Vimbldon: Priča o Goranu Ivaniševiću - teniskom heroju koji nikada nije odustao

Ivanišević sa peharom na Vimbldonu Image copyright Clive Brunskill/Getty Images
Natpis na slici Ivanišević sa peharom na Vimbldonu

Najnoviji član vimbldonske ekipe Novaka Đokovića u intervjuu za BBC priča o osvajanju Vimbldona 2001, dočeku u Splitu, zbog čega je u Bobu Živojinovića gledao kao u boga i o još mnogo čemu.

Split nikada neće zaboraviti taj dan.

Koliko god vremena prošlo, svi će se bez problema setiti gde su bili i šta su radili tog 10. jula 2001. godine.

Zašto? Tada se u Split, kao šampion Vimbldona, vratio Goran Ivanišević.

Više stotina hiljada ljudi izašlo je na ulice da dočeka tenisera koji je na putu do zvezda morao da prođe mnogo više od trnja.

„Tri dana nisam spavao posle osvajanja Vimbldona", kaže Ivanišević u intervjuu za BBC na srpskom.

„To veče, sledeće kad sam se vratio u Split i sutradan… Onda kad sam legao nisam se digao dva dana.

„Konačno nisam dobio onu tacnu za čaj, nego sam osetio to podizanje pehara… Lepa je tacna, ali si drugi, nema ničeg goreg u sportu od toga".

Od tada je prošlo dosta godina, toliko da Ivaniševićev vimbldonski trofej za koji dan slavi punoletstvo.

„Svake godine dobijem toliko čestitki i uvek se zapitam šta mi sad čestitaju. Onda se setim da je 9. jul.

„Svako malo dođe, sve brže i brže, ali lepi su to trenuci, rado ih se setim. Naročito kad vidim moje ime među svim tim velikanima", kaže Ivanišević.

Da, Ivanišević je tog dana ušao u klub velikana u kojem su Lejver, Borg, Sampras, Agasi, Eš i sva druga najveća imena belog sporta.

Ipak, njegova priča je malo drugačija.

Natpis na slici Za koji dan Ivaniševićev vimbldonski pehar slavi punoletstvo

Trnje

Dok sedimo na klupici u Aorangi trening centru Vimbldona, Ivanišević se priseća kakve je sve borbe vodio nedaleko odatle, na Centralnom terenu.

Prvo finale Vimbldona je igrao 1992, kada je poražen od Agasija, tada i dalje ukrašenog onom kosom i minđušom.

Drugo je igrao već dve godine kasnije, kada mu je protivnik bio Sampras i opet je izgubio.

Onda je došla 1998. - ponovo Sampras i „najgori trenutak u karijeri".

„Nedavno sam gledao to finale i mnogo sam se iznervirao", kaže Ivanišević.

„Bio sam bolji, mogao sam da ga brejknem kad god sam hteo… Stvarno moraš biti glup da tako izgubiš".

Za taj poraz najviše je kriva izdaja jednog od njegovih najjačih oružja - servisa.

„Tu sam potpuno izgubio nadu, mislio sam da nikada više neću biti u takvoj prilici i čitava karijera mi je krenula nizbrdo.

„Međutim, eto, desila se ta 2001. i dobro je da se desila", ističe Splićanin.

A ništa nije slutilo da će tako biti, čak je delovalo da je Ivaniševićeva karijera pred krajem.

Za početak, nije ni trebalo da bude na Vimbldonu, ali je dobio wild card - specijalni poziv igraču koji se nije kvalifikovao.

Iako tek 125. igrač sveta, Ivanišević je tog jula pobedio i Rodika i Safina, pa uz pomoć kiše, koja je više puta odložila meč, i Henmana u polufinalu.

U finalu protivnik mu je bio Australijanac Pet Rafter.

Posle 2:2 u setovima i 7:7 u petom, Ivanišević je imao dve meč lopte i obe je pretvorio u duplu servis grešku - toliki mu je haos bio u glavi.

Treća je došla kada je Rafterov slajs za milimetar završio u autu, gde je Ivanišević odmah kleknuo i pomolio se.

Četvrtu je iskoristio.

„Kad me pitaju kako sam osvojio Vimbldon, kažem nemam pojma", navodi.

„Nisam ga osvojio 1992. i 1998, kad sam bio na vrhuncu, a jesam 2001. kad nisam tako dobro igrao.

„Valjda je tako trebalo da bude. Kao da je neko drugi to složio, a ja samo stajao na terenu. Tako je bilo zapisano".

Image copyright David Ashdown/Getty Images
Natpis na slici Radost posle finala Vimbldona 2001.

