Deponije u Srbiji: Ekološke tempirane bombe

Reprodukovanje multimedijskog sadržaja na vašem uređaju nije podržano
Media captionKako štetne materije iz otpada sa deponija završe nazad u našim tanjirima

Prolazeći magistralom pored Prijepolja, u oči upada brdo smeća na „privremenoj" deponiji Stanjevine koja se prostire oko kilometar uz reku Lim.

Javno komunalno preduzeće iz tog mesta ovde svakodnevno baca oko 30 tona različitog otpada - iako je njeno zatvaranje davno najavljeno.

Ove „ekološka tempirana bomba", kako je vide meštani obližnjeg naselja Zalug, gori od ponedeljka 5. avgusta uveče a stanje je „nikad gore" - gotovo cela limska dolina je u dimu i smradu. Proglašena je vanredna situcija, a vatrogasci kažu da je saniranje požara otežano zbog debljine naslaga, kao i da nije izvesno kada će biti ugašen, prenosi lokalni portal PP Media.

„Svakog trenutka može da se desi eksplozija. Tu ima i mrtvih životinja i kojekakvog hemijskog otpada, industrijskog, sve i svašta se trpa i sada kada se to zapalilo, zaista je nesnošljivo", za BBC na srpskom kaže Esad Hodžić iz Zaluga.

Između divljih deponija kojih je na hiljade širom zemlje, i 164 opštinskih i zvanično registrovanih gde ide većina đubreta - nema suštinske razlike jer su efekti na životnu sredinu isti, ističu stručnjaci za BBC na srpskom.

Image copyright Alem Rovčanin
Natpis na slici Široka par stotina metara, dugačka oko kilometar, a na nekim mestima visoka nekoliko metara - ovo je deponija kod Prijepolja u požaru.

Većina deponija na koje odlazi prikupljeni otpad u Srbiji ne zadovoljava sanitarne standarde, za BBC u dopisu navodi Agencija za zaštitu životne sredine - što znači da štetne i opasne materije završavaju u zemljištu, u biljkama i životinjama, u vazduhu koji udišemo, u vodi koju pijemo i hrani koju jedemo.

Veća ulaganja u infrastrukturu i sistem za skupljanje đubreta, reforma javnih komunalnih preduzeća kao i oštrije kazne za sve koji ne odlažu otpad po propisima su neka od rešenja koja predlažu stručnjaci - od zaštitnika životne sredine do Fiskalnog saveta Srbije.

Sva naša smetlišta

Naše đubre je u nama.

„Filtracijom kroz đubre, voda sa raznim štetnim materijama dospeva u zemljište, iz zemljišta stiže do biljaka, iz biljaka do životinja, a preko njih i do nas i naših tanjira", objašnjava za BBC Tanja Petrović, izvršna direktorka Mladih istraživača Srbije.

Nedeljno u sebe unesemo oko pet grama plastike - proporcionalno jednoj kreditnoj kartici, a najveći izvor mikroplastike koju unosimo je voda, podaci su Svetske organizacije za prirodu.

Naše nesortirano đubre mahom ide na jednu od opštinskih deponija, a po podacima iz Strategije upravljanja otpadom svaki stanovnik Srbije proizvede godišnje oko 318 kilograma smeća.

Taj otpad uglavnom ne prolazi ni kroz kakav tretman pre odlaganja - ostaci hrane, organski otpad, plastika, karton, kućna hemija, i ko zna šta sve ne - samo se sruči u zemlju.

Zamislite sada kišu i sneg koji padaju na tone i tone otpada na smetlištima širom zemlje, a zatim sve što je u njemu se rastvara i praktično cedi kroz zemljište.

Javna komunalna preduzeća odlažu otpad na barem 123 ovakva smetlišta, od kojih značajan broj ne ispunjava „ni minimum tehničkih standarda" i predviđeno je njihovo zatvaranje, kažu iz Agencije za zaštitu životne sredine za BBC na srpskom.

