Moj otac, katolički sveštenik, ne želi da čuje za mene

Sara Tomas danas
Natpis na slici Sara Tomas

Sa 12 godina, Sara Tomas je saznala da je njen otac - kog nikad nije upoznala - rimokatolički sveštenik.

Potom je godinama pokušavala da uspostavi odnos sa njim. Bilo joj je potrebno iskustvo bliskog susreta sa smrću da bi prebolela ožiljke od njegovog odbacivanja.

Saru Tomas odgojila je njena majka u državnom stanu za socijalne slučajeve, sa balkonom punim cveća, u stambenom bloku u jugoistočnom Londonu. Iako su jedva sastavljale kraj s krajem, Sara se detinjstva seća kao srećnog, obeleženog proslavama rođendana i Božića, kao i nedeljnim odlascima u crkvu.

Ali kako je odrastala, Sara je počela da uviđa da je njena porodica drugačija. Svi koje je poznavala provodili su vreme sa očevima čak i ako su im roditelji bili razvedeni, zašto onda nije mogla i ona? Ona čak nije znala ni ko joj je otac.

Majka je na kraju ispričala Sari da je njen otac predavač na univerzitetu.

Image copyright CARA TOMAS
Natpis na slici Sara Tomas kad je imala jednu i po godinu

„Ali imala sam osećaj da mi nešto ne govori. Zašto je sve to moralo da bude tolika tajna?", kaže Sara.

Majka joj je 1990, kad je Sara imala 12 godina, konačno rekla istinu. Njen otac nije predavač - on je rimokatolički sveštenik koji živi i radi u Londonu.

„Samo sam rekla: 'Pa to je sjajno! Sigurna sam da bi voleo da me upozna'", kaže Sara.

Njena majka baš nije bila sigurna u to.

Sarini roditelji su se upoznali dok su oboje bili stariji studenti u Londonu sedamdesetih. Bili su zajedno oko dve godine kada je, u 34. godini, Sarina majka zatrudnela.

„Ona je definitivno bila zaljubljena u njega, a mislila je da je i on zaljubljen u nju", kaže Sara.

Majka se nadala da će njen ljubavnik odustati od studija i oženiti se s njom. Živela je u studentskom stanu sa dve prijateljice koje su se takođe zabavljale sa studentima teologije, a jedan od njih odlučio je da ljubav ima prioritet u odnosu nad svešteničkom karijerom.

Međutim, Sarin otac je bio užasnut kad je saznao za trudnoću. Okončao je vezu istog dana i više nikad nije progovorio sa Sarinom majkom nasamo - samo u prisustvu drugog predstavnika crkve.

Jedan stariji sveštenik predložio je Sarinoj majci da otputuje i odsedne kraj mora dok se ne rodi beba, pa da je onda da na usvajanje, ali je Sarina majka to odbila.

„Taj sveštenik je, dakle, procenio da moj otac može da nastavi sa studijama i postane sveštenik", kaže Sara, „dok god se moja majka i dete - to jest, ja - pridržavaju plana o držanju svega u tajnosti."

Image copyright SARA TOMAS
Natpis na slici Sara Tomas kao petogodišnjakinja

Zato Sari nije rečeno ništa o ocu dok je odrastala. Kasnije je saznala da je povremeno slao novac njenoj majci.

„Ali uz novac su često stizala i pisma koja su potcrtavala potrebu za tajnošću, navodeći stvari kao što su: 'Ako nekad budeš pričala o ovome ili ga identifikuješ kao oca, novac će prestati da pristiže.'"

Kad je Sara izrazila želju da upozna oca, međutim, njena majka je počela da mu piše ubeđujući ga da pristane na sastanak. I dve godine kasnije, on je pristao.

„U svojoj naivnosti, gledajući tok-šou emisije u kojima ljudi koji se nikad nisu sreli hitaju jedni drugima u zagrljaj, kreću da plaču i postaju prijatelji do kraj života - moje prijateljice i ja mislile smo da će tako biti i u ovom slučaju", priseća se Sara.

Image copyright Sara Tomas
Natpis na slici Sara, na slici u vreme kad je prvi put upoznala oca

Ona je bila uzbuđena zbog sastanka i obukla je omiljene tirkizno-bele taj-daj farmerke sa pijace u Kemdenu.

„Uvek ću ih se sećati", kaže ona. "Bilo mi je strašno neprijatno, veći deo susreta provela sam zureći u svoja kolena."

Njen otac je sa sobom poveo katoličkog savetnika, a Sara, koja je tada imala 14 godina, bila je u pratnji muža jedne od svojih školskih nastavnica, što je nimalo nije opustilo.

