Drugi svetski rat: Eksplozija u Smederevskoj tvrđavi - nesreća ili diverzija

Eksplozija Smederevska tvrđava Image copyright Muzej u Smederevu
Natpis na slici Radnici raščišćavaju uništene vagone

Tanasije Savić, tada sedamnaestogodišnji dečak, radovao se 5. junu 1941.

Toga jutra je i zvanično završio sedmi razred gimnazije, a za popodne je sa školskim drugovima imao velike planove - da kroz kapije tvrđave gledaju srpske ratne zarobljenike kako slažu oružje, municiju, sanduke eksploziva i drugi ratni materijal koji se već oko mesec dana nalazio unutar zidina.

„Na ručku je bio sin našeg prijatelja, učitelja iz Umčara, Živa Dušić, učenik šestog razreda gimnazije. Žurio je da se vrati kući, mada smo ga moji roditelji i ja ubeđivali da ne žuri jer je pazarni dan, da svi odlaze i da će biti velika gužva na vozu.

„Sa njim sam pošao na stanicu da bih ga ispratio," pričao je Tanasije decenijama kasnije smederevskom publicisti Slavku Domazetu.

Njegovo sećanje objavljeno je u Domazetovoj knjizi Od onih koji su ostali, iz 1994. godine.

„Voz je kasnio sa polaskom i tada se iz Tvrđave čula pucnjava, kao pucnjava pušaka, a vrane kojih je bilo mnogo na zidinama naglo su zagraktale i poletele."

Tanasije je opisivao kako se iznad grada izvio crni gusti dim.

„Sećam se neke strašne vatre, vatrenog pakla koji se širio oko mene, koji me je podigao sa ulice i poneo. Prvo čega sam posle toga bio svestan je užasna prašina, neka lomljava, eksplozije svuda oko mene i da ležim u nekoj travi."

Tanasije je preživeo, ali je po one u vozu koji je upravo kretao sa železničke stanice tik uz tvrđavu, pijačni četvrtak petog dana juna prve ratne godine u okupiranoj Srbiji bio koban.

Broj žrtava nikada nije konačno utvrđen, te se veruje da je poginulo između 485 i 2,500 ljudi, a broj povređenih nikada nije utvrđen.

Uži deo grada bio je uništen, a teško je stradala i sama tvrđava: krater je bio dug 50 metara u prečniku, a 20 metara dubok, a kule na ulazu su potpuno nestale.

Bure baruta

Punih 78 godina nakon eksplozije, okolnosti i uzroci koji su doveli do najveće tragedije u istoriji Smedereva još nisu rasvetljeni, a teorije o tome kako je došlo do eksplozije godinama su se množile.

Da li je eksplozija deponovane municije nesrećan slučaj, ili su prste umešali komunisti, partizani, sovjetska tajna policija ili, možda, saveznički avion koji je, leteći nad tvrđavom, bacio „nešto" - pitanja su koja kruže među generacijama Smederevaca.

Image copyright Muzej u Smederevu
Natpis na slici Eksplozija u Smederevskoj tvrđavi

U vreme ove tragedije, Drugi svetski rat je uveliko trajao, a Srbija se već dva meseca nalazila pod nemačkom okupacijom.

Smederevska tvrđava iz 15. veka je imala veliki strateški značaj: Nemci su je koristili kao vojni objekat za odlaganje ratnog materijala, objašnjava za BBC na srpskom istoričar Marko Stefanović.

„Međutim, oni nisu prvi došli na tu ideju. Tvrđava je bila vojni objekat i u vreme srpskih vlasti između dva svetska rata.

„Više puta su u Smederevu pisali peticije da se ratni materijal izmesti odatle, tvrdeći da je pretnja građanima," kaže Stefanović, autor rada Smederevo 5. juna 1941. godine, zbirka fotografija - izvor za istoriju.

„Nemci, zbog dobrih komunikacijskih veza Smedereva sa ostatkom Srbije, ali i Dunava sa Nemačkom, koriste tvrđavu kao skladište, za prikupljanje ratnog materijala.

„Skladištili su sve što su zaplenili, dovlačili su i iz drugih gradova, ali na primer i iz Makedonije, južne Srbije," kaže Stefanović.

Fotografije nemačkih ratnih fotografa iz tvrđave i svedočenja koja je Stefanović koristio u radu, pokazuju da način skladištenja municije nije bio bezbedan, da su barut i ekrazit bili rasuti svuda po tvrđavi, „što znači da svaka mala varnica, opušak od cigare mogu da naprave katastrofu."

Bilo je i priča da Nemci unutar zidina vežbaju gađanje, a zalutali meci su, kaže Stefanović, takođe mogli da izazovu eksploziju.

„Nemci nisu baš postupali, što bi se reklo, po pe-esu. Ove fotografije pokazuju ponašanje vojnika, koji su polugoli, leto je, oni su se i sunčali, neki su vežbali.

„Neki nisu ni u uniformama, iako je fotograf tu i slika, oni se dosta ležerno ponašaju," objašnjava Stefanović, pokazujući fotografije nastale pre eksplozije.