Jugoslovenska škola tenisa

„Dakle, glavna poruka vaše karijere bi mogla da glasi - nema odustajanja", kažem mu.

„Ako je neko to dokazao, to sam ja", odgovara kratko.

„Bio sam na vrhu, pa sam potonuo, izgubivši čak i u prvom kolu kvalifikacija za Australijan Open.

„Tada sam se u avionu dobro zamislio i rekao sebi da ovako više ne ide, ali ne možeš odustati, ne možeš otići ovako jadno… I baš tada se desilo nešto najveće".

I zaista je njegova vimbldonska priča jedna od najvećih u istoriji tenisa i nešto po čemu ga svi pamte.

Pored njega, najviše ga pamte i po izdajničkom servisu, ali i burnom temperamentu.

„Koliko ima vašeg Splita u svemu tome?"

„Dobro, mi Dalmatinci smo takvi, možda malo temperamentniji. Sigurno sam zbog toga izgubio dosta mečeva i da bih dosta toga sad drugačije uradio.

„Ali pamte me i po nepredvidivosti, bio sam zanimljiv za gledanje, ni sam nisam znao šta će se desiti u nekim trenucima", ocenjuje Ivanišević.

Znači, samo mašta i kreacija - jugoslovenska škola tenisa.

„Jeste. Počeo sam u teniskom klubu Split, jedinom na svetu koji je imao četiri igrača iz prvih deset, a da su živeli u istoj ulici.

„Nikola Pilić, Željko Franulović, Mario Ančić i ja. To nema nigde, teško je naći i tako državu".

„Moj deda je živeo u toj ulici, otac me je odveo na tenis i rodila se ljubav.

„Međutim, već na prvom treningu sam razbio reket, bilo je jasno da imam talenta za to", kaže Ivanišević i nasmeja se od srca.

Kako navodi, polako je postajao sve bolji i bilo je jasno da ima talenta za nešto više od običnog lomljenja reketa.

Ipak, talenat ne znači uspeh.

„Imao sam sreću - dobre trenere, saigrače i porodicu.

„U jednom trenutku su prodali stan kako bi finansirali sve što je potrebno da bih ja bio tu gde sam sad".

Natpis na slici Ivanišević i Slobodan Maričić, novinar BBC-ja na srpskom

„To je Split"

Petnaestak godina nakon tih početaka, Ivanišević se vraća u Split kao šampion Vimbldona.

U dresu Dražena Petrovića stoji pred masom, koja uz pirotehniku slavi njegovu pobedu, dok se brojni brodići i čamci okupljaju kod Rive.

„Split je stao kad sam osvojio turnir, kao i kad sam došao… Ceo grad me je dočekao", priseća se Ivanišević.

„Gledao sam više puta moj govor tamo. Sramota me je malo, nisam imao pojma šta govorim i šta pričam".

Čitav haos koji se dogodio tog dana Ivanišević opisuje jednostavnim: "To je Split".

„Nekoliko nedelja ranije Hajduk je osvojio prvenstvo i bio je doček igrača.

„Pomislio sam tada 'ih, kad bih ja osvojio Vimbldon, možda bi i mene ovako dočekali', a mesec dana kasnije još veće ludilo".

Kako kaže, kao da su svi samo to čekali.

„Nekako kao da sam ih zadužio, pa su, moram biti malo prost, rekli 'ajde, Gorane, hvala - znate već čemu - što si ga osvojio'".

Osim tog Vimbldona Ivanišević u karijeri nije imao većih uspeha na ostalim turnirima.

Tu su jedno polufinale US Opena i po tri četvrtfinala Rolan Garosa i Melburna, ali je zato među osvajačima Dejvis kupa iz 2005. godine.

„To je sve bilo do Ljubičića, da nije njega nikad ga ne bismo osvojili.

„On i Ančić su odlično kliknuli, a tu je bio i šjor Niko (Pilić), koji je to sve složio. Čovek ima tri Dejvis kupa sa tri različite države".

Često Ivanišević pominje šjor Nika, a nedavno je izjavio da je on besmrtan.

„Jeste, besmrtan je", ponavlja.

„Kad sam bio mali dolazio je u Split, trenirao sa nama i uvek imao vremena za nas, što su retki imali.

„Mnogo mi je pomogao, naučio me je dosta trikova kod serviranja - na primer, njegovu bananu, slajls na spolja - a bio je tu i kad sam osvojio Vimbldon.

„Šjor Niko je i dalje na terenu. Ako neko zna o tenisu i prepoznati tenisera, to je on".

Image copyright Gary M. Prior/Getty Images
Natpis na slici Ivanišević u akciji na Vimbldonu

Širina

Kad već pričamo o Splitu, pitam ga prati li i dalje Hajduk.

