Povratak plemenite veštine: Srpski boks uzvraća udarac

Bokser Image copyright Getty Images
Natpis na slici Za boks se često kaže da je plemenita veština, ali je on od raspada SFRJ u Srbiji bio na veoma niskim granama

„Dobar dan treneru, ovo je moj drug. Hteo bi da trenira sa nama", kaže mladić, pokazujući na crnokosog momka pored sebe.

Trener je prosed, ruke su mu mišićave, ramena široka i ima neobičan ožiljak na levom obrazu. Nekako podseća na mlađu verziju Rokijevog Mikija.

„A zašto hoćeš da treniraš boks?", pita tinejdžera, blago ga odmerivši.

„Sparingovao sam sa drugom i svidelo mi se", odgovara momak. Zove se Nikola.

Gledam ih i slušam šta pričaju, a kroz glavu mi prolazi - možda je ovo neki novi šampion. Neki novi Puzović, Kačar ili Beneš. Pa i veliki Mate, što da ne.

Trener mu tu kaže da mora da sluša i vredno trenira. Da ne sme da puši i pije, a kamoli nešto drugo. Da su bokseri dobri momci i da on mora da bude takav.

Ako ga boks tome nauči, dovoljno je, makar nemao nijednu pobedu u životu, pomislih.

Dok razgovaraju, iz drugog dela sale čuje se zbrka susreta pesnica i džakova, pokoji uzdah i škripa patika.

Jednostavno - čuje se naporan trening, ako načuljite uši možete i vi da ga čujete.

Natpis na slici Samo su Aleksandar Drenovak 2012. i Geard Ajetović 2000. od boksera uspeli da se nakon devedesetih plasiraju na Olimpijske igre

Zagrevanje je uveliko u toku. Veliki momak u crnoj majici i crvenom šorcu predvodi grupu od desetak mladića kroz prepreke na podu.

Koordinacija, snaga, kondicija - sve je potrebno i nimalo ne deluje lako. Nekome ide bolje, nekome lošije, ali svi završe zadato.

Ako još malo načuljite uši, čućete i kapljice znoja koje padaju na tlo. One su put do uspeha.

„Nego, znaš li gde si došao? Znaš li koji je ovo klub", pita trener novog momka.

„Znam", kaže momak sigurno.

„Ovaj klub postoji skoro 100 godina", kaže trener, pokazujući rukom po sali. „Mnogo je velikana prošlo ovuda... Radnički je to".

Veštačko disanje

Boks je, kažu, poseban. Plemenit. Nije kao fudbal, košarka, odbojka, rukomet ili bilo koji drugi sport.

Na primer, veliki glumac Gaga Nikolić je voleo ring. Hemingvej takođe, kao i onaj stanovnik Mokrina koji je svakodnevno u glavi imao čuperak plavi, one Sanje iz šestog „a".

A „običan" svet je voleo boksere. Nepobedivog Rokija Marćana, Džoa Frejzera, Alija, Vujina, braću Kačar, Rusevskog, Puzovića, Beneša... A tek Parlova.

„Ih, Parlov je bio najveći", kaže mi moj deda Lala, inače ljubitelj boksa. „Mada, pobedio ga je jednom naš Kahriman, tu iz Zemuna".

Kažu, bokseri su nekada bili popularni kao Novak Đoković.

Natpis na slici Kategorije u boksu - superteška, teška, poluteška, srednja, velter, poluvelter, laka, perolaka, bantam, muva, papir

Boks je bio jedan od najuspešnijih sportova Jugoslavije, kojoj su udarači doneli 11 olimpijskih medalja.

Nije ni čudo što je bokser sa Dušanovca, poznat kao Ljuba Vrapče, našao za shodno da u to vreme iscuri na papir.

Međutim, nakon raspada države, boks je godinama bio na ivici propasti.

Ne samo da medalja nije bilo ni na vidiku, već je i račun saveza bio blokiran, zbog čega u džakove gotovo da više nije imao ko da udara.

Novinari su, tražeći prikladan naslov, stalno pisali da je boks u nokdaunu, ali bi bolja metafora bila da je na aparatima, u nekoj sterilnoj šok sobi bolničkog centra, bore mu se za život.

U poslednje vreme boks je počeo da se budi, pa tako posle dosta godina počinje Bokserska liga Srbije.

Zašto Federer nema lek za Đokovića

Da, Novak se vratio!

