Intervju - Aleksandar Miletić: „Košarka je ovde tradicija, lanac uspeha i dalje živi"

Šampioni Image copyright Aleksandar Miletić/Košarkaški savez Srbije
Natpis na slici Prva zlatna medalja - tim koji je postao svetski prvak u Ljubljani 1970. godine

Košarkaška reprezentacija prešla je dug put od pretposlednjeg mesta na EP 1947. do brojnih svetskih i evropskih titula. O tome kako je košarka stigla na ove prostore, razvila se i stigla do svetskog vrha, pričamo sa Aleksandrom Miletićem, hroničarem košarke.

Taj septembar 1923. godine delovalo je potpuno uobičajeno.

Beograd je bio u jesenjim bojama, zemlja se i dalje oporavljala od Velikog rata, a građani su živeli neke obične živote, ne sluteći da su ti dani istorijski.

Zašto? Pa, te jeseni je u glavni grad Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca stigla prva košarkaška lopta.

„Izaslanik Crvenog krsta, Amerikanac Vilijam Vajlend, doneo je loptu i održao prvi kurs košarke u dvorištu osnovne škole Kralj Petar, kod Saborne crkve", kaže Miletić u intervjuu za BBC na srpskom.

Kada je Vajlend tog dana verovatno nije mogao ni da pretpostavi da će tapkanje lopte u školskom dvorištu imati velike posledice po čitav svet.

Nekoliko decenija kasnije, Jugoslovenska škola košarke prkosiće košarkaškim velesilama, osvajati brojne medalje i učiti planetu forama i fazonima.

A Miletić je to sve izučavao i zapisivao, pa je nastala knjiga Džez basket.

„Krstio ju je Ljubodrag Duci Simonović koji je bio u timu kada smo 1970. osvojili prvo Svetsko prvenstvo", kaže Miletić.

„Kako mi je rekao 'mi tada nismo igrali košarku, igrali smo džez'".

Da je taj džez bio na nivou Majlsa Dejvisa i Koltrejna pokazuje i to što Jugoslavija od 1961. do 2002. sa 39 takmičenja - ako izuzmemo sankcije - medalju nije donela samo šest puta.

Ali trebalo je stići do toga, nijedan početak nije lak.

Očevi osnivači

U godinama nakon te 1923. košarka u Beogradu je utihnula i zatišje je trajalo do Olimpijskih igara u Berlinu 1936. godine, kada stiže u gimnazije.

„Najbolja košarka igrala se u Prvoj, Drugoj, Trećoj gimnaziji, kao i Gimnaziji Kralj Aleksandar Prvi na Senjaku, gde je danas Arhiv Jugoslavije.

„Iz njih su došli pioniri naše košarke koji će posle Drugog svetskog rata igrati za Partizan i Zvezdu", navodi Miletić.

Lopta Image copyright Aleksandar Miletić/Košarkaški savez Srbije
Natpis na slici Dolazak prve lopte u Srbiju i Beograd 1923. godine - dvorište OŠ Kralj Petar Prvi kod Saborne crkve. Vilijam Vajlend, izaslanik Crvenog krsta, koji je doneo prvu loptu, stoji treći zdesna, sa belom kapom

Kako navodi, ne treba smetnuti sa uma da Jugoslovenske škole košarke ne bi bilo da nije bilo Drugog svetskog rata.

„On je odneo jedan politički sistem, ali i sistem organizacije sporta i doneo klubove u kojima se košarka razvijala", ističe Miletić.

A košarka se u Beogradu igrala i tokom rata.

„Da, na Tašmajdanu i Kalemegdanu se igralo prvenstvo Beograda na kojem su se ti budući velikani zaljubili u košarku i odlučili da joj se posvete posle rata".

Među njima su bili Srđa Kalember, Milorad Sokolović Sokol, Vasa Stojković, ali i četiri osnivača košarke:

Bora Stanković, Nebojša Popović, Aca Nikolić i Radomir Šaper.

Volonteri

Onda je došlo prvo međunarodno takmičenje - EP u Čehoslovačkoj 1947. na kojem se Jugoslavija... Pa, baš i nije proslavila.