Iako se ove deponije nalaze na zemljištu koje je u vlasništvu Republike Srbije, čak 70 odsto njih nije predviđeno prostorno-planskim dokumentima i nemaju urađenu studiju o proceni uticaja na životnu sredinu, niti potrebne dozvole, navode iz Agencije.

Kao jedan od verovatno najekstremnijih primera ovakvih smetlišta gde javna komunalna preduzeća bacaju otpad Petrović ističe baš prijepoljsku deponiju Stanjevine.

Meštani Zaluga već skoro 20 godina zbog ove nesanitarne deponije imaju probleme - umesto da se ukloni, planina đubreta raste, a otpad povremeno upada u reku ili na put. Kažu da se često čuju eksplozije od nataloženih zapaljivih gasova poput metana od kojih lako izbija požar.

Pored akutne opasnosti po zdravlje, nekontrolisano gomilanje đubreta na ovoj deponiji može dovesti i do „stvarne katastrofe širih razmera".

„Mi svakodnevno strahujemo da bi ona mogla da kompletno sklizne u Lim i da zatvori tok reke", kaže Esad Hodžić i ističe da lokalna vlast pokazuje nesposobnost i nedostatak želje i odgovornosti da nađe rešenje uprkos brojnim apelima i protestima meštana.

Opština Prijepolje je dobila tri miliona dinara za saniranje i zatvaranje deponije Stanjevine, a prema odluci Vlade Srbije otpad treba da se usmeri na regionalnu deponiju u Užicu, prenosi list Danas. A da bi se to desilo, potrebno je da se završe radovi na proširenju užičke deponije.

Ozbiljna opasnost po zdravlje i prirodu

Deponije su, i divlje i opštinske, veliki zagađivači, ali i velika opasnost - požari su česti, a moguće je i širenje zaraza.

„Ne postoji kontrolisano odvođenje deponijskog gasa koji nastaje razgradnjom otpada u deponiji, što može dovesti do požara ili eksplozije.

Procedne vode se ne sakupljaju niti prečišćavaju, što ugrožava podzemne i površinske vode i zemljište zbog visokog sadržaja organskih materija i teških metala", kažu iz Agencije za zaštitu životne sredine.

Na deponijama često završava i opasan otpad iz domaćinstava, a ponekad i iz industrije, što dodatno povećava opasnost.

„Samo jedan litar motornog ulja može da zagadi do milion litara pijaće vode", ističe za BBC na srpskom Igor Jezdimirović, predsednik udruženja Inženjeri zaštite životne sredine.

Doktor Danko Jović iz Zavoda za zaštitu prirode objašnjava da se na ovakvim mestima povećava broj glodara koji prenose razna oboljenja, a za njima i čitav niz predatorskih vrsta, od zmija do lisica i vukova.

Poseban problem predstavljaju i otrovi koji se bacaju na ovim mestima i time kroz lanac ishrane dovode do trovanja divljih životinja, dodaje on.

Takođe, baca se i otpad poput papira i kartona koji je moguće reciklirati, umesto da se seku nove šume, navodi Jezdimirović.

otpad u srbiji
Lazara Marinković
Deponije u Srbiji

Strategijom upravljanja otpadom predviđena je izgradnja 26 regionalnih sanitarnih deponija, a do sada izgrađeno 10.

  • 164 registrovanih opštinskih deponija

  • 70% nema potrebne dozvole i procene uticaja na životnu sredinu

  • "Većina"ne zadovoljava tehničke standarde, predviđeno zatvaranje

  • 2170registrovanih divljih deponija

  • 20%komunalnog otpada završi na divljim deponijama

Izvor: Agencija za zaštitu životne sredine

Kako i koliko Srbija „čisti dvorište"

Srbija je 2010. godine donela državnu Strategiju upravljanja otpadom koja ističe ove godine i prema Jezdimiroviću, nije dala očekivane rezultate.

Njome je predviđena izgradnja 29 regionalnih sanitarnih deponija, 44 transfer stanica, 17 reciklažnih centara, sedam centara za kompostiranje i četiri spalionica - do 2019. godine.