To je to, Novak napada vrh

Intervju petkom: Džon Mekinro o tenisu, Novaku i rivalstvima

Ideja glasi - šest rivala, mnogo udaraca, gomila gardova, dosta masnica i milioni onih kapljica koje su put do uspeha, iz čega bi trebalo da se rodi kvalitetna reprezentacija.

Ti rivali su Metalac Valjevo, Radnički Kragujevac, Loznica, Naisus iz Niša, Vojvodina iz Novog Sada i Radnički sa Crvenog krsta.

Reprodukovanje multimedijskog sadržaja na vašem uređaju nije podržano
Media captionBoks se vraća u Srbiju, evo šta sve treba da znate

Ljubljenje

U sali na Krstu momci su sa zagrevanja prešli na sklekove. Rade ih na pesnicama.

Trener stoji iznad njih, sa rukama na kukovima. Okrenut mi je leđima, pa prvi put mogu lepo da vidim šta mu velikim crnim slovima piše na majici.

Napred su Ali i Frejzer, jedan u horizontalnom, drugi u vertikalnom položaju, a na leđima onaj čuveni citat sa pčelama i leptirima koji pravi vezu između boksa, životinjskog sveta i oftamologije.

Zove se Milivoje Bašić, ali svi ga znaju kao Baka.

Kako navodi, 35 godina je u klubu i akter je osam od devet ekipnih titula Radničkog.

Natpis na slici U amaterskom boksu meč traje tri runde od po tri minuta, dok se poeni dobijaju za čiste udarce, bez obzira na snagu

„Godinama sam tu, a ceo život sam u boksu, vodim, mučim se, dajem iz svoje crkavice... Fanatik sam, bolesnik, ne mogu da dozvolim da neko propadne, ako ima štofa", kaže za BBC na srpskom.

„Kad bi mi rekli da budem gradonačelnik rekao bih 'beži, bre...", dodaje uz osmeh. „Da mi kažu 'ajde, bre, sutra si direktor'. Ma pusti me, beži... Boks je moj život".

Sklekovi su gotovi.

„Ajmo gimnastika", viče Baka sa ringa i poetično dodaje „gimnastika je sve, od nje sve počinje, ona je kao ljubljenje."

Gledam u njegove momke. Ta rečenica izazvala im je začetak osmeha na uglovima usana.

Ponovo počinju sa radom, prateći velikog momka u crnoj majici, a Baka mi prilazi.

Aristotel i Marko Kraljević

„Redovno psujem sve profesore fizičkog. Bace im samo loptu i to je to... Motorika nula. Treba mi šest meseci samo da ih osposobim za neki napor", kaže i sleže ramenima.

Vraća se treningu.

„Ne teram te ja zbog sebe, nego zbog tebe", kaže jednom momku koji je valjda počeo malo da zabušava.

Natpis na slici „Očekujem da već na proleće sledeće godine, kada bude Evropsko u Belorusiji, da neko osvoji i medalju", kaže Borovčanin

Nešto kasnije pričao mi je i o filozofiji boksa.

„Volim kad mi dođe momak koji ima štofa, pa da ga ja brusim, usađujem mu filozofiju... Nije to samo ko je jači, šaketanje... To je za magarce, za budale.

„Boks ide iz mozga, a ovim ispratiš", kaže Baka i pokazuje rukom na srce.

„Možeš da imaš mozak Aristotela, ali ako nemaš ovo, džaba, ne može", dodaje, dok mu je ruka i dalje na grudima.

„Ali možeš i da imaš m..aKraljevića Marka - ako nemaš mozak, isto ti je džaba. Kažu, hrabar, ali glup. Ili pametan, ali kukavica. Razumeš?"

Klimam glavom.

„Zato kažem momcima - ovo i ovo", ozbiljnim tonom kaže, dok pokazuje na srce i mozak, „moraš da mi doneseš od oca i majke, a sve ostalo ću ja.

„I da te iškolujem i ojačam i da ti nabijem samopouzdanje. Stepenik po stepenik".

Entuzijasti i podrška

Da je boksu krenulo pokazuju i nedavni uspesi najmlađih.

Četiri medalje osvojene su na juniorskom prvenstvu Evrope u Rusiji.

Za to su zaslužna imena koja bi trebalo da budu budućnost srpskog boksa - Nina Stajković osvojila je srebro, Semiz Aličić je postao prvak Evrope, dok su Ognjen Đurđev i Omer Ametović stigli do bronze.