Teorije zavere

I dok su Nemci događaje od 5. juna 1941. označili kao nesrećni slučaj, u decenijama koje su usledile u srpskoj javnosti su počela da se pojavljuju drugačija objašnjenja.

Najveće nepoznanice ostali su uzrok eksplozije i broj žrtava, kaže Stefanović.

„Kako se bližio pad komunizma, 1990-ih godina su počele da se prepliću neke teorije zavere."

Natpis na slici Marko Stefanović

„Počelo je da se ide u tom pravcu da su komunisti izvršili sabotažu, ali da posle rata nije smelo da se priča o tome jer komunisti sami ne bi bili ponosni na to koliko je grad stradao."

Pojavljivale su se i priče očevidaca koji su navodno pred samu eksploziju videli saveznički avion kako nadleće tvrđavu i baca nešto što je izazvalo eksploziju jer se tada znalo da se zidine koriste za potrebe nemačke ratne industrije.

Druga teorija je da je neki od srpskih ratnih zarobljenika, koji su svakodnevno dovođeni na prinudni rad, namerno - ili slučajno - bacio opušak od cigare.

„Postoji i teorija da je odgovoran Mustafa Golubić, general NKVD, sovjetske obaveštajne službe, jer se zna da je on u to vreme bio na tajnom zadatku u Beogradu," dodaje Stefanović.

Međutim, Stefanović smatra da je petojunska eksplozija nesrećni slučaj: ili su Nemci bacili opušak od cigarete ili su nišanske sprave, kojih je bilo mnogo, pod uglom bacile sunčeve zrake na barut i zapalile ga.

Prethodne teorije, ili teorije zavere, vrlo je lako pobiti, objašnjava on.

Tako, na primer, Englezi ,,u tom trenutku nisu sposobni da nadlete Evropu i nemačke položaje i da dođu dovde, oni se plaše napada na Britaniju, oni su u defanzivi. To da oni prvi napadaju Nemce, to nema šanse."

Ni priča o diverziji srpskih ratnih zarobljenika ne pije vodu jer podaci pokazuju da su oni toga dana u podne završili svoju smenu i vratili se nazad u logor, a eksplozija se desila tačno u 14:14. Radnici sledeće smene trebalo je da dođu tek kasnije popodne.

A što se tiče komunista - „da su Nemci imali indiciju da je to uradio neki pokret otpora, zar ne mislite da oni prvi ne bi to objavili kako bi ga diskreditovali u narodu", Stefanović kaže.

„Nemci bi prvi imali neki interes da to svale na neki pokret otpora. Izjavljuje se saučešće, u neku ruku i izvinjenje Srbima za taj događaj."

Sledeća važna činjenica je, dodaje Stefanović, da partizani deluju isključivo u skladu sa naredbama iz Sovjetskog saveza, koji u trenutku eksplozije nije bio u ratu sa Nemačkom.

„Sovjetski savez je u ratu tek od 22. juna, kada ih napadaju Nemci u operaciji Barbarosa. Do tada, bili su u dobrim odnosima sa Nemačkom," kaže Stefanović.

Koliko je ljudi zaista poginulo?

Tela 485 nastradalih u eksploziji sahranjena su na smederevskom Starom groblju, a na spomen-kosturnici ispisana su njihova imena i mesta odakle su.

Naravno, i tada su nadležni bili sigurni da je broj veći, jer mnoge žrtve nikada nisu pronađene, a neka tela nisu identifikovana.

Image copyright Muzej u Smederevu
Natpis na slici Smederevsko skladište oružja

Stefanović smatra da je brojka od 2.500 poginulih netačna, i, poput još nekih lokalnih istoričara, veruje da je broj duplo manji.

Procene o 2.500 potiču od prvog Smederevca koji je proučavao eksploziju, Aranđela Stefanovića, koga su ostali „uzimali zdravo za gotovo."

„U Smederevu je tada živelo 11.000 ljudi. To znači da je jedna četvrtina stanovništva poginula, a za to nema šanse."

Sa druge strane, podataka o broju poginulih Nemaca - nema. Zna se da ih je bilo oko 3, 500 u Smederevu, i da su živeli u kućama u centru grada, od kojih su neke potpuno stradale u eksploziji.

Danas se zahvaljujući nekim fotografijama sa sahrane nemačkog vojnika pouzdano zna da je žrtava, ipak, bilo.

U mesecima nakon 5. juna 1941, Smederevo je gotovo sasvim obnovljeno.

Za komesara za obnovu grada odabran je lokalni advokat i političar blizak nemačkim vlastima, Dimitrije Ljotić, čiji je pokret Zbor imao profašističke elemente, i koji je posle rata okarakterisan kao saradnik okupatora i državni neprijatelj.

„Smederevo je do 1944. dobrim delom bilo obnovljeno. Sami Nemci su takođe davali dobrovoljne priloge za obnovu, što možemo da uvrstimo u dokaze da su možda imali neku grižu savesti jer se eksplozija dogodila njihovom nepažnjom," zaključuje Stefanović.

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

Više o ovoj priči