Intervju petkom - Stefan Đorđević: „Kada vidiš slobodu u kavezu, to te polomi“

Slika5 Image copyright Stefan Đorđević
Natpis na slici Devojke i muškarci su odvojeni žicom u zasebnim paviljonima i kontakt između njih je tokom godine strogo zabranjen. To, ipak, ne sprečava tajno slanje ljubavnih pisama.

Kako izgledaju trenuci slobode kada ste okruženi žicama i rešetkama? Koliko su emocije surove u takvim okolnostima? Izložba „Juvenile" fotografa Stefana Đorđevića odgovara na ova i mnoga druga pitanja o svakodnevici u vaspitno-popravnom domu za maloletnike u Kruševcu.

Osim imena i sličnih interesovanja, sa Stefanom delim i odrastanje.

Na točkovima skejta smo se godinama zajedno kotrljali ulicama istočne Srbije, a skoro 15 godina od kada smo se upoznali kao Stefan novinar i Stefan direktor fotografije razgovaramo o njegovoj novoj izložbi.

„Osim što ovaj fotograf još i može da uradi neki trik na skejtu", odgovara Đorđević na tu opservaciju aludirajući da mi se sa godinama povećava i broj pantalona.

Naše odrastanje uz gomilu prijatelja, neprepričljivih avantura i osećaja beskrajne slobode, gotovo da je potpuno suprotno od života tinejdžera u popravnom domu u Kruševcu koji je dokumentovao tokom 2014. i 2015. godine.

„Reditelj Jovan Todorović je video neke moje radove i zvao me da probamo da snimimo dokumentarni film. Ideja nam je bila da zaokružimo godinu dana - šta se desi tokom tog perioda u domu", objašnjava Đorđević kako je nastala izložba Juvenile.

„Zategni krevet, obuci se, operi zube i pomiri se sa tim da ti nema druge"

Slika2 Image copyright Stefan Đorđević

Stihovi pesme „Brate, čuvaj se" repera Smoke Mardeljana, bivšeg štićenika VP doma, verno oslikavaju surovost klaustrofobične svakodnevnice, smatra Đorđević.

Upravo su se njemu obratili za savet pre nego što su se upustili u snimanje.

„Smoke je rekao ključnu stvar za mene - poštujte ih, budite to što jeste i ne lažite, laž se oseti tamo. Što je generalno savet za život, a ne samo za popravni dom", kaže Đorđević.

Ali zašto je to onda trebalo posebno naglasiti?

„Zato što su oni osetljiviji, osećaju takve stvari i kada su na minimalnom nivou. Tako da je tamo reputacija najvažnija stvar", odgovara on.

Uzbudljivo - tako opisuje prvi utisak kada je ušao u dom, ali se seća i uzburkanih osećanja.

Monotonija, satnica, iste obaveze, isti razgovori, isti ljudi.

„U okviru sistema postoje zanatske trogodišnje škole poput rada u vešeraju za devojke do metalostrugarstva i stolarstva za momke i to je glavna aktivnost", opisuje Đorđević.

Slika3 Image copyright Stefan Đorđević
Natpis na slici Frizerski zanat jedna je od stvari koji štićenici mogu da nauče, vežbajući jedni na drugima.

Kaže i da je dan podeljen na jasna vremenska ograničenja i aktivnosti - od buđenja i doručka preko rada do spavanja.

„Ako želiš da stekneš poverenje i poštovanje, moraš da se prilagodiš njihovom sistemu i životnim vrednostima", objašnjava Đorđević.

Takvu vezu misli da je uspeo da ostvari tokom četiri posete ovoj ustanovi, ali ni pet godina kasnije mu nije lako da opiše emocije štićenika koje se trudio da prenese kroz svoje fotografije.

„Nisam siguran da razumem tu emociju. Ona me radi, snažna je, ali da sedim ovde i pričam da razumem i shvatam kako se oni osećaju bilo bi vrlo licemerno", dodaje on.

Slika1 Image copyright Stefan Đorđević

Promene raspoloženja i osećanja koje svi iskusimo tokom jednog dana, u takvim okolnostima se ispoljavaju mnogo intenzivnije.

„Mene je to privuklo njima - ogoljene emocije, to nešto što ne može da se drži u sebi", kaže Đorđević.

Priseća se jedne od štićenica čija energija mu je delovala kao previše snažna za taj prostor.

„Često je kršila kućni red, jer prosto nije mogla da izdrži pritisak, a jako je emotivna. Niko je nije naučio kako da kanališe i izražava tu energiju pa je često reagovala impulsivno i nepromišljeno."

Slika4 Image copyright Stefan Đorđević

Pumpa

„Kada neko ima hrabrosti, ima srca, u domu se kaže da ima pumpu", objašnjava Stefan kako izgleda sistem vrednosti kome su morali da se prilagode iako se, možda, sudarao sa njihovim moralnim vrednostima.

Reputacija je, ponavlja, najbitnija stvar. Svi paze šta pričaju i kakvu sliku ostavljaju o sebi.

„Ali ne kakvu sliku ostavljaju u filmu i fotografiji i ko će to da vidi, za to ih boli uvo. Reputacija je važna unutar doma, jer ko šta radi i govori se odmah prenosi", kaže on.

Bez obzira na to da li pripadate grupi „opasnih" ili grupi „cinkaroša", svako gleda da zaštiti sebe i svoju grupu.

„Neko će to raditi kroz agresiju, a neko kroz povučenost", kaže on.

Slika6 Image copyright Stefan Đorđević
Natpis na slici Reputacija je, prema kodeksu popravnog doma, najvrednija valuta

Momente agresije i dokazivanja među štićenicima češće je iskusio tokom rada sa većom grupom. Bilo je dobacivanja ili poneka psovka, ali se na tome završavalo.