Poslednjih 11: Reprezentacija zemlje koje nema

Zvezda u Ligi šampiona - elita posle 26 godina

Hrabra borba Crvene zvezde i veliki bod

Reč je o generaciji koja bi trebalo bi da stasa do Olimpijskih igara u Parizu 2024.

U razgovoru sa ljudima iz sveta ringa, svi ističu isto - stvari su krenule sa mrtve tačke od kada je na čelo Bokserskog saveza Srbije došao Nenad Borovčanin.

„Okupili smo sve bokserske entuzijaste, počev od ljudi u klubovima, do bokserskih legendi, osvajača medalja u Jugoslaviji", kaže bivši bokser za BBC na srpskom.

„Dogovorili smo se kako da radimo, držimo se tog plana i siguran sam da će srpski boks biti u samom svetskom vrhu, ali i u tri sporta u Srbiji".

Borovčanin navodi i da savez ima „dobru i veliku podršku države, pre svega od predsednika (Aleksandra Vučića)", čime je „rešen sistemski deo podrške".

„To znači da boks sada ima sve elemente sistema, a onda je sve na bokserima, trenerima i klubovima", kaže Borovčanin.

Image copyright Getty Images
Natpis na slici Srpski bokser Aleksandar Drenovak na Olimpijskim igrama 2012. u Londonu

Ponovo postoje i čuveni turniri Beogradski pobednik i Zlatna rukavica, a Borovčanin ističe i da će na Areni biti televizijskih prenosa, što bi trebalo da poveća popularnost sporta.

„Tih šest klubova koji će se takmičiti su sve regionalni centri", ističe Borovčanin.

„Oni će biti povezani sa klubovima koji imaju samo jednog ili dva boksera - a koji će imati dvojne registracije - pa ćemo tako sačuvati male klubove da ih veliki ne progutaju".

On ističe i da je u Sarajevu nedavno dogovoren regionalni Kup nacija u kojem će učestvovati bokseri Hrvatske, BiH, Makedonije, Slovenije, Crne Gore i Srbije.

„Raduje me da povratak počinje od najmlađih selekcija", kaže Borovčanin.

Nemirni duh

Ni seniori ne zaostaju, iako su i oni mladi.

Devetnaestogodišnji Đorđe Bujišić nedavno je na „Zlatnom pojasu" u Rumuniji osvojio srebro.

Do finala je stigao pobedama nad šampionima Rumunije i Velike Britanije, da bi ga u borbi za zlato pobedio Moldavac.

Bujišić ipak nije zadovoljan.

„Svi kažu da su me sudije baš oštetile", kaže za BBC na srpskom.

Boks je počeo da trenira u Prijepolju sa devet godina jer je, kako kaže, bio nemirnog duha, pa je to bio način da usmeri energiju.

„Krenuo sam prvo na karate, jer mi je otac bio vicešampion Evrope, ali se tu nisam snašao. Boks je nekako više za mene, ima više kontakta".

Sa njim razgovaram o tome kako je biti bokser danas u Srbiji. Vreme je takvo da su neki krvaviji sportovi daleko popularniji.

Image copyright Getty Images
Natpis na slici Britanski vojnici boksuju pred srpskim vojnicima u Solunu, tokom Prvog svetskog rata

Bujišić kaže da je to diskutabilno.

„MMA izgleda krvavije i teže, ali boks je najteži borilački sport. Treninzi nisu laki, a to nije samo tuča - to je i šah, mora mozak da se uključi".

Govoreći o tome šta je potrebno da bi se boks vratio na stare staze slave, Bujišić navodi - samo rad i trud.

„Naravno, potrebna su velika odricanja, ali i da se bokseri maksimalno ispoštuju - stipendije, sponzorstva, reklame... Svi sportisti su ispoštovani, samo bokseri ne".

„Može li da se živi od boksa?", pitam ga.

„Trenutno ne može. Ali nadam se da će moći".

Osvajači 11 olimpijskih medalja za Jugoslaviju

  • Meksiko 1968 - Zvonko Vujin, bronza
  • Minhen 1972 - Zvonko Vujin, bronza; Mate Parlov, zlato
  • Montreal 1976 - Tadija Kačar, srebro; Ace Rusevski, bronza
  • Moskva 1980 - Slobodan Kačar, zlato
  • Los Anđeles 1984 - Mirko Puzović, bronza; Anton Josipović, zlato; Redžep Redžepovski, srebro; Aziz Salihu, bronza
  • Seul 1988 - Damir Škaro, bronza
Natpis na slici Čuveni turnir "Zlatna rukavica" biće održan 29. novembra u Beogradu

Karta više

U kakvom stanju se nalazi srpski boks dosta govori i to što velika većina građana ne zna ko su reprezentativci.