„Samo je Albanija bila iza nas", ističe Miletić.

„Naši igrači su tada prvi put videli salu za košarku - ranije su igrali bosi ili u cipelama - i igrali protiv mnogo razvijenijih zemalja".

Na kom je to nivou bilo dovoljno pokazuje činjenica da nije bilo trenera - ekipu je vodio sekretar Fiskulturnog saveza Stevica Čolović.

„Bili su to teški počeci, ali neka organizovanija košarka stiže već sledeće godine, kada je osnovan Košarkaški savez, a selektor postaje Francuz Anri Hel.

„Sa njim se reprezentacija plasirala na prvo Svetsko prvenstvo u Buenos Ajresu 1950, na čuvenim kvalifikacijama u Nici, ali je on doneo još mnogo toga značajnog.

„Igrači su tada prvi put naučili šta je horog, kretnje u reketu, kako se dodaje, dribla..."

Reprodukovanje multimedijskog sadržaja na vašem uređaju nije podržano
Media captionKako je Nikola Kalinić proveo „letnji raspust“

Pored njega, značajni selektori bili su i Veselin Tenkov iz Bugarske i Ištvan Kamaraš iz Mađarske, kaže Miletić, dodajući da su oni doneli „nova, nezamisliva znanja".

Prva medalja osvojena je na Evropskom prvenstvu u Beogradu 1961. godine - srebrna. Od plavih je tada bila bolja reprezentacija Sovjetskog Saveza.

„Za tu medalju je selektor Aca Nikolić 11 godina radio volonterski", ističe Miletić.

„Tu je važno da smo prvi put počeli da školujemo i pravimo naše trenere - prvi među njima je bio Aca Nikolić".

Stub njegove podmlađene reprezentacije činili su Ivo Daneu, Nemanja Đurić i Radivoj Korać i košarka je polako počela da raste.

Grey line

Ko je Aleksandar Miletić

  • Rođen je 9. avgusta 1972. u Kosovskoj Mitrovici.
  • Kako kaže, kao i svi drugi košarkaši prvo je počeo da igra - fudbal.
  • Košarkom je počeo ozbiljnije da se bavi kada je u Beogradu krenuo u srednju školu. U to vreme je bio i među kadetima Partizana i deo KK Mladost iz Zemuna.
  • Karijeru je završio sa 19 godina i upisao novinarstvo na Fakultetu političkih nauka.
  • U Politici počinje da radi 1996. godine, gde prelazi put od honorarca, preko novinara i urednika do kolumniste.
  • Izveštavao je sa brojnih sportskih takmičenja, među kojima su i tri OI. Kaže, najbolje je bilo na OI u Pekingu 2008: „Kinezi su napravili takav događaj da vam pamet stane".
  • Autor je knjige o Bori Stankoviću, radio je na dokumentarnom serijalu Bili smo prvaci sveta i filmu Bićemo prvaci sveta, kao i na nedavno emitovanom serijalu Zlatni momci.
  • Kako navodi, posle Džez basketa će za koju godinu uslediti Rok basket - knjiga o košarci od sedamdesetih do devedesetih.
Grey line
Bora Image copyright Aleksandar Miletić/Lični arhiv Bore Stankovića
Natpis na slici Dugogodišnji generalni sekretar FIBA Bora Stanković kao igrač Crvene zvede na Kalemegdanu, 1946. godine

Nauka

Reprezentacija Jugoslavije je 1970. na domaćem terenu prvi put postala prvak sveta.

Selektor je bio Ranko Žeravica, a reprezentaciju su činili Ratomir Tvrdić, Ljubodrag Duci Simonović, Vinko Jelovac, Trajko Rajković, Aljoša Žorga, Dragan Kapičić, Ivo Daneu, Krešimir Ćosić, Damir Šolman, Nikola Plećaš, Dragutin Čermak i Petar Skansi.

Trebalo je da među njima bude i Radivoj Korać, ali je univerzum odlučio drugačije.

Miletić ističe da je veoma važno što su u to vreme „naši ljudi počeli da ulaze u forume Svetske košarkaške organizacije (FIBA)".