„To mogu da rade mali, koji žele da ih veliki vide", objašnjava Đorđević.

Ipak, kaže da je i u svemu tome mogao da oseti iskrenost.

„Meni bi bili interesantni oni koji su iskreni u tom kriminalnom načinu života jer znaju da definišu šta hoće i bore se za stvari koji su im važne - koje su za mene potpuno pogrešne i kose se sa mojim uverenjima", kaže on.

Radi se o procesu, dodaje on.

„Ti procesi su bili nešto intrigantno i uzbudljivo i što me je zaista zbližavalo sa njima", objašnjava Đorđević.

Slika7 Image copyright Stefan Đorđević

Na primer, jednom štićeniku, osuđenom za oružane pljačke, u potpunosti je poverovao kada mu je ispričao da se „navukao" na adrenalin i to da ljudima drži pištolj na slepoočnici.

„To nije naivno, malo ti fali da sklizne oroz i s tog adrenalina sklizneš u nešto odakle nema povratka, da se obeležiš za ceo život, ne samo socijalno, već i u sebi", dodaje on.

Najviše se, kaže, saosećao sa dečkom koji je u dom dospeo bez ijednog prethodnog krivičnog dela - nedugo pošto mu je otac poginuo, napio se sa bratom od strica, seo za volan, pojačali su muziku i sleteli sa puta. Tada mu je brat poginuo.

„Nepromišljen čin, povređenost, součavanje sa gubitkom, pokušaj da se opustiš i desi se nešto što promeni tok života i postaješ neko drugi i sa tim moraš da se nosiš. To je teško i za mnogo starije ljude, a ne nekoga ko nije napunio ni 18. godina", kaže on.

Posete njegove majke će zauvek ostati u njemu, kaže.

„Snimao sam jedan njihov razgovor. On joj je pričao isto što i svaki put, o rutinama, dok mu je ona držala ruku ispod stola. Način na koji ga je ona slušala i gledala, u njenim očima je bila večnost."

Nova godina i sloboda u kavezu

Slika8 Image copyright Stefan Đorđević
Natpis na slici Nova godina je jedina noć u godini kada je kontakt između devojaka i momaka dozvoljen. Tada se osećaju najslobodnije iako su pod najvećom kontrolom.

Devojke i momci borave u različitim paviljonima i kontakt između njih je tokom godine strogo zabranjen.

Jedini dan kada ovo pravilo ne važi je Nova godina.

„Tokom cele godine oni se gledaju preko ograde, u mimohodu kada idu na obroke. Oni tokom godinu dana planiraju ko će sa kim da bude, skriveno šalju ljubavna pisma", kaže Đorđević.

Zato je 31. decembar kao neki reset, te noći su najslobodniji iako najkontrolisaniji, objašnjava.

To jesu trenuci kada na trenutak zaboraviš gde si, s kim i zbog čega si tu.

Slika9 Image copyright Stefan Đorđević

„Jedna od najemotivnijih scena za mene bila je kada su se devojke grudvale i valjale u snegu", kaže on.

Tada ga je, kaže, puklo - ovo su deca!

„Nikada neću zaboraviti - žica na 15 metara oko njih, a na njihovim licima prava dečja radost. Kada vidiš slobodu u kavezu, to te slomi", kaže Đorđević pre nego što napravi dugu pauzu.

Emocija je jezik za sebe

Slika10 Image copyright Stefan Đorđević

„Za moj stvaralački rad je najbitnije da stvari moraju da me rade, da proživim emotivni uragan", objašnjava on.

Za sebe kaže da je neko ko se gradio na ljubavi - pružili su mu je roditelji, prijatelji, skejtbording.

„Ljubav je surova, ali ne trebamo zbog toga da joj okrećemo leđa. U mom radu mi je važno da prenesem emociju i kroz teška osećanja kada je ljubav najčistija i najintenzivnija", kaže Đorđević.

Stefan nije uvek bio na putu da postane direktor fotografije i da se bavi filmom.

Jedna od glavnih raskrsnica na tom putu bilo je snimanje igranog filma „Tilva Roš" 2010. godine, u kojem je igrao jednu od glavnih uloga i koji je baziran na našem odrastanju u istočnoj Srbiji o kojem smo pričali da početku razgovora.

Ove godine premijeru je doživeo film „Poslednja slika o ocu", koji je on napisao i režirao.

Na festivalu u Lokarnu proglašen je za najbolji kratki film u međunarodnoj selekciji, dok je na filmskom festivalu u Sarajevu takođe dobio nagradu za najbolji kratki film.

„To je jedna lična priča iz mog detinjstva gde sam pokušao da artikulišem to koliko mi nedostaje otac. Ja se na taj način borim sa svojim emocijama i mislima i to je uvek teško", kaže Đorđević.

Ali kada u tom procesu uspeš, ta emocija više nije samo lična.

„Ona postaje univerzalna i može da razgovara sa ljudima na različitim jezicima, jer emocija je jezik za sebe", dodaje.

Na kraju, moram da pitam - kakvu emociju danas budi skejt?

„Kod mene sve počinje i završava se skejtom. Koliko god da imam druge prioritete, moja najveća tinejdžerska ljubav je skejt i to će uvek živeti u meni.

U tom smislu - skate or die!"

Izložba Juvenile otvorena je u Domu Omladine u Beogradu do 11. oktobra 2019. godine.

Grey line

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

Sve fotografije su zaštićene autorskim pravima. Autor fotografija: Stefan Đorđević

Povezane teme

Više o ovoj priči