Evo nekih od njih: Ristić, Stošić, Prokić, Panić, Gavrilović, Bujišić, Janjić, Momirski, Grmuša, Dašić, Stevanović, Marković, Babić...

Selektor je Tomislav Antelj.

A kako je bilo nekada govori i to što svi pamte imena nekadašnjih velikana.

Natpis na slici Seniorska reprezentacija Srbije nedavno je bila na pripremama sa ruskom i rumunskom reprezentacijom

Bokserske legende Tadija Kačar i Mirko Puzović za BBC na srpskom kaže da se boks u Srbiji raspao sa raspadom Jugoslavije.

„Tada je nestao sistem koji je davao rezultate. I što se tiče publike i masovnosti i finansija", kaže Kačar.

„U zadnjih dvadesetak godina u boksu su glavni bili ljudi koje boks nije mnogo interesovao, već lični status i sopstveno zadovoljstvo".

„Nekada je bio ponos biti bokser", ističe Puzović.

„Bili smo cenjeni i poštovani, a publike je bilo u svim mestima i gradovima i uvek se tražila karta više. Danas je besplatno, a ne dođe ni 500 ljudi".

'Sportski Fejsbuk' iz Srbije želi da promeni svet

DOdbojkaši - da, četvrto mesto je veliki uspeh

U čemu je tajna srpskog vaterpola

U Džajićevom društvu

Koliki je značaj dobre lige i prave konkurencije pokazuju i Puzovićeve reči da je nekada bilo teže na sparingu u reprezentaciji, nego na pravom meču.

„Samo smo od jugoslovenskih klubova imali mini prvenstvo Evrope", kaže Puzović.

„Sve ono što vidite na meču, na treningu je još opasnije i žešće, jer bez dobrog rada nema ni dobrih uspeha".

Puzović je tako postao najtrofejniji srpski bokser.

„Ne postoji nijedno takmičenje sa kojeg nemam medalju. Prvenstvo Srbije, Jugoslavije, Balkana, Mediterana, Evrope, sveta, Olimpijske igre...

„Najtrofejniji sam, ali najviše bih voleo da me neko prevaziđe i to je ono za šta se svi borimo".

Kačar kaže da je on jedini bokser u Jugoslaviji koji je bio u finalima svih međunarodnih takmičenja.

„O tome kakva je bila popularnost boksera dosta govori i to da sam imao tu čast i zadovoljstvo da u televizijskim emisijama ravnopravan tretman imamo Dragan Džajić i ja", ističe Kačar.

Boksera je tada bilo u dečijim, edukativnim i zabavnim emisijama, a hale su bile pune, kaže.

„Na primer, na meču za titulu prvaka Jugoslavije između banjalučke Slavije i Svetozareva, sadašnje Jagodine, bilo je 15.000 ljudi. Ili Amerika protiv Jugoslavije u Spensu, kada je postavljen rekord, sa oko 12.000 gledalaca".

Natpis na slici Deo prostorija bokserskog kluba Radnički sa Crvenog krsta

Kult

Tu negde sa velikanima boksa je i Radnički.

Sportsko društvo postoji od 1920. godine, osnovano je na prvom spratu Građevinsko-zanatske škole u Ulici kraljice Natalije.

U početku je postojala samo fudbalska sekcija, a vremenom su dobili rvanje, šah, stoni tenis, atletiku... I Boks.

„Radnički je kult", kaže mi Baka.

„Tokom godina ovde je prodefilovalo mnogo ljudi van sveta boksa, snimane su kultne scene, filmovi... Gaga Nikolić, moj brat i prijatelj, bio je počasni član kluba".

„Srđan Timarov se ovde spremao za neku ulogu. Gaga me zove i pita da li može. Može, naravno, da može.

„Eto, i on se zaljubio u boks, pita me posle može li još da dolazi. Možeš, rekao sam, dođi kad god hoćeš. I dolazi".

Natpis na slici Predsednik SD Radnički sada je čuveni košarkaški trener Duda Ivković

Parlov i Klej

Trening je gotov.