„To je promenilo košarku", ističe.

„Prvi sekretar Fibe Vilijam Džouns je tokom šezdesetih njegovom nasledniku Bori Stankoviću stalno govorio da je važno da Jugoslavija stalno igra na velikim takmičenjima.

„Iz tih kontakta i stalnih košarkaških susreta, rađale su se velike ideje.

„Beograd već 1954. organizuje Evropsko prvenstvo za žene, a 1961. za muškarce i već tada se javlja potreba za stalnim usavršavanjem", kaže Miletić.

Tako je u Beogradu 1964. gostovao američki Ol star tim, predvođen trenerom Boston Seltiksa, u kojem je bilo osam NBA zvezda.

„Naravno, izgubili smo sa 30-40 razlike, ali su ti košarkaši videli prvi put videli Harlem, što im je budilo maštu da otkriju neki drugi svet i napreduju", kaže Miletić.

„Ubrzo su i naši klubovi, krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih, odlazili na turneje po Americi".

U to vreme dominantne košarkaške sile bile su SAD i Sovjetski Savez, pa je selektor Ranko Žeravica odlučio da malo uzme od jednih, a malo od drugih.

„Koristio je testove američke vojske i rad ruskog Olimpijskog komiteta, kombinovao znanja i sve to prilagođavao našim potrebama i prilikama.

Reprodukovanje multimedijskog sadržaja na vašem uređaju nije podržano
Media captionJelena Bruks: „Košarka i materinstvo idu zajedno kad imaš podršku"

„Od toga, naše genetike i našeg poimanja košarke, nastala je Jugoslovenska škola košarke", smatra Miletić.

Mnogi ističu da je ta košarka zasnovana na mašti i kreaciji, a Miletić dodaje i nešto mnogo važnije.

„Iza tog uspeha stoji veliki rad - svi naši veliki igrači i treneri će vam reći da su trenirali više od drugih... Trenirali su do besvesti", ističe Miletić.

Strpljenje

Nakon prvog osvajanja Svetskog prvenstva 1970. usledile su veoma plodne sedamdesete.

Tokom tih deset godina, Jugoslavija je tri puta bila prvak Evrope i osvojila je Svetsko prvenstvo u Manili 1978. godine, a kruna je zlatna medalja na Olimpijskim igrama 1980. u Moskvi.

Šta je bio ključ toga?

„Jaki klubovi, jaka liga... Najjača u Evropi", kratko odgovara Miletić.

„U to vreme je nekoliko domaćih klubova osvajalo Kup Radivoja Koraća, Zvezda je osvojila Kup pobednika kupova 1974, a Bosna Kup šampiona 1979. godine...

„Jugoplastika, Partizan, Zvezda, Radnički, Zadar, Cibona, Borac, Olimpija... U toj ligi je svako svakog mogao da pobedi i prvaci su se smenjivali kao na traci".

Kako navodi, jaka konkurencija iznedrila je „naoštrene, britke i spremne igrače" koji pritom nisu mogli da idu u inostranstvo do 28. godine.

Nica Image copyright Aleksandar Miletić/Lični arhiv Bore Stankovića
Natpis na slici Kvalifikacije u Nici 1950, na kojima se reprezentacija plasirala na Prvo svetsko prvenstvo u Buenos Airesu 1950. Selektor je bio Francuz Anri Hel, stoji prvi sleva, a tada su u reprezentaciji prvi i poslednji put zajedno igrali očevi Jugoslovenske škole košarke: Nebojša Popović, Bora Stanković, Radomir Šaper i Aleksandar Nikolić.

„I svi ti klubovi su radili za reprezentaciju, treneri su čak usklađivali program rada sa nacionalnom selekcijom.

„Imali smo i odlično organizovan košarkaški savez koji je bio autoritet i van sporta - ti ljudi su ulazili u verbalne duele i sa ljudima iz političkih struktura..."

Pored toga, Jugoslavija je imala i tri važna čoveka u Fibi.