Prema podacima Agencije, od 2010. do 2017. je izgrađeno tek deset sanitarnih deponija. Nezvanično, privode se kraju radovi na još sedam - što je čak i skupa daleko od dovoljnog, smatra Petrović.

Pitanje izgradnje preostalih sanitarnih deponija nije prioritet onih koji donose odluke, i na državnom i na lokalnom nivou, jer traži ulaganja koja su duža od jednog mandata, ocenjuje Jezdimirović.

Pored toga, lokalne samouprave često nemaju sredstva, a imaju odgovornost i nadležnost.

„Neke od njih ne mogu da ispoštuju taj zakon jer ili nemaju sredstava ili nema političke volje", kaže Petrović.

Reprodukovanje multimedijskog sadržaja na vašem uređaju nije podržano
Media captionMladi Podgoričani zarađuju na otpadu

Šta su sanitarne deponije i zašto su nam potrebne?

Sanitarna deponija, u skladu sa propisima EU, ima zaštitu zemlje koja sprečava da đubre i štetne materije prodru do podzemnih voda, gasne bunare za sakupljanje štetnih gasova, sistem za kompostiranje, kao i postrojenja za preradu otpadnih voda.

Regionalne sanitarne deponije izgrađene do 2017. nalaze se u Užicu, Lapovu, Kikindi, Jagodini, Leskovcu, Pirotu, Sremskoj Mitrovici i Pančevu, dok su dve lokalne u Vranju i Gornjem Milanovcu, po evidenciji Agencije za zaštitu životne sredine.

„Sve ostalo se može smatrati divljim", smatra Petrović, a saglasan je i Jezdimirović.

Međutim, pored velikih novčanih ulaganja neophodnih za gradnju preostalih deponija i zatvaranje postojećih, neophodno je uspostaviti sistem upravljanja tim otpadom.

To podrazumeva mere kojima bi se smanjila količina otpada, ponovnu upotrebu onog koji je moguće koristiti, reciklažu, energetsko iskorišćenje smeća, kao i deponovanje.

Čekajući da se to desi, većina opštinskih smetlišta se „na mišiće" održava u životu.

„Ako na sanitarne deponije budemo odlagali sav otpad pre njegove separacije i tretmana, vrlo brzo ćemo i njih zatrpati", ističe Jezdimirović.

Image copyright Zoran Milich / Getty
Natpis na slici Plastične flaše, kese i drugo đubre često završe u našim rekama, baš kao ovo u Dunavu.

Divlje deponije kao pečurke

Na divljim deponijama koje niču na svakom koraku završi, prema procenama, petina komunalnog smeća Srbije.

Ima ih oko 4.500 po navodima ministra zaštite životne sredine Gorana Trivana, dok Agencija za zaštitu životne sredine pominje oko 2.170.

Koliko god da ih ima - štetne su i opasne.

„U većini slučajeva divlja smetlišta se nalaze u seoskim sredinama", navode iz Agencije za zaštitu životne sredine.

Ona nastaju najčešće zbog nedostatka sredstava za pružanje najosnovnijih usluga kao što su sakupljanje, transport i sanitarno odalaganje otpada, navode iz Agencije za zaštitu životne sredine.

Selima nedostaje, pre svega, sitna infrastruktura poput kontejnera, a i samo odvođenje otpada je jako loše organizovano, kaže Petrović.

„Ljudi nemaju gde da bacaju, već smisle sami šta će s tim", dodaje ona.

Samo dva od 25 sela, koliko ih je u opštini Sokobanja, ima organizovan odvoz smeća, zbog čega na svakom koraku niču divlje deponije i pretpostavlja se da ih ima stotinak, pišu Južne vesti.

Nema racionalnog objašnjenja zašto smeće često završi baš u blizini reka i jezera, osim narodnog verovanja da „voda nosi sve" - od zlih čini do đubreta, smatra Petrović.

Mnoge od ovih deponija je skoro nemoguće očistiti jer nastaju na nepristupačnim mestima poput jama i vrtača.