Udarci više ne odzvanjaju. Tišina.

Sedim sa Bakom u praznoj sali i pričam o nekadašnjim velikanima.

„Za mene je najveći svih vremena Kasijus Klej. On je za mene ličnost veka. Čovek je..." zastao je, tražeći prikladnu reč. Nije je našao.

„Pa ima li osobe na svetu koja nije čula za njega? Nema. Nema!"

„Ako mi nađeš babu, staru i nepismenu... Moja nepismena baba je znala za Kleja. Moja, tvoja, bilo čija. Klej je čovek za kojeg je čula cela planeta. Filozof".

„Boksovao je bez garda", kažem mu.

„Ih, bez garda", odgovara. „Uslovno je to bez garda. Drugi faktori su mu to dozvoljavali. Brzina, šarm i inteligencija".

U sali se polako skupljaju neki novi klinci, spremni za rvački trening.

Pitam ga za Parlova, kakav je bio: „Poseban tip. Ljudina. Šampion svetskog formata".

Image copyright Getty Images
Natpis na slici Srpski bokser Ljubomir Marjanović (desno) sa bronzanom medaljom sa Mediteranskih igara 2009. godine

„Pred smrt je bio u Beogradu, a 20 godina nije dolazio. Bili smo u kafani 'Potkovica', on, moj drug i ja do jutra, gazda nam ostavio konobara.

„Ujutru dolazi čistačica, prilazi stolu i kaže 'oprostite, da li ste vi Parlov'. Jesam, kaže on. 'Samo sam htela da vas pozdravim, uvek smo vas voleli i navijali za vas...'

„Pazi, takvu ozarenost na njegovom licu dugo nisam video. A primali su ga predsednici, Tito, ko sve ne... Kako se obradovao, to u životu nisam video. Skočio je, zagrlio je i zahvalio se".

Kako kaže, posle su ga vozili u hotel, kada je Parlov rekao:

„Baka, kad bi mi neko ponudio vilu u Zagrebu ili garsonjeru ovde, uzeo bih garsonjeru, jer koji će mi vila u Zagrebu, 20 godina nisam bio tamo.

„Beograd je moj grad, ja sam bio prvak sveta".

Još jedan veliki šampion nedavno je otišao sa ovog sveta - Marijan Beneš.

„Beneš je bio drugi profil, druga filozofija, ali isto emotivac. Dobro što je umro, da se ne muči više, takav vitez jedan ne zaslužuje da se muči".

„A bio je pesničke duše, voleo je muziku, pisao pesme... U toj gromadi je toliko emotivnog bilo satkano".

Plemenita veština

Na izlasku iz sale trener Baka mi kaže da ponekad dođem da treniram.

„Dobar si momak, vidim ti to po osmehu. Posle ćeš moći bolje da pišeš o boksu..."

Kažem mu da ću razmisliti. Što da ne.

Dok odlazim razmišljam o tome da mnogi često kažu da je boks plemenita veština, ali i da to dosta muči one koji ga ne vole.

Kažu, to je samo udaranje, kako to može da bude plemenito?

Natpis na slici Neki novi klinci možda u budućnosti postanu kao Kačar, Puzović ili Beneš

„Plemenit je jer su bokseri sve vreme oči u oči", kaže Borovčanin.

„Ne samo da je plemenit, nego je ring najpoštenije mesto u kojem sam bio u životu - nema spletki, nema podmetanja, udaraca s leđa... Fer borba.

„Kada bi život bio takav, sigurno bi bio plemenitiji nego što je inače".

Baka kaže da je plemenit zbog toga što se bokseri udaraju, a ne mrze i sve se završi kad gong udari, a Puzović zato što ne pobeđuje ko je jači, nego ko više zna.

„To je najteži sport na svetu, jer je sklop svega - i brzine i reakcije i snage.

„Mnogo snažnijeg protivnika možete da izigrate i napravite maltene smešnim, ali ne u nekoj zloj nameri, jednostavno da ispadne smešan, iako ste vi krhki".

Kako kaže, pravi boks, kada boksuju dva dobra boksera, zaista je uživanje i lepota.

„Nema nikakve veze ko je jači, uvek sam voleo da boksujem protiv onih koji bilduju, znam da on nema šanse protiv mene.

„Boks se boksuje glavom... Ma kada bih se ponovo rodio, opet bih bio bokser".

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

Povezane teme

Više o ovoj priči