„Ih", kaže i odmahuje rukom, kao da ga pitam diše li.

„Hajduk nije samo navijanje za jedan klub. Hajduk se voli, Hajduk se živi. To je nešto posebno.

„Ne umiremo baš od dobrih rezultata, ali nadamo se. Nada umire poslednja i mi se uvek nadamo. Nikad ne bude ništa, a mi se uvek nadamo".

Čuje li se možda sa nekim teniserima iz njegove generacije?

„Čuo sam se sa Bobom (Živojinovićem) kad je bio u Australiji sa porodicom, pitao za karte, hteli da gledaju Raonića.

„Ne čujemo se često, ali meni je Boba veoma drag. Uradio je nekoliko stvari za mene koje nikada ne mogu zaboraviti.

„Sećam se da me je 1988. pozvao u njegovu kuću jer nisam imao gde… To su male stvari, koje su meni tada značile sve".

Ivanišević tu ističe da moj imenjak "ima veliko srce" i da je bio "predvodnik svega".

„Kad sam za Jugoslaviju igrao prvi Dejvis kup gledao sam ga kao u boga… Zaista mi je uvek drago videti ga, iako se čini da je svaki put sve širi", kaže i nasmeja se.

Dok sedimo na klupici, i dalje mokroj od kiše koja je padala sinoć i jutros, Ivanišević s vremena na vreme mahne ljudima koji prođu pored nas.

„Znate li da mi je Ubaldo rekao da ste mu omiljeni teniser u istoriji za intervjue? A on je pratio 151. Grend slem", kažem mu.

„Uh, to je priznanje", odgovara vedro.

„Ipak je on novinarski i teniski dinosaurus. Znamo se čak sa nekih mojih juniorskih turnira".

U tom trenutku zastaje na sekund, kao da premotava film po glavi.

„Dobro, imao sam zanimljive konferencije za medije. Mnogi novinari mi kažu 'ajde vrati se da igraš, da imamo još koju presicu sa sobom'.

Jasno je da sada mora da mi ispriča o najboljim konferencijima za medije koje je održao.

„Ima ih dosta. Na primer onaj US Open kad sam izgubio od Kuertena, pa se pojavio sa onom smešnom kapom…

„Kad izađu strani novinari i ostanu samo naši, onda kao da smo kod kuće na kauču. Zaboravim na mikrofone i sve i opustim se.

„Ovi današnji igrači bi nešto kao rekli, ali okolišu, nisu baš najiskreniji. Ponekad kao da nismo isti meč gledali… Vremena su se promenila".

Dobro, tu je Nik Kirjos, koji u poslednje vreme izaziva dosta pažnje.

„Interesantan je lik, ali preteruje. On vređa, a ne možeš da vređaš ljude sa kojima si 300 dana godišnje na turneji.

Image copyright Getty Images
Natpis na slici Novak Đoković

Hemija

Ovaj intervju sa Ivaniševićem dogovoren je desetak dana pred Vimbldon, kada se još nije znalo da će biti deo Đokovićevog tima u Londonu.

To znači da bi sada mogao da postane jedan od retkih koji su u dve ture postali šampioni Vimbldona - i kao igrač i kao trener.

„Već imam jedan Grend slem kao trener, sa Čilićem. Uvek sam znao da je to poziv za mene, iako su mnogi sumnjali i gledali me samo kroz teren.

„Uglavnom, drago mi je da sam u Novakovom timu, to je i priznanje i obaveza. Ipak je on prvi igrač sveta".

Ivanišević tu navodi da, na primer, Đokovićevog trenera Marjana Vajdu poznaje od 1988. kada su igrali u kvalifikacijama za Dejvis kup.

„Tada sam ga pobedio", značajno ističe, uz blagi osmeh u uglu usana.

„I Noleta znam od ranije. Bio sam i ranije njegov navijač, sad samo imam bolje karte, iz prvog reda. Na istoj smo strani mreže.

„Ovo mi je svakako nedelja za pamćenje".

Kako navodi, "hemija i pozitiva, koji mogu dobiti dosta mečeva", pa oni na tome dosta rade tokom ovog Vimbldona.

„Nije sve u servisu, forhendu i bekhendu… Važna je i glava. Naročito za Grend slemove, gde se igra duge dve nedelje".

A ne može da ne bude hemije kad se spoje Split i Beograd.

„Da, ne može. Balkanca može trenirati samo Balkanac, ali Balkanac može trenirati bilo koga.

„Mi smo posebna vrsta, nije lako s nama… Imamo neke bubice, ali se dajemo srcem i zato smo posebniji od drugih, a to treba prepoznati.

„Znam, sličan sam bio".

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

Više o ovoj priči