„Bora Stanković je bio pomoćnik generalnog sekretara - a kasnije i šef svetske košarke - Nebojša Popović predsednik Komisije za međunarodnu košarku, dok je Radomir Šaper preuzeo Tehničku komisiju Fibe, ključnu za razvoj pravila košarkaške igre.

„U isto vreme smo postizali velike stvari na terenu i učinili mnogo toga da košarka napreduje globalno", ocenjuje Miletić.

Šta bi bilo kad bi bilo

Međutim, u prvom delu osamdesetih dolazi do malog pada - nije osvojeno nijedno zlato.

Na Evropskom prvenstvu u Pragu 1981. Jugoslavija je bila srebrna, nakon čega su usledile dve svetske bronze i jedna na OI u Los Anđelesu 1984. godine.

„Žeravica je upozoravao da posle Moskve treba da se izvrši smena generacije, što je i urađeno, ali ne do kraja - ta smena generacije morala da bude uređena ranije i bolje", kaže Miletić.

U međuvremenu na mesto selektora mladih talenata dolazi Svetislav Pešić, a mladi Kukoč, Đorđević, Divac, Rađa i ostali polako poleću.

Bili su kadetski i juniorski šampioni Evrope 1985. i 1986. a potom u italijanskom Bormiju 1987. postaju i omladinski šampioni sveta.

Nekoliko godina kasnije postali su seniori, pa uz pomoć Dražena Petrovića, Danilovića i ostalih osvajaju EP 1989. i 1991, kao Svetsko 1990. godine.

„Svi uspesi devedesetih nastali su na talasu Jugoslavije, iako ta zemlja više nije postojala", kaže Miletić.

Jedna od glavnih tema ljubitelja košarke širom sveta jeste pitanje šta bi bilo kad bi bilo u susretu te ekipe sa američkim Drim timom na OI u Barseloni 1992. godine.

OI Image copyright Aleksandar Miletić/Lični arhiv Bore Stankovića
Natpis na slici Prva olimpijska medalja 1968. godine - reprezentacije Jugoslavije i SAD posle finala OI u Meksiko Sitiju.

„Anketirao sam šezdesetak ljudi iz košarke širom sveta i većina misli da Jugoslavija ne bi mogla da parira Amerikancima u Barseloni, čak ni sa Draženom u timu", kaže Miletić.

„Neki kažu da bi bili barem ravnopravni, a retki misle da bi dobili taj meč.

„Ipak, veliki broj je rekao da bi već na OI 1996. u Atlanti ili na SP 1994. - koje je trebalo da bude održano u Beogradu- bila potpuno drugačija slika".

Na Olimpijskim igrama u Atlanti Jugoslavija je izgubila u finalu od SAD, ali su bili egal tridesetak minuta - bez Dražena Petrovića, Rađe, Kukoča...

Zemlja košarke

Od devedesetih je prošlo dvadeset i kusur godina.

Nekima danas ide bolje, nekima lošije, ali se na ovim prostorima i dalje igra dobra košarka.

Miletić je ranije izjavio da u Srbiji „kao što dobro gajimo šljive, tako dobro igramo košarku".

„To je tradicija", ističe.

„Niko više ne dovodi u pitanje mercedes. Kad sednete u njega, on odlično ide, čak i ako ste slabiji vozač. Tako je bilo i u Jugoslaviji".

Kako navodi, ma šta ko pričao, Srbija i dalje ima veliko nasleđe i najbolju trenersku akademiju na svetu - iako su klubovi u malim sredinama ruinirani.

„Jednostavno - uspeh rađa uspeh.

„Đorđević zna zašto je zavoleo košarku - zbog Manile 1978, a ti iz Manile su je zavoleli zbog Beograda 1961. ili Ljubljane 1970. godine.

„Željko Obradović mi je rekao da je košarku počeo da igra zbog EP u košarci 1973. godine, kada je Jugoslavija osvojila prvo evropsko zlato, a deo tog tima bio Kićanović - njegov sugrađanin iz Čačka.

„Taj lanac postoji... Bilo je kriza, ali lanac postoji".

Eto, nek se neki novi klinci zaljube u košarku zbog Kine 2019.

Grey line

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

Povezane teme

Više o ovoj priči