Trnovit put od Avganistana, preko desetina granica, do sopstvene firme u Srbiji

Miris hrane koju je Abdulah* spremio širi se stanom u kome već neko vreme živi u Beogradu.

Ovo nije prvi put da kuva za goste - večere na kojima se kuva avganistanska i srpska hrana način su da okupi prijatelje koje stekao za tri godine boravka u Srbiji.

Abdulah sprema plav, odnosno pilav, kao omiljeno avganistansko jelo njegovih prijatelja.

„Uvek kuvam nekoliko različitih varijanti, za one koji vole meso i prijatelje koji ga ne vole".

Abdulah je iz Avganistana pobegao ostavivši porodicu iza sebe kako bi u nekom boljem svetu izgradio život kakav zaslužuje.

Tri godine kasnije, taj bolji svet pronašao je u Beogradu.

Bio je vruć junski dan kada je kročio u Srbiju, prešavši granicu blizu sela čijeg se naziva ne seća.

Hodao je u grupi izbeglica i bio je jako žedan.

„Neki čovek je brao voće u dvorištu pored koga smo prolazili. Video nas je kako prolazimo, prljavi i umorni, i nastavio da puni korpu voćem", priča Abdulah.

O Srbiji tada nije znao gotovo ništa, osim priča o nekoj Jugoslaviji koja je nekada postojala, a koje je slušao u Avganistanu od prijatelja rodom iz Makedonije.

Čuo je da ih neko doziva i okrenuo se ka dvorištu koje je već ostalo iza njih.

„Okrenuo sam se i video seljaka kako nam prilazi sa rukama punim jabuka i još nekog voća. Nikada neću zaboraviti taj trenutak".

Prvi bezbedni dani

Abdulah u Beogradu

U Beogradu ga je dočekala još jača junska žega.

Put od ulice do izbegličkog kampa u Krnjači nije bio lak, ali se Abdulah vrlo brzo našao u kolektivnom smeštaju.

„Srbija je bila prva zemlja u kojoj sam se osetio bezbedno. Odlučio sam da je ovo mesto gde želim da gradim život".

Zahtev za azil podneo je bez ičije pomoći.

U toku prošle, 2018. godine, skoro sedam hiljada ljudi izrazilo je nameru da u Srbiji zatraži azil, pokazuju podaci Ministarstva unutrašnjih poslova.

U istom periodu, dodeljeno je svega devet utočišta i 14 supsidarnih zaštita - što je mera zaštite koja se odobrava onima koji ne ispunjavaju uslove za azil, ali se smatra da ne bi, po povratku u zemlju porekla, bili bezbedni.

Iako kaže da nikada nije sumnjao u uspeh, Abdula je srećan da je u Krnjači upoznao ljude koji su mu pomogli sa procesom traženja azila.

„Već sam započeo proceduru, ali mi je pomoć bila potrebna. Bio je to veoma dug proces".

Od kolektivnog smeštaja do srpske lične karte

Abdulah

Kada je pravni tim Centra za pomoć i zaštitu tražiocima azila preuzeo Abudulahov slučaj, on je u rukama već držao potvrdu o nameri za azil.

Direktor Centra Radoš Đurović smatra da postoji birokratski otpor da se na brz i efikasan način dođe do azila.

„U praksi to znači da vi dođete u policijsku stanicu i oni nemaju kapaciteta, službenika ili prevodioca koji bi trebalo da se bave vama. Kažu da dođete sutra, prekosutra i na taj način se šalje poruka obeshrabrenja", smatra on.

On dodaje da izbeglice bez pravne pomoći jako teško dobijaju potvrdu o nameri za azil.

Tri godine je trajao proces koji je Abdulah prošao kako bi dobio srpsku ličnu kartu.

Danas je Abdulah zaposlen u sopstvenoj firmi. Iskoristio je ono što je godinama učio - poznavanje sedam jezika.

„U Srbiji nema dovoljno prevodilaca za paštu i urdu jezike - postoje dvojica u Beogradu i dvojica u Vranju", objašnjava Abdulah.

