Beogradski Planetarijum slavi pola veka, ispravlja krive Drine - i propada

Natpis na slici Planetarijumska sala - čija kupola ima prečnik od osam metara - nedavno je sređena, ali je spoljašnji deo objekta i dalje u veoma lošem stanju

U godini u kojoj neki polako pakuju kofere za izlet do Međunarodne svemirske stanice - nije daleko, na nekih 400 kilometara, ali po vertikali - beogradski Planetarijum obeležava pola veka postojanja.

Međutim, rođendan ne dočekuje baš u najboljem stanju - zidovi su oronuli i puni fleka, a stolice stare i sve deluje kao da smo vremenskom mašinom vraćeni nekoliko decenija unazad.

„Kada uđete u toalet kao da ste ušli u Petrijin venac... Iz 21. veka pređete u mrak železničke stanice 1968. u Ćićevcu", kaže za BBC na srpskom Branko Simonović iz Astronomskog društva Ruđer Bošković.

„A objekat služi za pedagoški rad i trebalo bi da ima prioritet... Ili da barem nije poslednja rupa na svirali", dodaje Simonović.

Planetarijum, sprava koja omogućava simulaciju zvezdanog neba, nabavljena je na Sajmu nauke i tehnike 1966. godine i to navodno uz pomoć Josipa Broza Tita.

Nezvanično je počeo sa radom 1969, zvanično godinu dana kasnije, a nalazi se u nekadašnjem amamu - turskom kupatilu - iz 19. veka, odmah ispod zidina Beogradske tvrđave.

Simonović ističe da je taj uređaj sada već old tajmer, neka vrsta antikviteta.

„Mislim da je to jedini takav planetarijum u ovom delu Evrope koji još radi", navodi on.

Planetarijum
Natpis na slici Evo u kom su stanju zidovi beogradskog Planetarijuma

„Popopul"

Simonović kaže da astronomiju voli od detinjstva, a da već 20 godina u Planetarijumu dočekuje sve koji žele da saznaju nešto više o čudima vasione.

„U šali kažem da je moj motiv bavljenja astronomijom - praktični i plemeniti patriotizam. Radim na tome da se narod oplemeni znanjem", kaže on.

Svake subote u 19 časova u Planetarijumu je projekcija za građane, dok je nešto ranije i besplatni kurs astronomije.

Ipak, Simonović navodi da se njegov rad u poslednje vreme više svodi na ispravljanje krivih Drina.

„Prilično smo zatrpani nečim što nazivam popopul - populističkom popularizacijom nauke. To podrazumeva usiljeno 'loženje', kao da nauka sama po sebi nije lepa i zanimljiva, već neko mora da dodaje začine", navodi on.

Zbog toga apeluje na građane da se „naukom bave onakvom kakva jeste, jer je i takva „vrlo zanimljiva", a ne „pseudofenomenima".

„Naravno, to zahteva pažnju i odsustvo lenjosti... Kako bi se reklo, nema carskih puteva u nauku", ističe Simonović.

Naučna fantastika je odavno postala deo popularne kulture, pa na bioskopska platna i police knjižara redovno stižu priče o avanturama iz vasione.

Simonović uz osmeh kaže da SF žanr (science fiction - naučna fantastika) samo crpi inspiraciju iz nauke, ali da je „više F, a manje S".

„Mnogo veći problem su pseudofenomeni koje mediji zbog dolaska do klikova predstavljaju kao velike naučne pojave", dodaje Simonović, ističući da u tu grupu spada pre svega Super krvavi vučji Mesec - i sve njegove varijacije - ali i neke priče o ezgoplanetama i crnim rupama.

„Deca bi trebalo da se bave Mesecom, a ne egzotičnim stvarima poput crne rupe, koje se ne mogu lako objasniti", navodi Simonović.

Svemir Image copyright LUIS ACOSTA/AFP/Getty Images
Natpis na slici Šta mislite, ima li tamo nekoga?

Tamna strana Meseca

Kao pravi primer „holivudskog pristupa nauci" Simonović ističe vesti o raznim varijacijama Meseca, koji je dobijao epitete „super", „krvavi" ili „vučji".

Zbog čega? Krvav je zbog crvene boje tokom pomračenja, super jer je nešto bliže Zemlji, a vučji zbog punog meseca u januaru.

Međutim, Simonović kaže da je „Super Mesec - super glupost".

„Mesec se oko Zemlje kreće po elipsi i razlike od najbližeg i najdaljeg Meseca od Zemlje su 12, 13 procenata. Dakle, to su krajnje brojke, koje se ne dešavaju često.

„Ja evo više od pola života posmatram nebo i nisam u stanju da izađem i kažem 'ej, Mesec je večeras manji ili veći nego inače', navodi Simonović.