Na uklanjanje divljih deponija troše se milioni dinara - samo u Nišu je izdvojeno četiri miliona ove godine - ali često ponovo izniknu - te mnogima deluje da je njihovo saniranje Sizifov posao i rupa bez dna.

Građani kao aktivisti

Iako javnost u Srbiji sve više prepoznaje problem postupanja sa otpadom, ne oseća ga i ne doživljava kao svoj, već kao tuđi, ocenjuju iz Agencije za zaštitu životne sredine.

Dr Jović dodaje da stanovništvo mora da bude više informisano o uticaju deponija na životnu sredinu kako bi se izgradili drugačiji stavovi, navike i ponašanje za očuvanje prirode.

I zaista, sve je više inicijativa građana da se đubre ukloni - bilo samoorganizovano u akcijama čišćenja ili prijavljivanjem problema nadležnim organima.

Divlje deponije, smeće pored reka i na ulicama bile su najčešće pritužbe koje su građani Leskovca slali zaštitniku građana.

U Somboru, moguće je prijaviti komunalni problem i preko veb aplikacije, a na teritoriji Beograda i preko Tvitera.

Ipak, „sistem ne sme da se zasniva na entuzijazmu pojedinaca ili grupica koje se bune i svesni su da nešto ne valja", ističe Tanja Petrović.

Reprodukovanje multimedijskog sadržaja na vašem uređaju nije podržano
Media captionOvoj porodici zaštita životne sredine nije samo sporedna aktivnost, već način života.

Šta je rešenje za naše đubre?

Poštovanje zakona i veća ulaganja u infrastrukturu.

Sama po sebi, izgradnja regionalnih deponija može mnogo doprineti rešavanju problema imajući u vidu da većina gradova i opština nema trajno rešeno pitanje odlaganja smeća, smatra dr Jović.

Međutim, neophodno je i sprovođenje sistematske kontrole i kaznene politike za sve koji nelegalno bacaju otpad, kako se ne bi pojavljivale nove divlje deponije, dodaje on.

„Potrebno je i da se pooštri kaznena politika ka opštinama i gradovima koji se ne bave ovim pitanjem i truju građane divljim - gradskim deponijama", ističe i Jezdimirović.

Nisu samo ekolozi svesni problema koje Srbija ima sa smećem. I stručnjaci Fiskalnog saveta uvideli su da je drastično povećanje ulaganja u zaštitu životne sredine i društveni i fiskalni prioritet.

Jedan od tri ključna problema je prikupljanje i tretman otpada, kojem je znatno doprineo dugogodišnji neodgovoran odnos države, piše u analizi Saveta.

Procenjuje se da su za rešavanje nagomilanih problema lošeg upravljanja otpadom u Srbiji potrebne investicije od oko 1,5 milijarde evra, a iz Saveta ističu brojne pozitivne efekte ulaganja u zaštitu životne sredine, kao i neophodnost reformisanja javnih komunalnih preduzeća.

Jedna od tih reformi je, po rečima Tanje Petrović, i način naplate odglaganja otpada - u Srbiji se plaća po kvadratu stana, a ne po količini koju svako proizvodi. U mnogim evropskim zemaljama je usvojen model „plati koliko bacaš" kojim se građani stimulišu da smeće razdvajaju pre bacanja.

Fiskalni savet smatra da budžetska stabilnost neće biti ugrožena investicijama i reformama, dodajući da trenutno postoje sredstva u budžetu koja se mogu odvojiti za rešavanje problema.

To je „prilika koju ne bi trebalo propustiti", zaključak je saveta.

Ali vlasti u Srbiji još uvek nisu razmotrile ove preporuke.

A šta mogu pojedinci?

Igor Jezdimirović smatra da mogu da vrše pritisak na odgovorne i one koji donose odluke, ali i same sebe. Da, gde god je moguće i bez obzira na nedostatak finasijsku motivaciju, razdvajaju otpad i šalju na recikliranje ono što je moguće ponovo iskoristiti.

Suština je jednostavna: „Zakon, kazna, stimulacija", zaključuje Petrović.

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

Povezane teme

Više o ovoj priči