„Odrasla sam bez očinske figure u životu, tako da nisam bila opuštena u društvu muškaraca i nisam znala kako da reagujem na njih", kaže Sara. „Toliko sam bila nervozna da sam jedva mogla da govorim, sva pitanja koja sam planirala da postavim naprosto su iščezla."

Najbolje se seća očevih očiju, kojima ju je fiksirao tokom čitavog susreta, njegove neobavezne odeće koja uopšte nije delovala sveštenički i kratko podšišane sede kose.

„Ušla sam misleći da ćemo postati najbolji prijatelji, ali on je bio veoma povučen i hladan", priseća se ona.

Poslednje što je Sari otac rekao tog dana bilo je da neće moći ponovo da se vidi s njom naredne četiri godine.

„Pre nego što smo se sreli, mislila sam: 'Pa naravno da će me voleti'", kaže ona. „A kad se sastao sa mnom i ishod je bio da i dalje nećemo imati nikakav odnos, to me je stvarno zabolelo."

Kad se danas priseća prvog susreta, Sara ga doživljava kao prekretnicu u životu.

Prestala je da se trudi u školi i seća se da bi briznula u plač u najneprikladnijim trenucima.

Njeni dnevnički zapisi iz tog vremena bili su puni besa i nesreće.

„Uvek mi je nešto u pozadini glave govorilo da sam bezvredna", kaže ona.

Nikad se nisam osećala dobro, nikad se nisam osećala voljeno i nikad se nisam osećala kao da razumem situaciju Sara Tomas

Posle srednje škole, Sara se upisala na pripremni kurs na umetničkom koledžu, preselivši se sa grupom prijatelja u zajedničku kuću u južnom Londonu.

Predala se neobuzdanom provodu, u nadi da će se osećati dobro i tako nadoknaditi nizak nivo samopoštovanja.

Živela je uvek u datom trenutku i nije bila sposobna da pravi planove za budućnost. Odeća joj e visila jer je malo jela.

Sara je narednih godina videla oca svega par puta. On je uvek insistirao da se nađu u baru ili hotelu, daleko od mesta gde je živeo, dok se ona vraški trudila da u njemu izazove bilo kakvu očinsku reakciju.

„Poklanjala sam mu knjige o porodičnim odnosima", kaže ona. „Čak sam mu dala album svojih fotografija od vremena kad sam bila beba do tadašnjih dana poručujući mu: 'Vidi! Ja sam tvoja ćerka, pogledaj ove slike, vidi kako su slatke."

Ali Sara nije izazvala reakciju za kojom je žudela.

„Nikad se nisam osećala dobro, nikad se nisam osećala voljeno i nikad se nisam osećala kao da razumem situaciju", kaže ona.

Početkom 1998. godine, nakon nekoliko dana posebno žestokog provoda, Sara i njena prijateljica su odlučile da iskoriste studentski kredit kako bi odletele na Tenerife na odmor.

Image copyright SARA TOMAS
Natpis na slici Sara 2002. godine

„U ovoj fazi bila sam veoma, veoma mršava, prestala sam da vodim računa o sebi do te mere da nisam ništa jela tokom tog putovanja", kaže ona.

Jednog jutra dok je pokušavala da se vrati u njihov hotel posle noćnog izlaska, Sara se okliznula na ivici planinskog puta i pala u ponor, nakon čega se dočekala na betonu.

Seća se sirena, kako joj zavlače nosila ispod tela, kako joj nešto nameštaju oko vrata. Ali, iznenađujuće, nije osećala bol.

Umesto toga, osećala se u savršenom miru sa sobom, blaženo srećna, ushićena.

„Bila sam živa, ali daleko od sopstvenog tela", kaže ona. „Bilo je fantastično, ne sećam se da sam se ikad osećala bolje."

Seća se da se osećala kao da izlazi iz svog tela nagore i ka umirujućem jarkom svetlu, ali iskustvo je naglo prekinuto kad je doktorka počela da izvikuje njeno ime i da je udara po ruci.

„Pokušala sam da je ignorišem", kaže Sara. „Znala sam da umirem, a ona je pokušavala da me povrati."

Svetlo je nestalo, divno osećanje počelo je da jenjava, pojavio se bol. Sara nije mogla da pomeri najveći deo svoga tela i jedna ruka joj je bila iskrivljena na pogrešnu stranu.

Lekari su telefonirali Sarinoj majci u London i rekli joj da dođe što pre.

„Majka je tada telefonirala mom ocu i rekla: 'Sara bi mogla da umre, dođi''", kaže Sara. „Ali on je samo odbio."

Slomljena ruka bila je najlakša od Sarinih povreda. Imala je tri frakture lobanje, unutrašnje krvarenje u glavi, pneuomotoraks pluća i povredu jetre.