Reprodukovanje multimedijskog sadržaja na vašem uređaju nije podržano
Media captionSvet je nedavno bio fascirniran nečim što je NASA objavila kao „prvu fotografiju crne rupe"

S vremena na vreme pojave se i vesti da su pronađene planete „na kojima je moguć život".

Reč je o egzoplanetama ili ekstrasolarnim planetama, koje se negde u svemiru nalaze u zoni nastanjivosti - ni preblizu, ni predaleko od tamošnje verzije Sunca - a koji je do sada pronađeno nešto više od 4.000.

Naravno, kao i sa svim drugim stvarima u svemiru, priča o egzoplanetama nije jednostavna.

„Za crvene patuljke - zvezde manje od Sunca - karakteristično je da imaju snažne bljeskove, što znači da jakim zračenjem s vremena na vreme sterilišu okolni prostor.

„I kad bismo tamo posejali život, njega više ne bi bilo zato što je preduslov za razvoj života da tokom veoma dugog perioda bude stabilno i mirno", ističe Simonović.

Nešto slično imamo i u komšiluku.

„Zašto na Marsu nema života? Između ostalog, zato što Mars nema Mesec. Marsova osa vrtnje je kao Zemljina, ali se u astronomskim razmerama naglo menja, zbog čega se i prilike na Marsu menjaju.

„Na Zemlji zbog Meseca nema tumbanja ose rotacije, zato je mirno i ono što se začne kao život može da evoluira. Da nema Meseca mi bismo bili bakterije, bubašvabe ili rakovi".

Planetarijum
Natpis na slici Ovo je planetarijum, sprava koja omogućava simulaciju zvezdanog neba, po kojoj je čitavo zdanje dobilo ime

Ravna zemlja i krive Drine

Dok revnosno radi na uništavanju Zemlje, opsesija ljudskog roda vasionom, zvezdama i svime što se nalazi tamo negde, iza beskonačnosti, ne prestaje.

Tako su građani preko neproverenih postova na društvenim mrežama i raznih Jutjub kanala došli do saznanja da je Zemlja ravna ploča - doduše, bez džinovske kornjače A'Tuina, koja lebdi po vasioni i nosi je na leđima, kao u pričama Terija Pračeta.

„Došli smo do nečega što ni u najmračnijim snovima nisam mogao da zamislim - da ću u 21. veku o tome voditi rasprave. Sablasno", kaže Simonović.

Kako kaže, nešto dramatično mora da se promeni, jer čovečanstvo „akademizuje tako trivijalnu stvar kao što je pitanje da li je Zemlja okrugla".

„Jedan čovek mi je rekao 'imam pravo da mislim'. Da, imaš pravo, ali bi deset sekundi nakon toga, ako se ranije već nisi zapitao, trebalo da sebi daš odgovor, a ne da afirmativno pričaš o ravnoj zemlji. Sve to pod pričom o slobodi da se misli... Kao da zla nauka nekom nešto brani".

On ističe da postoji bezbroj dokaza da je Zemlja okrugla i to još iz perioda Antike.

„Na primer, Sunce će se u Egiptu u jednom trenutku godine ogledati u zdencu, ili bunaru, što znači da je u zenitu, a u isto vreme u Srbiji neće. Zašto? Zato što je zemlja zakrivljena.

„Takođe, kad se na pučini pojavi brod, prvo se pojavi katarka i zastava, pa sve ostalo. Nestvarno je da uopšte moramo da ulazimo i takve stvari".

Planetarijum
Natpis na slici Zgrada Planetarijuma ni spolja ne izgleda baš najbolje

A zašto astronomija?

Simonović kaže da ljudi uz pomoć astronomije mogu da saznaju mnogo toga o objektima koji se nalaze u vasioni, ali i o sebi.

„Pokušajte da napravite taj misaoni napor i da noćno nebo ne gledate kao nebeski svod, već kao dubinu prostora. Živimo na zrncetu peska koji se zove Zemlja i gledamo u tu dubinu kroz koju se krećemo.

„Ako uspemo da napravimo taj preklop, pa svod shvatimo kao dubinu, onda je to trenutak u kojem legnemo i čvrsto se uhvatimo za zemlju, da ne bismo pali u tu prazninu koja je svuda oko nas".

A šta on pomisli kad se uhvati za ivicu Zemlje da ne bi pao u vasionu?

„Kao neko ko sve manje voli ljude i sve više ih se boji, pre svega pomislim o tom prostoru kao utočištu. Voleo bih da napustim ovu planetu i ovu vrstu koja je prlja, uništava, ratuje na njoj, ubija se, čini kojekakva čuda i zla.

„Voleo bih da se zaustavim, siđem i uhvatim voz za neku drugu planetu. Pomislim kako sam zarobljen na ovoj lopti i da ne mogu da sa nje siđem. Zbog toga me nebo često čini tužnim".

Grey line

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

Više o ovoj priči