Žene koje putuju same: Kako je jedna Branka obišla 116 zemalja

Papua Nova Gvineja Image copyright Branka Babić Karajica
Natpis na slici Papua Nova Gvineja

Koliko ste puta čuli, pa i sami pomislili kako biste rado proputovali svet, samo kad bi okolnosti - izmaštano nasledstvo, neostvariva štednja ili sedmica na lotou - dozvolile.

No malo je onih koji ostvare tu zamisao.

Aplikacija koja beleži koje ste sve zemlje posetili pokazuje da je Branka Babić Karajica obišla 116 zemalja na svetu.

Profesorka engleskog iz Beograda kaže da je do 58. godine putovala „kao sav normalan svet", a od 2012. intenzivno se posvetila putovanjima.

Pingvini i glečeri: Lepota Antarktika

Putovanje avionom koji je pokrenuo iransku revoluciju

Iz Srbije do Severne Koreje na dva točka

Od turistkinje do svetske putnice

Pored dobrog zdravlja i entuzijazma za istraživanje sveta na ruku joj je išlo što su „deca odrasla, napustila kuću, njihovo školovanje se završilo - bilo je više vremena i para".

„Shvatila sam da vreme prolazi i da ne mogu da čekam familiju, prijatelje, da odlučimo gde ćemo da idemo i zato sam krenula sama", kaže Babić Karajica za BBC na srpskom.

Reprodukovanje multimedijskog sadržaja na vašem uređaju nije podržano
Media captionZašto je bolje putovati bez društva, objašnjava Branka Babić Karajica.

Prvo putovanje je trajalo deset nedelja: započela ga je u Kini, zatim posetila Japan i Koreju, a potom prešla u Rusiju i vratila se Transibirskom železnicom nazad.

Na tako daleka odredišta mora se putovati avionom, ali Babić Karajica uvek pre bira vozove i autobuse.

„Više se vidi, možete da pričate sa ljudima koji žive u toj zemlji", objašnjava.

Međutim, na mnogim mestima to je sve teže i teže.

Kada je probala da iz Hongkonga pređe granicu „onako kako se to nekad radilo", na stanici je saznala da nema karata za voz u naredna tri meseca, jer su Kinezi počeli sve više da putuju.

Image copyright Branka Babić Karajica
Natpis na slici Jezero Atitlan u Gvatemali

Najduže je provela četiri i po meseca u putovanju po Južnoj Americi.

„Nisi normalna što putuješ sama" čula je puno puta. Međutim, ona tvrdi da je to najbolji način da upoznate neku zemlju.

Kada je počela da provodi sve više vremena na putovanjima, kćerke su bile zabrinute. Sada joj se ponekad pridruže.

Image copyright Branka Babić Karajica
Natpis na slici Žena u Zanzibaru

Priprema i spontanost

Pre putovanja Babić Karajica pokušava da sazna što više može o zemlji u koju putuje, ali ne troši previše vremena na internet forumima.

„Zabluda je da su, recimo, zemlje Afrike komplikovane, meni su najkomplikovanije bile skandinavske zemlje", kaže.

Mislila je da će sve moći da obavi pitajući, ali se ispostavilo da je za svaku stvar neophodna aplikacija na telefonu.

„Nemate koga da pitate i ako vam nešto treba. Ne postoji ljudski faktor" opisuje iskustva iz Skandinavije, za koju tvrdi da je božanstvena.

Image copyright Branka Babić Karajica
Natpis na slici Čekajući najduži voz na svetu u Mauritaniji

„U Mauritaniji, kad nekog pitam, čovek me uzme pod ruku i odvede tamo gde treba da odem."

U Kolumbiji je prošla kroz teritoriju koju kontrolišu pripadnici gerilske grupe Fark na kamionetu.

„Ljudi tamo nisu videli turistu", smeje se.

Kada je konačno dobila dugoželjenu vizu za Pakistan, s prijateljicom je obišla ovu zemlju automobilom, a spremnost ljudi da pomognu ju je oduševila.

Image copyright Branka Babić Karajica
Natpis na slici Islamabad, Pakistan

Iako postoje zvanične preporuke mnogih država koje su zemlje rizične za posetioce - na primer, Papua Nova Gvineja je obeležena kao država u kojoj se dešavaju slučajevi kanibalizma - to nije zaustavilo ovu putnicu.

Kada je stigla u ovu zemlju, želela je da prođe stazom koju su australijski vojnici napravili kada su oslobađali ostrvo.

Uzela je vodiča, razmišljajući da ako je lokalno stanovništvo u džungli vidi s nekim koga poznaju, neće biti problema. I nije ih bilo.

Image copyright Branka Babić Karajica
Natpis na slici Safari u Keniji

Jedinu neprijatnost doživela je u prestonici Kenije, Najrobiju. U hotelu su insistirali da uzme telohranitelja da bi mogla da šeta gradom. Dok je na pijaci gledala suvenire, neko ju je udario u glavu i pobegao.

„Telohranitelj je bio beskoristan", kaže ona.

Da li žena koja putuje sama privlači prevarante i ljude koji hoće da joj prodaju nešto?

„Mislite na taksiste u Beogradu?" odgovara blago ironičnim tonom.

Slovenska ljubav ne doseže do Vladivostoka, gde je taksista hteo da je preveze do hotela za 100 dolara.