Posao koji radi često ga čini srećnim.

„Preživljavam, ne zarađujem ogroman novac. Ipak, ponekad, u stvari, jako često, ja sam srećan jer moj posao znači rešavanje problema imigranata i organizacija koje im pomažu".

Birokratski proces koji je prošao u Srbiji da bi kao azilant otvorio sopstvenu firmu, smatra drugom školom.

„Ovo je bilo poput škole - stvari koje nisam naučio, naučio sam od advokatice koja mi je pomogla, Olge", kaže.

Biroktatske nedaće

Olga Đurović je advokat u Centru za pomoć i podršku tražiocima azila.

Sa prvim problemima susreli su se već na prvom koraku - kada su pokušali da otvore bankovni račun.

Izbeglice su često diskriminisane u bankama, objašnjava ona.

„Činjenica da je neko izbeglica je osnov za diskriminaciju u mnogim bankama, iako otvaranje bankovnog računa ne bi trebalo da bude problem za ljude koji su stranci sa boravištem u Srbiji, a da ne govorimo o ljudima koji su dobili zaštitu države", kaže Đurović.

Neke banke jesu promenile odnos prema izbeglicama nakon rada sa Poverenicom za zaštitu ravnopravnosti, ali problemi i dalje postoje.

Međutim, glavni problem sa samozaposlenjem sa kojim se sreo Abdulah - prema podacima Centra, prvi migrant koji je pokrenuo sopstevni biznis u Srbiji od izbijanja izbegličke krize 2015. godine - bila su nedefinisana pravila kada su izbeglice u pitanju.

Bilo je potrebno mnogo pravno kreativnih tumačenja zakona i savladavanja tehničkih prepreka kako bi se prevazišle zakonske i sistemske kočnice koje su usporile Abdulahov put do otvaranja firme.

Đurović navodi tri glavna problema kod samozapošljavanja:

  • sistem ne prepoznaje lične karte koje država izdaje nakon odobravanja azila
  • boravak lica kojima je odobren azil je drugačije definisan
  • potrebna su pravna tumačenja kako bi se na osnovu postojećih propisa rešili birokratski probleme na koje se nailazi

„Ceo taj proces traje jako dugo. Potrebno je birokratsko usklađivanje, ali i borba sa negativnim stavovima koji, nažalost, preovlađuju i danas", objašnjava Đurović.


Borba protiv diskriminacije i dalje traje

U toku 2018. godine kancelariji Poverenice za zaštitu ravnopravnosti podneto je 12 pritužbi zbog diskriminacije izbeglica, interno raseljenih lica, migranata i tražilaca azila.

Podnete su četiri pritužbe koje su se odnosile na oblast pružanja javnih usluga.

Težak položaj, jezička barijera i prethodna traumatična iskustva iz zemlje porekla i drugih zemalja koje su ovi ljudi prošli na putu do Srbije utiču na to da se u ime migranata, izbeglica i tražilaca azila Povereniku uglavnom obraćaju samo organizacije civilnog društva.

Što se tiče interno raseljenih lica, u toku 2018. godine podneto je osam pritužbi koje su se odnosile na postupanje organa javne vlasti.

Izvor: Poverenik za zaštitu ravnopravnosti


Prošle godine, Abdulah je prvi put lomio česnicu za Božić.

„Moj prijatelj Nikola me je pozvao u goste za Božić i objasnio da se u goste tada zovu samo ljudi koji su srećni i donose sreću", priča.

Godinu dana kasnije, Abdulah je još jednom dobio poziv za božićnu večeru kod istog prijatelja.

„Želim da budem iskren, jesam srećan", kaže.

To ne znači da nije i zabrinut.

Porodica je i dalje u Avganistanu, a Abdulah pokušava da ih dovede.

„Moram da ih zaštitim. Videćemo šta će se desiti".

*Ime je promenjeno zbog zaštite privatnosti.

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

Više o ovoj priči