predratnim prebivalištima, pa institucije države u kojoj žive nisu one koje su odgovorne za počinjene zločine.

Tako u Srbiji danas živi veliki broj žrtava zločina počinjenih u drugim državama bivše Jugoslavije. To je bilo javno objašnjenje zašto 15.000 ljudi, koji treba da dobiju ovaj status, nemaju tu mogućnost.

Takođe, značajan je i broj stranih državljana, žrtava zločina, nad kojima je počinjem zločin od snaga pod direktnom i indirektnom kontrolom Srbije tokom njihovog učešća u sukobima na teritoriji drugih država (Hrvatska i BiH), kao i žrtava sa Kosova.

Image copyright Krov nad glavom
Natpis na slici Iseljenje porodica iz Ustaničke ulice treći put je sprečeno. Protiv iseljenja su i aktivisti organizacije Krov nad glavom

Postojeći pravni okvir u Srbiji diskriminiše veliki broj civilnih žrtava rata, kojih je desetostruko više od broja korisnika prava predviđenih zakonom, navodi se u istraživanju Fonda za humanitarno pravo.

„Taj zakon je ostavio bez prava hiljade ljudi, među kojima su i žrtve 'Oluje'.

Nigde u regionu status civilnih žrtava rata nije rešen idealno, ali je u Srbiji njihov položaj najlošiji".

Zakon o pravima boraca, vojnih invalida i članova njihovih porodica:

  • Odnosi se na - državljane Srbije nad kojim su nasilje izvršili pripadnici neprijateljske strane u oružanim sukobima
  • Ne odnosi se na - žrtve nedela koja su počinili pripadnici Ministarstva unutrašnjih poslova (MUP) Republike Srbije, Jugoslovenske Narodne Armije (JNA) i Vojske Jugoslavije (VJ), bilo da se radi o državljanima Srbije ili ne.

Izvor: Fond za humanitarno pravo

Meris Musanović, Fond za humanitarno pravo

Svakako da bi položaj žrtava koje su izbegli iz Hrvatske i BiH i njihovih članova porodice bio lakši da im je dodeljen status civilnih žrtava rata. To bi, naime, predstavljalo očit gest Republike Srbije da ljude koji su stradali tokom ratova prepoznaje kao žrtve i da nastoji da im pomogne, bez obzira da li su stradale usled krivičnih dela počinjenih od strane ranije vlasti države Srbije ili drugih država u regionu.

Sticanjem ovog statusa, žrtve koje su izbegle iz Hrvatske i BiH i njihovi članovi porodice dobili bi i pravo na mesečna novčana primanja, povlastice u javnom prevozu, zdravstvenu zaštitu. Za ostvarivanje najznačajnijeg prava, novčanog primanja, članovi porodica žrtava moraju ispuniti i dodatni uslov socijalne ugroženosti.

Međutim, postavljanjem ovih dodatnih uslova koji se tiču materijalnog stanja žrtava i njihovih porodica, zakonodavac praktično negira reparativnu prirodu jednog od ključnih prava koje civilne žrtve rata stiču nakon priznavanja statusa i svodi ga na davanje iz domena socijalne pomoći.

Zakonom propisani kriteriji su veoma restriktivni, nepovoljni i nepravedni prema brojnim kategorijama žrtava kršenja ljudskih prava.

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

Više o ovoj priči