Rekla mu je: „Njet Amerikanka" i dogovorili su vožnju za 20 dolara.

Balkanac koji je osvojio Južni pol

„Airbnb“ u Srbiji još uvek u sivoj zoni

Nišlijska fudbalska panika na Islandu

Rastebroj žena koje putuju same

Sajt za rezervisanje smeštaja u hostelima HostelWorld zabeležio je porast žena putnica od 45 odsto u periodu između 2015. i 2017.

Amerikanke koje putuju same najčešće odlaze na Kubu, u Gvatemalu i Severnu Makedoniju, podaci su ovog sajta.

Pretraga fraze „žene koje putuju same" na Guglu porasla je za 52 odsto u periodu od 2016-2017.

Sličan trend primetili su i vlasnici turističkih agencija u Srbiji.

Žene koje putuju same čine skoro 40 odsto klijenata agencije Džangl Travel.

One najčešće biraju odredišta na kojima mogu da obilaze razne atrakcije, ali i da se odmore - poput Kube, Balija ili Zanzibara, kaže Marija Radovanović iz ove agencije.

Međutim, žene i dalje nailaze na brojne prepreke.

Često su žrtve predrasuda, doživljavaju vređanje i fizičke pretnje, a dešava se da ne budu primljene u hotel i pored rezervisane sobe.

U decembru 2018, vest o ubistvu dve Norvežanke dok su kampovale na Atlas planini u Maroku je obišla svet.

Avanture na severu i jugu

U proteklih godinu dana, Branka Babić Karajica posetila je mesta na kojima turiste ne viđaju često- Grenland i Mauritaniju.

Na severu je jela odličnu ribu i preletala sante leda helikopterom, bio je jun, a sunce nije zalazilo.

Image copyright Branka Babić Karajica
Natpis na slici Fjord Ilulisat na Grenlandu

Kroz Mauritaniju prolazi teretni voz „Ajron Or" za prevoz rude, dugačak 2,5 kilometara. On nema vozni red, putnici čekaju u pustinji da prođe.

Ako uspeju da se popnu na stepenik koji je više od metar iznad tla, putnici „bukvalno sede jedni drugima na glavi".

Babić Karajica je pribegla lukavstvu i rekla policajcu, koga je videla u vozu, da se ne oseća dobro.

Pustio je u vagon, gde su joj putnici dali vodu, mesto za sedenje i ćebe.

Kao znak gostoprimstva ponudili su je jelom. Nije htela da odbije, iako joj hrana nije delovala privlačno.

„Ne znam šta sam pojela, nekakvu žitaricu, izgleda kao pasta, ali nije testenina. Možete da zamislite kakve su mi bile ruke u tom vozu", priča ona.

Image copyright Branka Babić Karajica
Natpis na slici Misteriozni obrok u vozu u Mauritaniji

Bolesti i siromaštvo

Drugačija klima, nerazvijenost društva, različiti ukusi i mirisi odbijaju ljude od putovanja u zemlje o kojima malo znaju.

Ko želi da obiđe planetu, mora da zaboravi na takve brige, kaže Babić Karajica.

„Putujemo kao bekpekeri, iako to nismo" objašnjava svoju filozofiju putovanja.

Često odseda u manjim hotelima u kojima boravi lokalno stanovništvo. Važno joj je da soba bude čista, mada to često nije slučaj.

„Putujem sa asepsolom", njen je savet drugima.

U zemljama u kojima nisu savršeni higijenski uslovi, preporuka je da se jede skuvana hrana, a ne sveže voće i povrće, jer se ne zna kakvog je kvaliteta voda.

Vakciniše se za zemlje u kojima je to neophodno, ali tvrdi da ne brine preterano o zdravlju.

Kao da priča o glavobolji od sunca na plaži, govori kako je imala visinsku bolest u Tadžikistanu zbog čega je morala da prekine putovanje po Centralnoj Aziji.

A kad se saplela i pala u hramu u Vijetnamu, niko od prisutnih monaha koji su tada ručali joj nije pomogao, sve dok nisu završili s obrokom,

„Kažu da oni u životu mogu da rade samo jednu stvar, a u tom trenutku su jeli", priseća se neprijatnog iskustva, zbog koga se vratila kući, nemajući nameru da odustane od daljih putovanja.

Image copyright Branka Babić Karajica
Natpis na slici Indijski sveti grad Varanasi na obali reke Gang

Beda koju vidi u nekim zemljama potresa je kao i situacije na koje nailaze u Srbiji.

Smatra da se u kontaktu s ljudima koji žive na ivici egzistencije „treba ponašati normalno".

Iako joj je bilo neprijatno da se vozi u rikši u Indiji, ubrzo je shvatila da se radi o poslu „koji neko radi i zarađuje za život porodice."

„To treba poštovati", kaže.

Image copyright Branka Babić Karajica
Natpis na slici Obrok u vozu Transibirske železnice

Priznaje da, i pored tolikih putovanja, i dalje ne ume da se spakuje. Uvek nosi previše stvari.

Svesna je da ova vrsta putovanja nije dostupna većini, ali je ubeđena da uz dobru organizaciju, oni koji to žele mogu da stignu dalje nego što su prvobitno planirali.

Dok objašnjava kako doći do Farskih ostrva za 130 evra, kaže: „Svet je predivan, to je moje iskustvo".

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

Više o ovoj priči