Posle dve nedelje u bolnici na Kanarskim ostrvima, prebačena je u bolnicu u Londonu.

Ali, iako je skoro umrla i mesecima se oporavljala od povreda, Sara kaže da je ta nesreća bila nešto najbolje što je moglo da joj se desi.

Bila je to još jedna prekretnica.

„Imala sam život pre i život posle, i shvatila sam da ne moram više da igram tu igru s ocem", kaže ona.

„Njegova je odluka da ne bude deo mog života, ali nisam želela da svakodnevno doživljavam taj osećaj odbačenosti."

Sara se bacila na učenje, putovanja i posao. Na kraju se udala i sada, sa 40 godina, ima troje dece uzrasta od jedanaest, devet i četiri godine.

Trudi se da bude onoliko otvorena prema njima po pitanju njihovog dede koliko je to moguće."

„Rekla sam im da je on sveštenik, da radi u Londonu, da nije porodični čovek i da mu je posao na prvom mestu", kaže ona.

Sara je 2015. godine slučajno nabasala na sajt Kouping internešenel, organizaciju za samopomoć za decu katoličkih sveštenika i njihove roditelje.

„Bilo je to kao da me je pogodio grom, bukvalno sam mislila da sam jedino dete sveštenika na svetu", kaže ona.

Image copyright SARA TOMAS
Natpis na slici Sara Tomas 2002. godine

Ona sada piše doktorat na tu temu na Otvorenom univerzitetu.

„Radim to da bih istakla da postoji na hiljade dece sveštenika širom sveta i niko ne zna za njih", kaže ona. „Ona su nemoćna i prepuštena na milost i nemilost ove ustanove, a to nije u redu."

Tokom mentorskog rada sa Kouping internešenel i istraživanja vezanog za doktorat, Sara je saznala za 100 osoba kojima su sveštenici očevi, u svim zemljama sveta, ali smatra da postoji još na hiljade njih. Ona kaže da je šokantno da postoji toliko zajedničkih obeležja njihovog iskustva.

„Uvek na površinu isplivava tajnovitost - mnogi pričaju kako se na njih uticalo da lažu kako bi svoje očeve sačuvali u tajnosti", kaže Sara. „Uobičajen je i nedostatak identiteta, a nisu retki ni sporazumi o poverljivosti - bilo zvanični ili usmeni - i novčane isplate."

Budući da je odgajana kao katolkinja, Sara nije mogla da razume zašto je prihvatljivo za njenog oca, čoveka koji propoveda važnost porodice i ljubav prema bližnjemu svom, da se ponaša u potpunoj suprotnosti sa tim u privatnom životu.

"Kad bi grupa nastavnika odlučila da odbaci svoju decu zato što tvrde da imaju poziv od Boga ili zato što žele više da rade, to ne bi bilo u redu - pa nije u redu ni što se ovo dozvoljava", kaže ona.

Portparol Konferencije katoličkih biskupa Engleske i Velsa kaže: „U takvim okolnostima, koje su veoma lične i posebne, svaki biskup u Engleskoj i Velsu želeo bi da pronađe najbolji način na koji je moguće za oca deteta, koji je sveštenik, da ispuni svoje odgovornosti... Svaki biskup u Engleskoj i Velsu želi da se sretne sa svima u svojoj biskupiji čiji je otac sveštenik."

Sara smatra da bi katolička crkva - koja zabranjuje sveštenicima da se žene ili imaju seks - trebalo da sveštenički celibat proglasi opcionim.

„Deca će nastaviti da pate a sveštenici će nastaviti da kriju svoju decu sve dok se to ne proglasi opcionim", kaže Sara. „Kad bi bilo opciono, verovatno bi pomoglo mnogobrojnoj deci budućih sveštenika da imaju srećniji odnos sa svojim očevima i da ti muškarci osećaju manju krivicu i sramotu što gaje odnos sa sopstvenom decom."

Natpis na slici Sara Tomas danas

Sarin otac je sada u sedamdesetim. Više se ne sastaju. Sara mu povremeno piše, a on šalje novac za dečje rođendane, ali ona više ne gaji nadu da će se situacija među njima popraviti.

„Kad neko uporno stavlja svoje potrebe ispred vaših - ispred svog deteta - uvek se pitate da li ćete ponovo biti povređeni."

Ali iskustvo bliske smrti pružilo je Sari novu perspektivu o njenom odnosu sa ocem.

„To što sam bila svesna, u pripravnosti i budna daleko od svog tela posle nesreće potvrdilo mi je da mi zaista živimo i posle smrti", kaže Sara.

„Nisam religiozna, ali možda ćemo jednog dana, nakon što oboje umremo, postati bliži. Ko zna?"